Davorin Ribnikar je u poršlom broju vašeg lista izneo spektakularnu laž da je „Ekspres“ „objavio tekst kojim je najavljeno ubistvo Slavka Ćuruvije“. Ribnikar je tako pokušao da se pridruži dosovskom horu koji je godinama unazad spretno zloupotrebljavao smrt Slavka Ćuruvije, najpre radi dolaska na vlast a onda i u održavanju te vlasti dokle god je ona trajala.
Ali ovaj Ribnikarov „nastup“ u prošlom broju vašeg lista došao je u času kada se dosovski hor već razišao. Ne mareći za to, Ribnikar se javlja nastojeći da sad i on unovči nešto od te tragedije. Ribnikar sada ide sa solo pesmom po žutim notama čiji su autori Beba, Čeda, Vesić i Orlić. Godinama unazad njima je Ćuruvijina tragedija bila argument za obračun sa neistomišljenicima iz „režima koji ubija novinare“. Svih tih godina oni su insistirali da istraga o ovom ubistvo ide samo u jednom pravcu i tako je praktično osujetili, smišljeno je dovodeći u ćorsokak. To je, valjda, sada svima jasno posle toliko godina „istrage“ u kojoj se nije odmaklo od početka.
Ako je to tačno, onda ne može da bude spora ni oko stava da oni koji su medijski i politički ovako usmeravali istragu, zapravo nisu ni čuvali uspomenu na Ćuruviju. U zavetrini njihove hajke Ćuruvijin ubica se negde zadovoljno smejao, a pokojni Ćuruvija okretao u grobu. Hajkači su se zapravo rugali uspomeni na Ćuruviju.
I sad, kada je taj hor utihnuo, na sceni se pojavio Ribnikar i tu nakaznu pesmu otpevao solo. Užas, kako ta pesma zvuči u današnjim uslovima.
Zašto je Ribnikar to uradio?
Jedini odgovor jeste da je brljotina u poslu sa WAC-om, gašenjem „Ekspresa“ i vođenjem „Politike“ posle 5. oktobra, takvih razmera da i ona može da se objasni jedino Ćuruvijinim ubistvom. Dakle, i ta brljotina je užasna.
Ona je užasna zato što je Davorin Ribnikar uveo „Politiku“ u brak sa WAC-om, kao neko ko udaje curu, tvrdeći da ona ima kraću nogu, iako svi vide da to nije tačno.
Za „curu“ koja je vredela pola milijarde maraka, on je našao nemačkog „mladoženju“ koji može u taj brak samo ako je nevesta hroma i vredi desetine puta manje od prvobitno procenjene sume. Ribnikar je pristao da udavaču proglasi invalidom.
Sve to govori o provodadžiji Ribnikaru, o „curi“ i „mladoženji“, i sve bi to bilo samo još jedan razlog za podsmeh čaršije da nije neumitnih činjenica. Ključna je ta da je provodadžija Ribnikar zapravo samo jedan od „curinih“ rođaka a nikako njen suvereni otac koji iz tog statusa pribavlja sebi balkansko pravo da se ponaša po onoj: „Ja te rodio, ja te ubio“.
Sve to što je Ribnikar uradio sa „Politikom“ posle 5. oktobra 2000. godine zbivalo se, naime, naočigled hiljada drugih „rođaka“ „udavače“ koji imaju svoje deoničarske interese u jednoj ovakvoj „udaji“. Razmere njihove upitanosti, šta se to događa sa njihovim vlasništvom, u srazmeri su sa užasom koji izaziva Ribnikarovo pozivanje na Ćuruvijinu tragediju.
O tome koliko je ovaj Ribnikarov „argument“ besmislen svedoči svakodnevica: da je „Ekspres“ ugašen zaista zbog „urušavanja ugleda u Miloševićevo vreme“, onda bi tu sudbinu doživeo i najmanje još jedan list na današnjem tržištu štampe u Srbiji. Ali ne samo da taj list nije ugašen, već je i najtiražniji dnevni list u ovom trenutku. To je postignuto mudrim vođenjem ove redakcije posle 5. oktobra 2000. godine. Ko se još danas seća da je naslovna strana tog lista svojevremeno osvanjivala i sa platnom Uroša Predića kao „aktuelnom slikom sa ratišta“ i sličnim glupostima. Novi šef i kolegijum upregli su sve snage da posle oktobarskog prevrata prave dobre novine i – uspeli.
To Ribnikar nije postigao sa svojim kriznim štabom u „Politici“, niti su to postigli njegovi krizni podštabovi u „Ekspresu“. Njihova nesposobnost je u direktnoj proporciji sa nakaznošću njihovog pravdanja Ćuruvijinom tragedijom. Ali to pravdanje nije samo glupa laž, već i poziv koji je Ribnikar sam sebi uputio da sedne na klupu među okrivljene za ubistvo Zorana Đinđića.
Ako je, naime, tekst iz „Ekspresa“ – „Ćuruvija dočekao bombe“ – ubio Slavka, onda je sasvim sigurno i tekst iz „Politike“ od 6. 2. 2003. godine, u kome se sugeriše da „Đinđić uvodi novu diktaturu“ – ubio Zorana.
Podsetimo se samo veoma često citiranog stava tokom Miloševićeve vladavine, da su za diktaturu potrebni samo dobro oko i – mirna ruka.
Ribnikarov list je Đinđića nazvao diktatorom u trenucima kada se već javno govorilo da je on meta. Desilo se to u periodu između pokušaja atentata na pokojnog premijera kod hale Limes i trenutka njegove egzekucije 12. marta 2003. godine.
Dakle, Davorine Ribnikaru, ti koji nikada nisi demantovao glasine da si koštao „Politiku“ hiljadu maraka dnevno punih petnaest godina Miloševićeve vladavine i tako postao ne samo najplaćeniji novinar tog režima nego najplaćeniji novinar koji je ikada radio na ovim prostorima, ako si i dalje spreman da istrajavaš u tvrdnji da je „Politikin“ ugled urušen u Miloševićevo vreme a Ćuruvijina tragedija zla kob kuće „Politika“, onda priznaj da iste posledice ima i smrt bivšeg premijera. U tom slučaju u istom si društvu sa Čumetom, Mutavim, Pacovom i „drugovima“.
