Dva Viktora i ostali

Uzbuđenje zbog predsedničkih izbora u Ukrajini koji su, praćeni lažiranjem, trovanjem, danonoćnim demonstracijama hiljada učesnika, proglašavanjem (najpre jednog, a potom drugog) pobednika, burnim sednicama parlamenta, međunarodnim posredovanjem… trajali više od dva meseca, bacio je u senku predsedničke izbore u najmoćnijoj zemlji sveta, za koje se unapred prognoziralo da će biti svetski politički događaj broj jedan u 2004. godini. To je ujedno i razlog što je „Vreme“ u svom već tradicionalnom izboru svetskih ličnosti, ne obavezno iz sfere politike, koje su obležile planetarna zbivanja, primat dalo dvojici ukrajinskih Viktora, Juščenku i Janukoviču, čije se izborno nadmetanje, zbog veličine i geostrateške važnosti zemlje koju predstavljaju, pretvorilo u događaj globalnog karaktera. Naravno, na listi odabranih je i predsednik Džordž Buš mlađi, koji je osvojio drugi mandat uz rekordno sudelovanje američkih birača, ali i koloritni filmski stvaralac Majkl Mur, koji mu se uporno i dosledno suprotstavlja, zbog čega ga Evropa izuzetno ceni i voli (Zlatna palma za Farenhajt 9/11 na ovogodišnjem Kanskom festivalu). Sa svetske pozornice ove je godine zauvek otišao, zasigurno u istoriju, Jaser Arafat, jedan od najkontroverznijih junaka jedne od najsloženijih i najdugotrajnijih svetskih kriza, one na Bliskom istoku.

2004. godine Evropska unija primila je deset novih članica, više nego ikada u jednom potezu. „Vreme“ se u izboru ličnosti godine ovom prilikom ipak odlučilo za turskog premijera Redžepa Erdogana kome je, konačno, uručena evropska pozivnica Turskoj. Evropski silazak na Bosfor, nakon četrdeset godina premišljanja, Erdoganu kao da daje šansu da ostvari nedosanjani san tvorca moderne Turske Kemala Ataturka. Konačno među odabranima je i jedan iz najbližeg susedstva: hrvatski premijer uzeo je u vladu predstavnike srpske manjine, relaksirao je odnose sa Beogradom i zalaže se za dobrosusedske odnose u regionu.

Viktor Juščenko: Ogledalo Ukrajine

Viktor Juščenko, lider opozicije u Ukrajini, a sudeći po prvim rezultatima izbora sada već i predsednik zemlje, kaže da njegovo lice unakaženo dioksinom predstavlja lice Ukrajine i političku podeljenost unutar zemlje.

Oni koji podržavaju Juščenka kažu da je on jedini političar koji može da se izbori sa korupcijom, nepotizmom i odoli Rusiji koja želi još jače da veže Ukrajinu za sebe.

„Imam vesti, gotovo je, pobedili smo“, rekao je Juščenko desetinama hiljada pristalica na Trgu nezavisnosti u Kijevu nakon što je postalo jasno da je, prema preliminarnim rezultatima pobedio na predsedničkim izborima: „Četrnaest godina smo nezavisni, a od danas smo i slobodni“, rekao je on oduševljenoj masi.

Specijalisti u Austriji i Holandiji utvrdili su da je uzrok misteriozne bolesti koja je Juščenka prikovala za postelju u septembru i primorala ga da nekoliko nedelja prekine kampanju, zapravo trovanje dioksinom, jednom od najtoksičnijih hemikalija na svetu: „Sad mi je sasvim dobro, ali me devojke nešto neće“, nedavno je odgovorio jednom novinaru na pitanje kako se oseća.

Dioksin kog je u Juščenkovoj krvi bilo 6000 puta više od dozvoljene doze, umalo ga je ubio, a njegovo lice izobličio u čudovišnu, zelenu masku. Lekari kažu da mu preti opasnost od raka, srčanog udara i ko zna čega još. Juščenko je ustanovio da je verovatno bio otrovan tokom večere sa šefom Službe državne bezbednosti Igorom Smeškom i njegovim zamenikom Vladimirom Sacjukom. Tužioci i parlamentarna komisija pokrenuli su istragu, a Državna bezbednost je porekla bilo kakvu umešanost i izrazila spemnost da učestvuje u istrazi.

Juščenko je bio premijer Ukrajine od 1999. do 2001. godine. Pre toga, je kao guverner Narodne banke od 1993. do 1999, izveo tranziciju nacionalne valute sa ruske rublje i bezvrednog karbovanjca u solidnu grivnju koja se i sada drži prema dolaru u odnosu 5:1. Takođe je uspeo da obuzda inflaciju koja se opasno primicala nivou zabeleženom u Vajmarskoj Nemačkoj tokom 1929. i u Srbiji 1993.

U prvom krugu izbora 31. oktobra minimalna prednost od samo pola procenta nije bila dovoljna da mu osigura pobedu nad premijerom Viktorom Janukovičem. U drugom krugu 21. novembra pobedio je Janukovič, ali su protesti protiv izborne krađe, popularno nazvani „narandžasta revolucija“ (prema boji kampanje) i presuda Vrhovnog suda doveli do ponavljanja drugog kruga 26. decembra.

Protivnici Juščenka optužuju ga za pokušaj cepanja zemlje na zapadni deo gde se govori ukrajinski i istočni deo gde se govori ruski jezik. Takođe ga vide kao nacionalistu i političara sa kojim će Ukrajina izgubiti svog najvećeg trgovinskog partnera – Rusiju. Najžešći protivnici su mu „prikačili“ i etiketu „američkog špijuna“ , uglavnom zbog toga što je njegova druga žena Katarina rođena u SAD, a i zbog toga što su Sjedinjene Države potrošile milione dolara na podršku nevladinom sektoru i opozicionim strankama.

U izbornom programu Juščenko je rekao da namerava da poveća zaposlenost kroz javne radove i poboljšane uslove poslovanja malog i srednjeg biznisa. Najavio je i reforme u vojsci, te borbu protiv korupcije.

Rođen je u porodici prosvetnih radnika, 23. februara 1954. godine, u selu Horizivka kod Sumija na istoku zemlje, blizu granice sa Rusijom. Otac mu je umro od posledica zatočeništva u nekoliko nacističkih koncentracionih logora.

Diplomirao je na Ternopoljskom institutu za finansije i ekonomiju 1976, a potom i na ukrajinskom institutu za ekonomiju i poljoprivredni menadžment, 1984. godine.

Posle uklanjanja sa premijerskog mesta 2001, koje je izvela prokomunistička koalicija iza koje je, po svemu sudeći, stajao odlazeći predsednik Leonid Kučma, Juščenko je osnovao Našu Ukrajinu, široku koaliciju opozicionih stranaka svih boja i opredeljenja. Mnogi, a posebno brojni ukrajinski Jevreji, zameraju mu i zato što su u Našoj Ukrajini utočište našle i krajnje desne stranke sa izrazito antisemitskim programima.

Otac je petoro dece i deda jednog unuka.

Viktor Janukovič: „Predsednik“ pola države

Premijer Viktor Janukovič, čovek visoka rasta i impozantne figure, sa patrijarhalnim stomakom i načinom vladanja u stilu ozbiljnog sovjetskog aparatčika neposredno je pre ponavljanja drugog kruga predsedničkih izbora pokušao da potpuno izmeni svoj imidž u javnosti i da se prikaže kao prijatelj naroda koji se bori protiv „pokvarene“ vlasti i još „pokvarenije“ opozicije.

Premijer Ukrajine je nakon drugog kruga izbora koji je poništen zbog evidentne izborne krađe, naglo izgubio podršku odlazećeg predsednika Leonida Kučme, te nekoliko ključnih ljudi iz sopstvenog izbornog štaba, među kojima i šefa kampanje i guvernera Narodne banke Sergeja Tigipka.

Čak je i u Moskvi, koja ga je manje-više otvoreno podržavala, poslednjih dana entuzijazam naglo opao.

Dezertiranje sopstvenih ljudi je za Janukoviča bilo „najveće razočaranje ove izborne kampanje“. „Niko nije zaštićen od kukavica i izdajica, ali je opet jako teško proći kroz sve to.“

Janukovič, koji je nekada uživao veliku podršku kompletnog državnog aparata, uključujući i televiziju, sada je svoju kampanju uglavnom usredotočio na istočne regione gde su mu glasači ostali lojalni, pa je nekako ispalo da istim ljudima priča istu priču, koja se nikako nije lepila za birače van tih devet oblasti. Nije, naime, uspeo da dobije nijedan novi glas u centru i na zapadu zemlje, pa je broj glasova zabeležio ne veliki, ali dovoljan pad od oko deset odsto. Taman toliko da izgubi, ali istovremeno dovoljno da zadrži kontrolu nad polovinom Ukrajine: „Jasno je da Juščenko ne veruje da može da postane predsednik cele zemlje“, rekao je nedavno Aleksandar Litvinjenko, analitičar iz Kijeva. „On sebe vidi kao predsednika istočnih i južnih regiona. Poigrava se sa idejom o regionima.“

Kučma je Janukoviča, dotadašnjeg guvernera Donjecke oblasti, imenovao za premijera 2002. godine. Posle preuzimanja dužnosti Janukovič, čiji je maternji jezik ruski, počeo je da uči ukrajinski koji je jedva govorio. On se i dan-danas prebacuje sa ukrajinskog na ruski kad govori o ozbiljnim temama ili postane emotivan. Pri popunjavanju prijave za kandidaturu napravio je dve pravopisne greške, koje mu Ukrajinci nikada nisu oprostili.

Istini za volju, kao i sve u Ukrajini, ni Janukovič nije baš tako „crn“. Njegova vlada ostvarila je industrijski rast od 12,5 odsto u prvoj polovini 2004. godine i podigla nivo razmene sa Evropskom unijom i Rusijom. Opozicija mu je, međutim, prebacila to što se preko svake mere vezao za tajkune sa istoka, kojima je, za ljubav, prošlog leta izveo više nego sumnjivu privatizaciju najveće i najprofitabilnije čeličane Krivorozstal, koja donosi godišnji prihod od 300 miliona dolara. Krivorozstal je prodat kompaniji čiji su vlasnici Kučmin zet Viktor Pinčuk i vlasnik fudbalskog kluba Sahtar iz Donjecka Rinat Ahmetov, pri čemu su neke od najvećih svetskih čeličana koje su bile zainteresovane za kupovinu ovog giganta, ostale „kratkih rukava“.

Odluka Vrhovnog suda da poništi izbore od 21. novembra, promenila je i Janukovičev nastup, te je shodno tome održao i sastanak sa ambasadorima, za koje ranije nije imao vremena: „Sada konačno imam priliku da se pojavim pred narodom u svom pravom svetlu“, rekao je Janukovič diplomatama. U televizijskoj debati sa Juščenkom uoči ponovljenog drugog kruga, premijer je rekao kako ima nameru da se bori protiv nezakonitih odluka vlasti koje su se ujedinile sa „narandžastim pučistima“.

Viktor Janukovič je rođen 9. jula 1950. u Donjeckom regionu. Imao je, kako sam kaže, teško detinjstvo. Majka mu je umrla kada su mu bile dve godine, a otac ga je ostavio na staranje babi i dedi, jer, kako je rekao, „maćeha nije htela ni da ga vidi.“

Nije služio vojsku, jer je baš nekako u to vreme po drugi put sedeo u zatvoru. Potom se zaposlio kao varilac, da bi po partijskoj liniji polako napredovao do mesta direktora i potom guvernera Donjecka, oblasti sa oko tri miliona ljudi i industrijskog srca Ukrajine. Univerzitetsku diplomu dobio je tek 2000.

Oženjen je Ljudmilom koja je nedavno na mitingu u Donjecku izjavila kako je „sve to tamo u Kijevu poludelo i kako te tamo fašiste hrane drogiranim pomorandžama“. Takođe, izjavila je kako joj je „jedan pouzdani prorok rekao kako će njen muž biti predsednik“.

Viktor Janukovič ima dva sina.

Džordž Buš junior: Osećaj mesijanstva

Ostatak sveta nikada nije bio potpuno ravnodušan prema izborima u Americi, ali odavno nije bilo toliko građana van SAD koji su poželeli da mogu da glasaju i utiču na ishod izbora kao što je bio slučaj sa poslednjim izborima za predsednika jedine supersile. Toga je, izgleda, svestan i Džordž Buš mlađi (58), koji je, nakon neizvesne i iscrpljujuće kampanje, novembra ove godine osvojio drugi mandat: „Moje predsednikovanje jeste raspirilo mnoge strasti, kod kuće i u svetu. Ali, kada vam je već suđeno da se bavite velikim stvarima, retko vidite plodove svog truda, bilo da je reč o kulturološkim promenama ili o širenju demokratije tamo gde su ljudi izgubili nadu da je to moguće. Ja to razumem. Ne očekujem da će istoričari u kratkom roku o meni pisati lepe stvari“, izjavio je američki predsednik za nedeljnik „Tajm“, koji ga je po drugi put proglasio ličnošću godine. Džim Keli, jedan od urednika „Tajma“, izjavio je da se „Buš dramatično promenio od kada je 2000. izabran za ličnost godine. Sada je mnogo odlučniji.“ Pre bi se reklo, međutim, da je Buš mlađi vremenom raspršio uvrežene predrasude o sebi iz vremena kada je došao na vlast, jer su ga mnogi tada doživljavali kao slabića koji se oslanja na savete onih u koje ima poverenja, naročito „tatinih drugara“. Sada, kada je osvojio drugi mandat i kad ima jaku većinu u Senatu, Buš se više ne usteže od izjava koje svedoče ne samo o tome da ga je teško pokolebati već i o snažnom osećaju mesijanstva. „Verujem da sam Bog želi da ja opet budem predsednik“, izjavio je Buš u finišu predsedničke kampanje, što samo potvrđuje njegovu sklonost ka sprovođenju u delo grandiozne ideje, kakav je bio i rat u Iraku. Na ovu stranu njegove ličnosti među prvima je ukazao, možda i nehotice, američki veteran novinarstva Bob Vudvord u knjizi Plan napada. Ono što je mnoge zaprepastilo, međutim, jeste to što je Bušovo uverenje o misiji skopčano sa odsustvom svake namere da se ideje koje želi da sprovede u delo provere ili razrade u konsultacijama sa onima koji o tome znaju više. Buš se, verovatno, najmanje promenio tokom svog prvog mandata. Svet i Amerika, međutim, jesu, i to dramatično.

Za razliku od prve pobede na izborima, kada je predsednički mandat osvojio „na mišiće“, na ovim predsedničkim izborima pobeda je bila više nego ubedljiva. U međuvremenu je rejting predsednika dramatično skakao i padao. Najviši je bio nakon napada od 11. septembra (2001), kada je predsednikova popularnost bila blizu 90 osto, a najniži u maju ove godine – oko 46 odsto, zbog žrtava koje je Amerika morala da podnese čuvajući mir u Iraku. Osim toga, istraživanja javnog mnjenja pokazuju da je Džordž Buš jedan od najneomiljenijih američkih predsednika u evropskim zemljama i među tradicionalnim saveznicima SAD, dok je u arapskom svetu naprosto omražen. Jedino su Izrael, Srbija i donekle Rusija navijali za njega u kampanji. Zbog toga je bilo malo onih, i među najvatrenijim Bušovim pristalicama, koji nisu strepeli pred okršaj dva kandidata.

Buš, osokoljen ubedljivom pobedom, najpre je drastično izmenio „krvnu sliku“ svog kabineta, i obećao da će za vreme praznika pustiti da mu se slegnu utisci oko pobede. „Između jelke i božićnih ukrasa gnezde se orlovi, a ne golubovi“, pomalo je zloslutno primetio novinar „Tajma“. Ostaje da se vidi da li će Buš, koji je za vreme svog prvog mandata pokrenuo čak dva rata, nadmašiti sebe do 2009. Onima kojima je i dalje teško da se priviknu na činjenicu da će čovek koji je bio ubeđen da se u Meksiku govori „meksički“ vladati SAD još četiri godine ostaju za utehu reči Vinstona Čerčila: „Amerika će uvek na kraju da uradi pravu stvar. Kad iscrpi sve druge opcije.“

Majkl Mur 2004: Namrgođeni debeljko

U izbornoj godini u Sjedinjenim Državama mnoge javne ličnosti, filmske i rok zvezde, kao i većina onih koji su na ovaj ili onaj način došli pod svetla reflektora, iskoristili su to da pozovu sugrađane da glasaju protiv Buša. Najzamašniji, najbučniji i najprgaviji predstavnik ovog trenda svakako je reditelj i publicista Majkl Mur

Borac protiv korporativne Amerike, levičar opšte prakse i čir na znate već čemu mnogih moćnih ljudi u SAD, postao je svetski poznat tek kada je na dodeli Oskara 2002, koji je osvojio za svoj dokumentarni film Žeđ za nasiljem, uzviknuo: „Stidite se gospodine Buš“. Razlog za stid gospodina Buša bio je, tek pokrenut ratni pohod na Irak, mada mu je Mur tada zamerio i na načinu na koji je došao na vlast, odnosno zbog već poznatih sumnji u regularnost izbora 2000. godine. Pored ove dve škakljive teme za vladajuću administraciju, u svom poslednjem filmu iz odlazeće nam 2004. godine, film Farenhajt 9/11, Mur se bavi i Jedanaestim septembrom, odnosno vezama porodice Buš sa porodicom Bin Laden, čiji je jedan od pedesetak članova i Osama bin Laden, glavnoosumnjičeni za taj teroristički akt. No, poverovali Murovim argumentima i insinuacijama ili ne, nesumnjivo je da je njegov antagonizam prema predsedniku direktan i nekako neprijatno ličan. Kada je početkom godine na Kanskom festivalu dobio Zlatnu palmu za Farenhajt, tek drugu u istoriji ove smotre koja je dodeljena jednom dokumentarcu, Mur je odmah izjavio kako želi da film što pre uđe u distribuciju u Americi ne bi li pomogao da „vratimo Buša nazad u Teksas“. Iz ove njegove izjave vidi se koliko je, daleko od klasično shvaćenog dokumentarizma, Mur zagazio u vode političke propagande. Iako znamo da Farenhajt 9/11 nije sprečio Buša da pobedi na izborima (posebno je pitanje da li mu je pomogao) ipak je poneo titulu najuspešnijeg dokumentarnog filma svih vremena, po kriterijumima zarade i gledanosti. Sama Murova dežmekasta pojava postaje, u mesecima pre izbora, neka vrsta maskote antibušizma. Njegov dolazak na konvenciju Demokratske stranke u Bostonu prenose sve svetske agencije kao jedan od bitnih događaja vezanih za to predizborno okupljanje. Ipak njegov predugačak jezik čini i da ga se i demokratski kandidat Džon Keri javno odrekne. Problem je nastao oko Murovog čačkanja Bušovog navodnog dezerterstva, što se Keriju, kome se dobar deo imidža zasnivao na statusu ratnog heroja, učinilo kao mogući izvor neprijatnosti. Može se čak reći i da je Mur ukrao šou Keriju i sebe promovisao kao glavnog Bušovog oponenta i time odmogao Kerijevoj kampanji.

Slobodno se može zaključiti da je virtualni boks meč – Mur vs. Buš dobio ovaj poslednji, i to nokautom u drugoj rundi. Ipak se Mur i pored svog gabarita namerio na protivnika iz superteške kategorije. I pored toga, ovaj sukob se može dvojako posmatrati. Osim što je predstavljao malu neprijatnost za obojicu, doneo im je i neke koristi, pre svega u građenju javnog profila i prisustva u medijima. Na kraju krajeva, šta bi Mur sada radio da je Buš izgubio? Ovako, namrgođeni debeljko i dalje piše javna pisma u kojima se prepucava sa republikanskim senatorima, bavi se baštovanstvom i sprema materijal za novi projekat kojim će nekoga iznervirati i steći nove neprijatelje.

Jaser Arafat: Neostvarena misija

Istorija je Jaseru Arafatu dala mnogo veću ulogu nego bilo kom drugom lideru koji je učestvovao u njegovoj borbi. Posle svoje smrti ostaće upamćen kao „otac nacije“, kao lider koji je predvodio Palestince gotovo 40 godina i uspeo da predstavi svetu palestinsku stvar i palestinsku borbu za stvaranje države. Za Izraelce ostaće upamćen kao dugogodišnji državni neprijatelj br. 1, osoba koja je „postavila osnove“ terorizmu i u kojoj su svi „moderni“ teroristi mogli da vide svoj uzor. Iako su i jedna i druga verzija deo priče o Jaseru Arafatu, nesumnjivo je da je on odlučujuće uticao na palestinsku borbu za nezavisnost, i da je obeležio čitavu jednu eru u bliskoistočnoj i svetskoj politici.

Borba protiv Izraela a za nezavisnu palestinsku državu odredila je njegov život. Kao 17-ogodišnjak krijumčario je oružje koje se upotrebljavalo protiv Britanaca i Jevreja. Dve godine kasnije, u vreme prvog arapsko-izraelskog rata, napustio je nakratko studije da bi se borio protiv Izraela. Od 1958, kada je osnovao svoj politički pokret Fatah i počeo da zagovara oružanu borbu protiv Izraela, počinje njegova bitka za stvaranje palestinske države i uništenje Izraela. Ovog poslednjeg se javno odrekao tek 1988, ali, bar kako sada izgleda, to nikada nije bilo iskreno. Njegova misija bila je da stvori palestinsku državu na mestu sadašnje izraelske i tome je posvetio život.

U međuvremenu, sukobljavao se ne samo sa Izraelcima već i sa drugim arapskim državama koje su želele da utiču na palestinski pokret otpora. Godine 1969. dolazi na čelo PLO-a, koji od marionete u rukama arapskih država od tada postaje nezavisna nacionalistička organizacija sa sedištem u Jordanu. PLO je i prvi nacionalni pokret koji je primljen u UN. Arafat tada postaje neosporni lider Palestinaca i simbol borbe za slobodu.

Protiv Izraela je predvodio gerilske akcije i terorističke napade, od otmica aviona do podmetanja bombi i, na kraju – samoubilačkih napada. Njegova ratnička odiseja trajala je punih 25 godina, a za to vreme se selio iz zemlje u zemlju, promovišući palestinsku stvar. Preživeo je bezbroj pokušaja atentata, koje su organizovali kako izraelske obaveštajne službe tako i njegova arapska braća koja su mu radila o glavi. Preživeo je i dve avionske nesreće, tako da ima mnogo onih koji su mu verovali kada je govorio da ga čuva sam Alah. Mnogi od njegovih bliskih saradnika nisu imali toliko sreće.

Kada se, već pomenute 1988, odrekao terorizma i priznao Izraelu pravo na postojanje, prvi put je načinio jedan od svojih velikih zaokreta po kojima će postati poznat. Nekoliko godina kasnije podržao je Sadama Huseina, što će mu doneti osudu arapskih država, njegovih glavnih finansijera, i pretnju izolacijom. Tako su se stvorili uslovi za početak pregovora sa Izraelom i čuveni mirovni plan iz Osla, 1993, kojim se Palestincima prvi put priznaje pravo na stvaranje nezavisne države. Rezultat sporazuma bila je palestinska autonomija nad većim delom pojasa Gaze i delom Zapadne obale, a Arafatu je dozvoljeno da se vrati u Palestinu, što je 1994. i učinio, ali ovoga puta ovenčan oreolom mirotvorca i Nobelovom nagradom za mir, koju je podelio sa Jichakom Rabinom i Šimonom Peresom. Dve godine kasnije postaje prvi palestinski predsednik.

Kada se sa revolucionarne borbe i oružja prešlo na politiku, Arafat je doživeo sudbinu mnogih revolucionara, dobrih u ratu, ali nespremnih za mir. I među njima bi bio izuzetak, sudeći po haosu koji je, paradoksalno, on sam namerno stvorio i ostavio za sobom. Do svoje smrti u pariskoj bolnici Persi pokušavao je da drži sve konce u svojim rukama. Nije stvorio nikakav sistem vlasti na palestinskim teritorijama. Vladao je u nekoj vrsti anarhije, podsticao suparništva, potkupljivao i usmeravao svoje potencijalne protivnike jedne protiv drugih i obezbeđivao da, kao i vlast, sav novac prođe kroz njegove ruke. Za sobom nije ostavio naslednika, nije čak ni nagovestio ko bi to mogao biti.

Jaser Arafat bio je jedan od poslednjih arapskih lidera koji su se borili za sekularni socijalizam. Radikalni islamisti koji su se pojavili u Palestini bili su njegovi veliki protivnici. Dok je bio na vlasti, oslanjao se na „staru gardu“, svoje saborce koji su ga pratili celog života. U mlađe lidere, kojima saradnja sa islamistima nije bila strana, nije imao poverenja.

Ostvarenje svog sna, stvaranje nezavisne palestinske države, nije dočekao, iako mu je bio veoma blizu 2000, posle pregovora u Kemp Dejvidu. Tada je odbio najvelikodušniju izraelsku ponudu, po kojoj bi Palestini pripali gotovo cela Zapadna Obala sa Istočnim Jerusalimom kao prestonicom, čitava Gaza i oko dvadeset milijardi dolara kao kompenzacija za izbeglice.

Ivo Sanader: iskorak ka evropskom ramu

Ivo Sanader, hrvatski premijer od parlamentarnih izbora 2003. godine, rođen je u Splitu 1953. godine. Studij komparativne književnosti i romanistike završio je u Austriji. Nakon kratkog povratka u zemlju, ponovo odlazi u Austriju, zajedno sa suprugom Mirjanom, gdje krajem osamdesetih godina prošlog vijeka osniva ogranak HDZ-a i počinje suradnju s Franjom Tuđmanom, predsjednikom stranke u domovini, te se ubrzo vraća u rodni Split.

U Splitu se zapošljava na mjestu intendanta splitskog Hrvatskog narodnog kazališta, u kojem ga pamte radnici koji su otpušteni zbog „krivih“ krvnih zrnaca, koji su se godinama potom vucarali po sudovima tražeći sudsko ispravljanje nepravde. No, Sanader je tad već napustio Split: polovinom 1992. godine, nakon što je izabran za zastupnika HDZ-a u Saboru, postao je ministar znanosti, tehnologije i informatike, a potom, nepunu godinu kasnije, izabran je za zamjenika ministra vanjskih poslova. Na tom će mjestu ostati duže, ali će jedno vrijeme i „odsustvovati“ na drugoj funkciji, predstojnika Ureda predsjednika Tuđmana i glavnog tajnika Vijeća obrane i nacionalne sigurnosti, te – u siječnju 1996. godine – u članstvu Zajedničkog vijeća za suradnju između Republike Hrvatske i Federacije Bosne i Hercegovine. Krajem 1996. vraća se na mjesto pomoćnika ministra vanjskih poslova.

Nakon Tuđmanove smrti i propasti HDZ-a na parlamentarnim izborima u siječnju 2000. godine, Sanader postaje predsjednik HDZ-a. Sabor je protekao u eksplozivnoj atmosferi, brojni viđeni članovi već su napustili stranku, ali Sanader – uz nemalu pomoć „tvrdog krila“ stranke – postaje novi Tuđmanov nasljednik. U Saboru je HDZ, sjedeći u opoziciji, kukao o revanšizmu vlasti koju je predvodio Ivica Račan, ali se na idućim izborima, krajem 2003. godine, vratio na vlast i Sanader je postao novi hrvatski premijer.

Ivo Sanader oženjen je Mirjanom, s kojom je još od gimnazijskih dana i imaju dvije kćerke, a koja je predavačica na Odjelu za arheologiju Filozofskog fakulteta u Zagrebu. Jedan brat Ive Sanadera je svećenik, a drugi je prosvjetni radnik, dok je sestra redovnica. U službenoj biografiji na sajtu HDZ-a nalaze se i dva zanimljiva podatka: da je Sanader porijeklom iz siromašne religiozne radničke porodice i da je zbog materijalne situacije polazio Nadbiskupsku klasičnu gimnaziju u Splitu, te da je baka današnjeg hrvatskog premijera sestra Ante Topića Mimare, i danas tajnovitog kolekcionara umjetnina, koji je svoju bogatu zbirku ostavio gradu Zagrebu, gdje je ustanovljen muzej „Mimara“.

Iako u Saboru ima tanku većinu, koju zahvaljuje predstavnicima srpske nacionalnosti i penzionerima (koji su se, da bi ispravili bar dio nepravdi koje im je HDZ nanio početkom devedesetih godina, morali organizirati u stranku), Sanaderu rijetko tko neće priznati da je u svom mandatu – bar u vanjskoj politici – napravio korak naprijed prema Evropskoj uniji, te je Hrvatska na najozbiljnijem putu pridruživanja Evropi. Među ostalim, to je posljedica i bezuvjetne suradnje s Haškim sudom koja je počela povratkom HDZ-a na vlast, što je ogolilo i onu drugu stranu medalje: tko je organizirao valjanje gomile po ulicama hrvatskih gradova u godinama kada je na vlasti bio Ivica Račan, svaki puta kad je netko od „vitezova“ trebao krenuti put Haga.

Zamjerke koje mu upućuje opozicija su brojne: da je evropski put Hrvatske trasirala vlada Ivice Račana, a da njegova vlada samo ubire plodove prethodne vlasti, da je „umio“ vrh stranke, ali ne i njeno članstvo i niže strukture vlasti, da je stranačka pripadnost i lojalnost HDZ-u i dalje bitnija nego stručnost. Također, zamjera mu se da gleda kroz prste svojim „nestašnim“ ministrima koji su akteri nekoliko velikih afera, te da se posve oglušio na zahtjeve opozicije i dijela javnosti da im pokaže šut-kartu iz vlasti.

Ipak, posve je sigurno da je Ivo Sanader, bez obzira na greške i mnoge opravdane zamjerke, napravio korak prema evropskoj slici Hrvatske i sporazumom sa srpskom manjinom (Račanu to, usprkos očekivanjima, na pamet nije padalo), i porukama o dobrosusjedstvu u regiji, i jasnim i promptnim osudama HDZ-ovog „desnila“ koje svako malo zapljusnu Hrvatsku, poput ovog posljednjeg, eksplozivnog rušenja spomenika Titu u Kumrovcu.

Redžep Tajip Erdogan: Premijer za Evropu

Dočekan kao heroj u Ankari, nakon decembarskog samita EU-a u Briselu, na kome je Turskoj konačno ponuđen početak pregovora o priključenju Uniji, premijer Turske Redžep Tajip Erdogan (50) opravdao je nepodeljeno poverenje koje su mu građani ukazali pre dve godine. Njegova vlada je za samo dve godine Tursku približila EU-u koliko nijedna prethodna nije uspela za protekle četiri decenije, od kada je Turska sklopila Sporazum o pridruživanju sa EEZ-om. Erdoganova konzervativna Partija pravde i razvoja (AKP) postala je na izborima krajem 2002. prva stranka za 15 godina koja je osvojila komotnu većinu u parlamentu, što je reformatorskom premijeru omogućilo da bez ikakvih muka progura čak devet setova sistemskih zakona kojima je Turska uvela evropske standarde u svim sferama života. No, iako se na političku scenu Turske popeo 1994, kada je postao gradonačelnik Istanbula, i za vreme mandata preporodio grad, pogotovo kada je reč o infrastrukturi, kad je njegova AKP zbrisala protivnike na izborima 2002. bilo je mnogo podozrenja i u inostranstvu i kod kuće. Sin je siromašnog kapetana i nikada, ni u najranijoj mladosti, nije krio svoju privrženost islamu. Zbog „širenja verske mržnje“ 1999. je dopao zatvora, gde je proveo četiri meseca, zato što je na javnom skupu izgovorio stihove čuvenog turskog romantičara, ideologa panturcizma Zije Gekalpa: „Džamije su naše kasarne, kupole naši šlemovi, minareti bajoneti, a vernici vojnici.“ Zbog toga je morao da sačeka pet meseci posle izbora da sedne u premijersku stolicu, koliko je trebalo da se uklone određene ustavne i zakonske prepreke.

U međuvremenu su generali postali Erdoganovi veliki saveznici u evropskom projektu države, i bez mnogo štucanja progutali su ograničenje sopstvenog velikog uticaja zarad evropske budućnosti zemlje.

Erdogan se rodio u Istanbulu, gde se vratio kao trinaestogodišnjak, jer je njegov otac, kapetan, dobio posao u Rizeu na obali Crnog mora. Školovao se u medresi, ali je završio prestižni Mramorni univerzitet, gde je diplomirao ekonomiju. Strastveni je ljubitelj fudbala, kojim se i poluprofesionalno bavio čak 16 godina. Oženjen je Eminom s kojom ima dve ćerke i dva sina.

Poznat je kao prek i nagao čovek, kome otvoreno smeju da se suprotstave jedino Omer Čelik, pisac njegovih govora, i Džuneid Zapsu, uticajni biznismen. Jednom je izgrdio novinara što se osećao na alkohol. Prijatelji, međutim, kažu da je uprkos prekoj naravi Erdogan spreman da prizna grešku, kad se strasti stišaju. Jedan evropski diplomata, koji dobro poznaje Erdogana, kaže da premijer Turske voli da mu se kaže istina, ma kako gorka bila. S obzirom na teške pregovore koji čekaju i Tursku i EU, to je dobra osobina.