Pošto vojska

Malo je nedostajalo pa da se blizu četiristo vojnih porodica u martu 2006. useli u nove stanove u beogradskom naselju Bežanijska kosa, za koje su rešenja dobili još pre trinaest godina i čija je gradnja bila započeta 1991. godine. Zbog svega što se dešavalo docnije objekti namenjeni za smeštaj ovih porodica nikada nisu završeni i ledina na Bežanijskoj kosi i dalje čeka kranove, mešalice i majstore.

Svesni činjenice da se neke stvari moraju pomeriti sa mrtve tačke, a da država nema novca da zida kuće svojim vojnim službenicima, predstavnici Ministarstva odbrane su u poslednjih nekoliko godina više puta najavljivali da je prodajom ili davanjem pod zakup određenog broja zgrada kojima se vojska služila moguće prikupiti sredstva za podizanje krova nad glavom ljudima iz vojske koji na rešenje svog stambenog problema čekaju godinama. U zemlji koja više nije u mogućnosti da sistemski rešava stambene probleme svojih državnih službenika i u kojoj su stanovi solidarnosti incident a ne pravilo, teško da bi se neko uzbudio što u Vojsci SCG ima, prema podacima Ministarstva odbrane, oko 22.000 ljudi koji čekaju da se skuće. Dugo najavljivano rešenje problema kao da se našlo pred ostvarenjem kada je u leto ove godine formiran Fond za reformu oružanih snaga SCG, čiji bi zadatak prevashodno trebalo da bude prikupljanje sredstava za dugočekane promene. Fond je osnovan od strane Saveta ministara SCG, uredbu je potpisao Svetozar Marović. Fondu je uredbom „dodeljeno“ nekih pet stotina objekata koji su prepoznati kao „višak“ iz ukupnog korpusa objekata koje koristi vojska. Odmah je počelo da se barata različitim ciframa koje je trebalo da odrede vrednost te imovine. Jedini podatak koji je stigao posle nekog istraživanja jeste onaj koji je saopštio Ekonomski institut u Beogradu i prema kome je imovina vredna blizu milijardu evra. Predstavnici Fonda nisu u obzir uzeli ovo istraživanje, jer prema Vladanu Živuloviću, predsedniku Fonda, ta procena nije relevantna i za svaki objekat ponaosob potrebno je da se uradi revizija.

Prašina koja se poslednjih nedelja podigla, a poslednjih dana se zgušnjava oko najavljene trampe zgrade Vojno-tehničkog instituta u Beogradu, koja se nalazi u elitnoj beogradskoj opštini Vračar, za izgradnju započetih 386 stanova na Bežanijskoj kosi, preti da poništi labavu nadu porodica koje su pomislile da će do smeštaja doći, ali i da još više zamrači odnose između različitih „struktura vlasti“ u Srbiji i u državnoj zajednici SCG.

U javnost je plasirana informacija da su Ministarstvo odbrane SCG i Fond za reformu oružanih snaga SCG sklopili ugovor sa predstavnicima američke kompanije Meridijan houms (Hjuston, Savezna Država Teksas) kojim se pomenutom građevinskom preduzeću ustupa vlasništvo nad kompleksom zgrada VTI-ja u zamenu za izgradnju preko potrebnih stanova za pripadnike Vojske SCG. Prašina se stvorila oko načina na koji je sve urađeno, jer povodom celog postupka javnost nije reagovala u dovoljnoj meri: Ministarsvu i Fondu se zamera što su se poveli principom „neposredne nagodbe“ a ne postupkom javne licitacije, a kada je javnost saznala da je jedan od posrednika u dogovaranju Branko Crnogorac, koji je javnosti poznat kao trgovac naftom i bankar iz devedesetih, sve je počelo da vuče u pravcu nameštaljke i pranja novca, što su dovoljni razlozi da se neko upita da li je povređen javni interes od strane državnih službenika.

Reagovao je po redu najpozvaniji ministar odbrane Prvoslav Davinić tvrdnjom da se ne radi o ugovoru nego o predugovoru, zapravo nekoj vrsti pisma o namerama koje je potpisao sa direktorom Fonda Vladanom Živulovićem i predsednikom preduzeća Meridijan houms Gerijem Klirijem. „Vreme“ je imalo uvid u taj dokument i na njemu zaista piše: „Ugovor“.Taj dokument nije overen u sudu, pa prema rečima Živulovića nema pravno dejstvo. U razgovoru za „Vreme“ Živulović će potvrditi da na papiru stoji „Ugovor“, ali objašnjava da je njime predviđeno dopisivanje aneksa onda kada stigne izveštaj revizorske kuće BDO BC Eksel iz Beograda, koja je angažovana da uradi procenu vrednosti posla. Izvor „Vremena“ blizak američkom partneru potvrdio je ovakav stav direktora Fonda. Nevolja se pojavila upravo na tom mestu jer zbog nedostatka valjanih informacija i zbog toga što je potpisivanje ovog „predugovora“, „pisma o poslovnoj saradnji“ ili kako su ga već nazvali 5. novembra ove godine, nije predstavljeno u javnosti na adekvatan način. Pri tom, izgleda nelogično potpisivati ugovor koji nema pravno dejstvo i u kome nema naznačene vrednosti oko koje se ugovor sklapa. Posao je rađen na brzinu, a Živulović kaže za „Vreme“ da su želeli da što pre nekako ozvaniče saradnju jer se radi o dobroj kompaniji iz SAD. Obrad Kesić, do sada u srpskoj javnosti poznat kao analitičar iz Vašingtona a u ovom poslu konsultant „stranog partnera“, kaže u izjavi za „Vreme“ da je srpska strana požurivala stvari i da je na insistiranje Beograda došlo do potpisivanja „ugovora koji nije pravi ugovor“. U utorak pre podne kada je Živulović govorio za „Vreme“, još je čekao da mu stigne izveštaj oditorske kuće („Najavili su mi za danas popodne“, rekao je direktor Fonda), izveštaj koji je trebalo da bude gotov do 5. decembra. Od njega stižu uveravanja da nema govora ni o kakvoj prevari, da bi dogovor tek trebalo napraviti kada se tačno vidi na koliko je procenjen kompleks zgrada VTI-ja i koliko bi trebalo da košta izgradnja stambenih jedinica na Bežanijskoj kosi. Živulović naglašava da mu sve izgleda kao napad na Fond a ide od Mlađana Dinkića koji želi da kontroliše sve tokove novca u Srbiji i koji želi da poništi Fond kao pravno lice da bi mogao sredstva koja Fond eventualno prikupi da koristi za neka druga budžetska davanja, a ne za reformu Vojske SCG.

Kako je zapravo tekao postupak dolaženja do partnera iz SAD? Obrad Kesić i Branko Crnogorac potvrđuju za „Vreme“ da je ideja bila da se pomogne reforma oružanih snaga SCG. Crnogorac tvrdi da bez njegove pomoći Amerikanci nikada ne bi došli u Srbiju i da on ima poslovne partnere širom sveta. Međutim, njegov sukob sa Mlađanom Dinkićem datira iz 2001. godine kada je NBS zabranila rad njegovoj BC banci jer je krivotvorila papire. Podneta je krivična prijava, ali slučaj nije imao sudsko razrešenje. „Prve pregovore smo imali još u julu mesecu sa Davinićem i Labusom“, objašnjava Crnogorac i dodaje da je na sastanak došao sa finansijskim savetnikom u Meridijan houmsu Tomom Premovićem i Obradom Kesićem, konsultantom. Ovu informaciju je za „Vreme“ potvrdio i Kesić, koji je naglasio da je ovo trebalo da bude početak veće saradnje i da je administracija u Vašingtonu bila i te kako zainteresovana da podrži reformu Vojske SCG. On je rekao da je potpredsednik Labus bio na sastanku kao garant dogovora i da je insistirao da se čitav postupak sprovodi transparentno. Od tog sastanka čitav posao vode ljudi iz Fonda i MO-a, a predstavnici vlade se uključuju u momentu kada mediji počinju da govore o nepravilnostima u postupku prodaje vojne imovine. Dve stvari su uznemirile ministra Dinkića: za njega je prodaja imovine na teritoriji Srbije od strane Fonda i bez zakona o imovini SCG nezakonito, a pojavljivanje Branka Crnogorca kao aktera u dogovorima oko posla signal da čitavu stvar treba odmah stopirati („hiljadu posto stopirati“). Ponovljene optužbe na račun Crnogorca uslovile su da ovaj najavi podizanje privatne tužbe protiv Dinkića „na okolnosti“ krivičnog dela klevete. U razgovoru za „Vreme“ Crnogorac je rekao da je njegov interes u poslu bila činjenica da želi da bude direktor beogradskog predstavništva Meridijan houmsa jer je plata za taj posao dobra. On je negirao da ima vlasničkog udela u kompaniji i da mu je Tom Premović kum. Prema Obradu Kesiću Crnogorac je trebalo da bude jedan od suinvestitora u poslu rekonstrukcije kompleksa zgrada VTI-ja.

Kontrola tokova novca jedno je od najproklamovanijih načela koje je u javnosti promovisao srpski ministar finansija Mlađan Dinkić. Na njegovu je inicijativu krajem novembra meseca doneta odluka u kojoj se zahteva stopiranje svake prodaje državne imovine dok se ne donese zakon o imovini SCG. Odluku je potpisao potpredsednik Vlade Miroljub Labus.

Na ovaj način, kao i zahtevom da Fond otvori račun pri Trezoru Republike Srbije, Dinkić kao da je pokušao da novac koji bi bio prikupljen od imovine Vojske (države) podvede pod državnu kontrolu. Vladan Živulović za „Vreme“ kaže da je to onemogućavanje Fonda da radi svoj posao na najbolji mogući način zato što mu se poništava status pravnog lica, a bez toga Fond ne bi mogao valjano da posluje. U utorak, kada je davao izjavu za „Vreme“, Živulović se spremao da sprovede u delo nalog Dinkića koji je do njega stigao preko Davinića, odnosno, da kasu Fonda smesti u Trezor Republike Srbije. Da li je to potez koji će crnogorska strana okarakterisati kao rušenje državne zajednice jer Srbija preuzima ingerencije saveznog organa, saznaćemo ovih dana, ali je takva odluka svakako u skladu sa osnovnim programskim načelom partije iz koje dolazi Mlađan Dinkić („Srbija na prvom mestu“). „Ako je hteo da kontroliše rad Fonda, Dinkić je to mogao da radi preko svojih predstavnika u UO Fonda“, konstatuje Živulović. Ranije je predstavnik Ministarstva finansija Republike Srbije Radiša Đorđević izašao iz UO Fonda objašnjavajući u republičkom parlamentu „da se tamo nešto mulja“. Ostalo je pitanje za ministra Dinkića i potpredsednika Labusa kako to da ranije nisu znali šta se dešava kada je potonji i sam učestvovao u pregovorima. Takođe je opšte poznata stvar da i ministar Davinić dolazi iz stranke G17 plus.

Pritisak medija na organe uprave u medijski divljoj zemlji kakva je Srbija verovatno je uslovio da se američki partner povuče iz posla što je „Vremenu“ saopštio izvor blizak Meridijan houmsu u utorak popodne. Naš izvor je naglasio da se tolika prašina podigla oko nečega što nije ni počelo da se realizuje i da su u kompaniji procenili da je bolje da odustanu od daljih dogovora. Takav ishod je, na neki način, najavio Crnogorac, koji je rekao za „Vreme“ da nijednoj ozbiljnoj kompaniji ovakvo predstavljanje u javnosti ne treba. I Živulović je bio skeptičan oko nastavka saradnje i nije bio siguran šta će se dalje dešavati. „Mi smo imali nameru da skućimo te ljude na Bežaniji za početak, a posle da nastavimo na sličan način sa prodajom lokacija u Dušanovoj, Ugrinovačkoj i Resavskoj, za koje se radi revizija. Ovako neka Dinkić odluči šta će biti sa smeštajem tih ljudi i kako naći novac za opstanak reforme Vojske. Ja sam običan državni službenik“, pomirljiv je Živulović.