Dugoročni uzroci argentinskog kraha leže u strateškoj odluci da svet nije potreban Argentini i da domaću radničku klasu treba zaštititi od međunarodne konkurencije. U Srbiji je u poslednje vreme u opticaju jako mnogo "argentinskih ideja"
Kada je krajem leta 2002. godine naša košarkaška reprezentacija (još uvek SR Jugoslavija) pobedila argentinsku u finalu Svetskog prvenstva u Indijanapolisu, komentar nekog od giganata srpskog (nadam se sportskog) novinarstva glasio je: „Nije li slučajno to što su u finalu Svetskog prvenstva igrale Jugoslavija i Argentina, dve zemlje ojađene politikom Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke!“ (citiram po sećanju). Naravno da nije slučajno – sve je to zavera! Na stranu teorijski i empirijski dokazana veza između uslovljavanja MMF-a i rezultata košarkaške reprezentacije jedne zemlje.
No, hajde zaista da vidimo u čemu se to Argentina i Srbija razlikuju, u čemu su slične, da li primenjuju slične ekonomske politike i kakav je to uticaj politike međunarodnih finansijskih organizacija na ono što se u tim zemljama događa – ko ih je tako „ojadio“?
Ključna razlika: Argentina je nekada bila ekonomski uspešna i jako bogata zemlja – spadala je među pet najbogatijih zemalja sveta. Svoje bogatstvo zasnivala je na izvozu, odnosno konkurentnosti svojih izvoznih proizvoda na svetskom tržištu i beležila je ogroman spoljnotrgovinski suficit. Primera radi, negde oko 1930. godine, Argentina je imala više automobila na 100 stanovnika nego SAD. Potom je sve krenulo naopačke. Srbija nikada nije bila bogata, a ono malo sirotinje se relativno ravnomerno raspoređivalo, što usled tradicionalnog egalitarnog mentaliteta srpskog sela, koji je prešao i u gradove, što i zbog komunističke ideologije. Ono malo Srba što je ikada bilo bogato uglavnom su bili oni u Americi i zapadnoj Evropi, a bogatstvo domaćih biznis-uzdanica (tajkuna) dečja je igra u odnosu na njihove pandane u svetu, čak i u današnjoj Argentini.
Razlikâ, naravno, ima još, ali su sličnosti daleko interesantnije. Kao prvo, politički populizam. I tu dolazimo do junaka naše priče. Na argentinskoj strani to je Huan Domingo Peron, koji je zanat ispekao kao argentinski vojni ataše u fašističkoj Italiji i koji se direktno obraćao narodu (nema te institucije koja će da spreči direktan kontakt vođe i milog mu naroda) i svoj klijenteli koja je rasla iz dana u dan. Pa kada se još argentinski narod (Argentinac svake vere mu je bio mio, pod uslovom da je katolik) okupi isped Predsedničke palate tražeći da mu se On obrati, pa im On obeća još jedan praznik (od nekoliko neradnih dana), nešto će se već naći iz budžeta, pa makar i bilo budžetskog deficita. Naravno, med i mleko će da poteče (već su krenuli neki brzaci, zahvaljujući spoljnotrgovinskom suficitu koji se po inerciji održavao), samo da On poživi i da se obračuna sa ono malo onih koji ne žele dobro Argentini. Uz Huana Dominga, naravno, žena mu Evita, opevana toliko da tu ja nemam šta da dodam.
Generalna strategija koja je tada uspostavljena bila je jednostavna – nama svet nije potreban, nisu nam potrebne te strane kompanije, ti strani proizvodi. Argentina – Argentincima. Odatle su proizlazile ekonomske politike koje su dovele do čega su sve dovele.
E, sada nešto o domaćim kandidatima za Huana Dominga. Ne bih o onom „iz uvoza“, čija je bista nedavno porušena u Kumrovcu, nego ću o ovom nesporno domaćem, iz Požarevca. Takođe mu nisu bile potrebne institucije, takođe mu nije bila strana demagogija, takođe je voleo da mu se mase direktno obraćaju (naročito onda kad ih nije dobro čuo). Na planu politike: izolacija! Strateške procene su mu bile izvanredne: generali, sa famoznim Jazovom na čelu, pobediće u Moskvi, pa će svet da se vrati u komunizam; Rusi će zaratiti sa Amerikancima, a sve zbog nas, odnosno njega. Kakav osećaj za realnost! Što se požarevačke Evite tiče, kakav Peron takva i Evita.
Danas, više od 30 godina od smrti njenog osnivača, peronizam je dobro, da ne može biti bolje. Ne postoji niti jedna ozbiljna opoziciona partija. Na poslednjim predsedničkim izborima, peronistička partija ponudila je tri kandidata, a glavno nadmetanje je bilo između dva njihova kandidata. To više nije politička partija, peronizam je postao poredak u Argentini. Pre svega usled dobro razvijene klijentelističke mreže, onih koji traže usluge da bi bili lojalni, usluge koje su uvek u domenu preraspodele rente, a nikada stvaranja nove vrednosti.
Ništa se slično nije dogodilo u Srbiji. Celokupna klijentela SPS-a je odmah prebegla na pobedničku stranu. Ni tri meseca pošto je domaći Peron napustio mesto predsednika države, njegova partija je doživela katastrofalan poraz na parlamentarnim izborima. I nikada se, u punoj meri, nije politički oporavila. Srpski socijalisti su mogli da budu poredak samo dok su bili vlast; nestala vlast – skršila se kula od karata!
A sada malo o ekonomskim temama. I pravi Peron je imao talenta za strateške odluke. Procenio je da će svetska trgovina posle kraja Drugog svetskog rata da opada i da Argentina više neće moći da izvozi kao nekad i da tako plaća uvoz. Uz to treba zaštititi i one koji su Perona i doveli na vlast – argentinsku radničku klasu. Odgovor: strategija zamene uvoza. Primena strategije: ne samo da je argentinska industrija bila prirodno zaštićena u to vreme visokim transportnim troškovima i prilično visokim carinskim stopama, nego su primenom nove strageije te stope bile još uvećane, a uvedena su i kvantitativna ograničenja uvozu. Ovim su izgubljeni podsticaji za ekonomsku efikasnost domaće industrije – bez konkurencije nema efikasnosti. Nastaju i šire se raznorazna državna preduzeća, koja imaju ogromne troškove i zanemarljive prihode. Drugim rečima, imaju ogroman gubitak koji mora da se pokriva iz budžeta. A klijentela voli da radi u takvim preduzećima: zašto da tamo ne dobijemo posao, koji se dobro plaća (zato su i visoki troškovi), a malo se radi (zato i nema prihoda na tržištu).
U Srbiji, strategija zamene uvoza veličana je tokom samoupravnog socijalizma, a svoje karikaturalne oblike dobila je tokom raznoraznih sankcija, u kojima će domaća industrija, naravno, uspeti da zameni sve ono što smo neopravdano uvozili – čak smo i naftu pronašli kod Turije. Nešto malo spoljnotrgovinske liberalizacije što je usledilo početkom 2001. godine dovelo je do kolektivne povike kako će to da upropasti domaću privredu „koja još nije spremna da se izloži konkurenciji“! A kad će, ne znamo!
Kada se Argentina probudila iz noćne more zvane vojna hunta, poslednje izdanje, predsednik Alfonsin (radikal, argentinski – razlikuju se od srpskih) uspeo je da uspostavi demokratiju i da dočeka da ga nasledi demokratski izabrani predsednik, ali nije mogao da se izbori sa budžetskim deficitom koji su generisali ogromna i neefikasna javna preduzeća i ogromna peronistička klijentela na nivou provincija (federalnih jedinica), koju je, zarad političkog mira u kući, ipak bilo potrebno nahraniti. A oprobani metod finansiranja budžetskog deficita, štampanje para, dovodi do inflacije. Kao da mi to ne znamo. Kao da Srbija u svojoj novijoj istoriji nije zabeležila svetski priznate rezultate na planu inflacije usled budžetskog deficita, kojim je finansiran rat naše braće preko Drine. Ne zalazim u to da li i kako je trebalo da ih pomažemo, nego samo ukazujem na ekonomske posledice koje su nastale. Braća u Bosni ili Patagoniji, svejedno, budžetski deficit dovodi do inflacije.
Sledeći argentinski predsednik, Menem, setio se rešenja problema budžetskog deficita: privatizacija javnih preduzeća – to će smanjiti potrošnju i, naročito, povećati prihode. To je upravo ono što naša vlada (DOS-ovska, ili DSS-ovska, svejedno) ne želi da uradi, a Menem je to rešio prodajom, ne uvek transparentnom, i zabeležio – uspeh. Ali taj uspeh ne može da traje ukoliko se ne umanje budžetski rashodi. A oni ne mogu da se umanje, budući da stalno treba hraniti klijentelu koja predstavlja političku bazu peronizma.
A antiinflacioni program iz 1990. zasnivao se na valutnom odboru, odnosno fiksnom kursu – pezos za dolar, 1:1. Jedini problem je u tome što je, posle početnog uspeha, od valutnog odbora ostao samo fiksni devizni kurs, a usled budžetskog deficita, domaće cene su počele ponovo da rastu, pa dolazi do realne apresijacije pezosa, umanjenja konkurentnosti izvoznih proizvoda na svetskom tržištu, pa se time umanjuje izvoz i uvećava uvoz, što je sve rezultiralo platnobilansnim deficitom. To sve je dovelo do povećanog zaduživanja u inostranstvu, kako bi se finansirao budžetski i platnobilansni deficit, i konačno, recesije.
A onda je puklo! Po svim šavovima. Argentina je proglasila najveći moratorijum (default) suverenog duga u istoriji, što bi se popularno reklo, najveći državni bankrot!
Ne radi se o tome da je MMF oterao Argentinu u recesiju – oterala ju je politika tadašnjeg argentinskog predsednika i njegovog ekonomskog tima, koji nije odustao od fiksnog kursa i budžetskog deficita, oprobanog recepta za propast. Ukoliko postoji krivica MMF-a, ona leži u tome što nije delotvorno uticao na tu vladu da promeni tako pogubnu politiku (ne treba smetniti s uma činjenicu da je Argentina najveći klijent MMF-a). Ali, dugoročni uzroci argentinskog kraha leže u onoj strateškoj odluci da svet nije potreban Argentini, da domaću radničku klasu treba zaštititi od međunarodne konkurencije, tj. u ekonomskim politikama definisanim u uslovima klijentelističke politike, razdvajanju ovlašćenja od odgovornosti i nedostatku strukturnih reformi privrede koja je više od pedeset godina građena na potpuno pogrešnim podsticajima.
U Srbiji je u poslednje vreme u opticaju jako mnogo „argentinskih ideja“. Za početak budžetski deficit, posle predizbornih obećanja o nižim porezima i većim subvencijama. A onda se tvrdi da ne možemo da eliminišemo naš budžetski deficit, jer se ne može smanjiti javna potrošnja, budući da moramo da održimo naša javna preduzeća i druge slične gigante. U suprotnom, od zaposlenih (sic) u tim preduzećima koji ne rade ništa, a primaju plate iz subvencija, stvorili bi političke protivnike – ovako su klijenti! A mogu i da počnu da štrajkuju i blokiraju puteve i pridruže se rudarima, malinarima, pilotima i kamiondžijama, što nije dobro za stabilnost ove vlade. A nećemo valjda da im natovarimo inostranu konkurenciju na vrat, kada ne mogu da posluju ni kao domaći monopolisti. Uz sve to nam je potreban jak dinar, koji je manje klizao u odnosu na inflaciju, pa je od jeseni 2000. godine i te kako realno apresirao, što i nije baš preporučljivo za zemlju čija je privreda nekonkurentna na svetskom tržištu i koja beleži veliki spoljnotrgovinski deficit. Jeste da sadašnji guverner vodi politiku koja bar onemogućava dalju apresijaciju, ali ostaje ono što je propušteno? Kome se čini da Argentina i nije tako daleko, svakako da nije promašio temu. Ključna razlika je u tome što je MMF u našem slučaju zauzeo daleko oštriji stav, pa se mic po mic nominalni budžetski deficit umanjivao, a počelo je i da se priča o restrukturiranju javnih preduzeća.
Da li se u međuvremenu nešto promenilo? Nego šta – Argentinci su postali olimpijski pobednici u košarci, mi smo ostali daleko od finala. Nova zavera? Ne, samo izuzetno jaka konkurencija na svetskom nivou, koja ne oprašta nikome, pa ni svetskim prvacima.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
