Ken Parker se u Italiji prvi put pojavio na kioscima u junu 1977. Sa neobično kratkim zakašnjenjem od svega nekoliko meseci, pojavio se i na kioscima tadašnje Jugoslavije. Da li je bila reč o pregalačkom trudu i brzini uredničkog refleksa da se prepozna važno delo? Ma jok, ništa od toga, ne zanosite se. Urednici novosadskog „Dnevnika“ bili su više nego nesvesni dragocenosti koja im je nezasluženo zapala u ruke, pokupili su Kena Parkera zajedno sa celim paketom Bonelijevih izdanja koja su donosila destilovanu pučku zabavu – serijsku avanturu, najčešće vesterne. Uostalom, i Ken Parker je vestern, zar ne? No, sve se „kvari“ u životu, pa i italijanski izdavač Boneli koji je počeo da eksperimentiše sa ozbiljnijim sadržajima, pri tom zadržavajući opšti imidž masovne palp kulture stripa. E, u tome ih „Dnevnik“ nije mogao slediti bez snažnog opiranja, tačnije batrganja s proizvodom kome nisu bili dorasli. I tako je siroti Ken bio čerupan kao kokoška pred šurenje – bio je više nego često, gotovo kao sa zadovoljstvom, cenzurisan, loše prevođen, izlazio je u najnekvalitetnijoj užućenoj štampi razmrljanog otiska. I kao takav, i pored svega, uspeo je da izraste, prvo u kult, a zatim u neoklasika. Svakako da se u izvesnu zaslugu „Dnevnika“ mora uvrstiti činjenica da su objavili preko pedeset svezaka ovog stripa od kojih je svaka na devedesetak stranica (zavisno od cenzure!).
Kada sam 1990. objavio monografiju o ovom delu, ako se ne varam, drugu u svetu (prva je čuvena Berardi & Milazzo Glamour Book iz 1985. koja je, kako joj sam naslov nagoveštava, vizuelna monografija, dok je domaće izdanje bilo nesrazmerno skromnije i primarno tekstualne prirode), kolege i prijatelji su me pitali zašto u nju nisam uključio vlastiti esej, pretpostavljajući da o Kenu Parkeru imam šta da kažem, pošto sam se već isprsio kao jedan od pionira afirmacije ovog neobičnog beočuga u istoriji svetskog stripa. Međutim, ostali su uskraćeni za odgovor. Petnaest godina kasnije izgovaram razlog: tema mi je bila previše važna da bih je se poduhvatio! Ako odustanemo od korišćenja Vitgenštajna kao izgovora (o najvažnijim stvarima se ćuti), ovo bi moglo da se smatra jednom od definicija treme. Imati previše da kažeš može po efektu biti jednako kao i imati premalo. Godine 1991, polazeći za Amsterdam, poneo sam svežanj beležaka o Kenu Parkeru i, izuzev povremenog prelistavanja, nisam na njima radio. Da bi se rad na njima nastavio trebalo je ponovo iščitavati hiljade stranica i, možda, imati javni povod za to. Prilika je sada negde tu. A, i razloga za tremu nema, od toga bar spokojno štiti ograničena dužina ovog teksta, što je bezbedno daleko od opasnog bremena u sebi obećanog eseja.
No, zadobijanje „kritičke mase“ (ha, baš sam lukavac, htedoh reći kritičke, dakle kritičarske, a ne kritične) u recepciji Kena Parkera zbilo se tek tokom devedesetih. U Zagrebu izlazi 1990. nekoliko epizoda u punom koloru, što konačno dočarava fascinantnu snagu akvarela Iva Milaca, vizuelnog tvorca i glavnog crtača Kena Parkera, koji zajedno sa scenaristom Đankarlom Berardijem predstavlja neraskidivu autorsku simbiozu, magmu iz koje nastaje ovo delo. U zimu 1990. oni posećuju Zagreb, gde ih sreće uzak krug dubokih poštovalaca. Ipak, u razvoju kenologije najzaslužniji je niko drugi do internet. Tačnije, jedan sjajan sajt i njegov urednik Marko Šunjić, koji je duboko shvatio koliko je važno stripu dopustiti da bude vizuelni medij i onda kada pričamo/pišemo o njemu. Naziv sajta je više nego jednostavan: stripovi.com. Predstavlja neverovatno obiman vizuelni arhiv pre svega naslovnih stranica stripovnih izdanja od sedamdesetih naovamo. Striponostalgija (ne, nisam rekao jugonostalgija) potpomognuta vizuelnom istoriografijom. Ken Parker zauzima počasno mesto na sajtu. Tokom godina, sajt je proizveo i velik broj recenzija i faktografije relevantne za proučavanje ovog serijala. Negde početkom 2003. System Comics iz Beograda počinje da objavljuje nove epizode Kena Parkera, a samim krajem prošle godine Marko Šunjić se odlučuje za kopernikanski obrt (bez navodnika) u izdavanju ovog stripa. U tvrdom povezu, u savršenoj grafičko-tehničkoj opremi, s prevodom vernim originalu, strogo poštujući hronologiju i opskrbljujući svaku knjigu predgovorom, kreće s objavljivanjem od početka. Plan je objavljivati po dvanaest knjiga godišnje, a prvih šest je tu. Reč je o kritičkom izdanju koje zaokružuje priču o izmeni percepcije dela. Od žutog roto-papira i razmrljane štampe, preko internet sajta, do knjiga u tvrdom povezu sa bibliotečkom katalogizacijom.
Čitati ove stranice ponovo još je uzbudljivije nego prvi put. Sada kao čitaoci znamo da prisustvujemo rađanju velikog dela u mediju, čula su nam izoštrena za otkrivanje šumova koji će se, stotinama stranica kasnije, pretvoriti u koliko epsku toliko subverzivnu snagu ravnu zaglušujućoj snazi i lepoti Nijagare. Da, poređenje nije blesavo, Ken Parker je Nijagara postmodernog vesterna. One neistrošene varijante postmodernog snevanja između žanrova.
Već prve knjige karakteriše, za Kena Parkera tako tipična, naglost promena pripovedačkih stanja. To su tek prvi, narastajući znaci da će kasnije kreativna evolucija ovog dela snažno uzdrmati naša žanrovska uverenja o tome šta se uopšte može ispričati kroz vestern. Izneveravanje čitalačke inercije, remećenje horizonta očekivanja jeste sama priroda ovog serijala. Sa već prvih stranica čuje se otkucavanje pulsa autentičnosti, onoga po čemu će ovaj strip nadmašiti većinu dela u mediju stripa. Kada ga ima, ovde je nasilje direktno, do brutalnosti. Scena nežanrovskog umiranja ume da se agonično prostre preko četiri stranice. A sve se kontrapunktira sa potpunim mirom svakodnevice. I pored upravo rečenog, ustvrdiću: Ken Parker je strašno intimistički strip. Nežan, najnežniji koji znam. Sa pratovskom preciznošću, Berardi i Milaco režiraju dijaloge, u kojima je ćutanje jednako važno koliko i govor sam.
Primetan je i diskurs samosvesti socijalnih odnosa koji postoje u ovom stripu, počevši od obespravljenosti Indijanaca, što nije baš nekakva specijalna novost, ali onda rastući ka genocidu i „naivnom cinizmu“ (izraz Hane Arent) likova, kad svoje stavove koji vode u zločin proglašavaju za normalnost. Među mnogim pripovedačkim talentima, kod Berardija ćemo naći majstorstvo portretisanja patologije normalnosti. A opet, Ken Parker ne pati od političke korektnosti, smrtne bolesti za autentičnost.
Šta dodati dok čitam ovo grafički i intelektualno raskošno izdanje, dok prebiram po divnoj belini njegovih stranica s besprekornim otiskom? Pa samo to da mi, uz svu gozbu izdanja, na trenutke zanedostaje ona treš žutina…