– Alo, stan Lazarević? Kažite dragička! Dobili ste novu „oktaviju“, svetlosivu, ABS, podizači stakla…
– Kako dobili? Mi ne igramo nijednu igru na sreću, moj otac to prezire…
– Čekaj, jesi ti sin generala Lazarevića, narodnog heroja?
– Tata je kapetan prve klase, a ko je to?!
– Nije važno ko sam ja, važno je da li ste vi skromna porodica časnog generala Lazarevića zahvaljujući kome će Srbija u Evropu?
– Čekajte, koji vam broj treba?…
– Uh, vas Lazarevića ima ko kusih pasa, i svi na vojne jasle nagrnuli, šali se čika Velja, od Preobraženja 2004. prestali smo sa prostaklucima, psovanjem i nasiljem jakože na drumu i u studiju… tenkju for jor tajm, jang men, niste dobili ni „oktaviju“ ni bilo šta… (kvrc)
&
– Alo, stan Lazarević? Smiljko ovde, iz Niš…
– Daaa?…
– Reko da vi prvi javim, da ne dočujete prvo od mediji pa da se kogod potrese i kolabira od rados… Ko će gu preuzme auto u Čačak…
– Kakav auto, o čemu pričate?
– Znači nije još zvao Velja, moj muštuluk…
– Zvao je neki lik pre deset minuta i gušio moga baticu da smo dobili „oktaviju“, pa ispalo da nismo…
– Kako niste! Za sve što je radeo general Lazarević…
– Alo, ćale je ka-pe-tan, javiću vam kad ga unaprede, ja sam kapitanskaia dochka, imali ste to u lektiri…
– (kvrc)
&
– Alo, pomaže Bog!
– Veljo, Bog vam pomogao, prvi put da se neko javi otkako smo ispratili Vladu došlo mi da kažem do večne kuće…
– Nemojte da plačete, mada znam kako vam je, i ja svaki dan u ofisu otplačem, pola sata, sat, koliko mi obaveze dopuste, plačem što naši heroji nisu sa nama, ali i od radosti što su svojom žrtvom popločali naš put u Evropu…
– Jeste, ali šta mi imamo od toga!
– Od jutros imate novu „oktaviju“, zato vas i zovem!
– Kakvu „oktaviju“!?
– Auto. Češki. U stvari, Nemci to sad prave… Smiljko, ja i boljestojeći članovi Nove Srbije odrekli se dnevnice, mislili smo da vas obradujemo „pasatom“ ispalo je taman za „oktaviju“…
– Novu!?
– Ganc! Kako drukčije! Da se Srbija razvila kako treba, svaka porodica poput vaše dobila bi cesnu, besplatnu pilotsku obuku u Vršcu, osamdeset tona kerozina po kvartalu, da vizitira svoje i naše najdraže dok ne počne ta odbrana sa slobode…
– Ne bih da ispadnemo nezahvalni, ali ja nekako… ne znam…
– Nova Srbija oktavijom simbolično izražava zahvalnost generalu, shvatite je kao plaketu na četiri točka!
– Deca bi se obradovala, ali ne znam je li to na mestu, toliki ljudi bez struje, bez grejanja, neki izgoreli u kartonskim naseljima, a mi da primimo tako velik poklon…
– Nova Srbija brine o svima, ne znate vi koliko smo vatrogasnih aparata podelili sirotinji ove zime, i oni agregati koje je Stajkovac odneo na Kosovo, šta mislite čija su ideja! Ko je probudio ono najplemenitije u Bogoljubu? Sigurnosna kamera u Vili „Jelena“ mora da je snimila moju mimiku dok sam mu o tome govorio!
– Znači pomažete i drugima…
– Kako da ne! Već pomislim da je članstvu Nove Srbije preko glave tih naših dobročinstava, ne, stalno zovu – u korist koga da se odreknemo ove sedmice?!
– Ipak, ta kola ima da izazovu zavist drugih porodica koje su isto ostale bez hranilaca, znate kakav je naš svet, pozavideće nam i oni iz čije se porodice niko nije predao, a ne mogu da kupe kola kao naša… Ma znate šta – kad mogu bez supruga, mogu i bez kola…
– Da, a kad mužić počne da se brani sa slobode?! Zašto da novim kolima ne odete do Oplenca, Vrnjačke Banje…
– Ne znam…
– Nova Srbija nema ništa protiv ni da ih prodate, iako su bila zamišljena kao vaša ponajdraža uspomena…
– Morala bih ipak da razmislim…
– Šta ima da razmišljate! Ima ko misli! Porez i carina plaćeni, PDV, sve! Za par godina zamenićemo je u Čačku za novu uz doplatu koja će biti naša briga…
– Ipak mi je neugodno…
– Nemojte, molim vas, štampa je saznala i sad nema natrag – u zdravlju da je vozite, boljom da je zamenite!
