Kako "Vreme" saznaje iz visokih diplomatskih krugova u Ljubljani, Havijer Solana ocenjuje da je usled "velikog napretka Srbije i Crne Gore u saradnji sa Haškim tribunalom" moguće Komisiji EU-a "preporučiti izradu Studije o izvodljivosti"
„Srbija i Crna Gora su u poslednje vreme pokazale veliki napredak u saradnji sa Haškim tribunalom i zbog toga je moguće preporučiti početak izrade Studije o izvodljivosti“, suština je zaključka koji je visoki predstavnik za spoljnu i bezbednosnu politiku Evropske unije predočio najvišim predstavnicima vlada i država EU-a na poslednjem sastanku u Briselu, kako „Vreme“ saznaje iz visokih diplomatskih izvora u Ljubljani. Tokom brifinga o Srbiji i Crnoj Gori funkcioneri EU-a imali su prilike da saznaju i neke pojedinosti o misiji ALTEA na Kosovu, koja se „u poslednje vreme bavi traženjem i zapečaćivanjem raznih podzemnih bunkera“. Snage EU-a su tokom rečene akcije, po mišljenju visokih evropskih vojnih komandanata, dobro i uspešno obavile svoj zadatak i u javnosti ostavile utisak da je reč o „robusnim“ trupama.
PREKRETNICA: Preporuka Havijera Solane da se dâ zeleno svetlo za početak izrade Studije o izvodljivosti, iako očekivana, jeste značajna prekretnica za Srbiju i Crnu Goru. Studija o izvodljivosti predstavlja prvi korak na putu ka zaključenju Sporazuma o stabilizaciji i asocijaciji Srbije i Crne Gore sa Evropskom unijom. Suština pomenute „studije“ jeste ocena stanja u nekoj državi koja je izrazila želju da se pridruži EU-u, a potom sledi izrada nacrta o zadacima koje ta država mora da ispuni kako bi kasnije stigla do Sporazuma o asocijaciji.
Studija, koju izrađuje Komisija, u poslednjih nekoliko godina bila je „na ledu“ pre svega zbog ocene o lošoj saradnji SCG sa Haškim tribunalom. Kraj marta ove godine bio je određen kao jedan od poslednjih rokova za „zeleno svetlo“ na putu ka izradi te studije, što su više puta potvrdili visoki evropski zvaničnici, ali i ministri Srbije i Crne Gore. Do sada, međutim, nije bilo sasvim sigurno kakvu odluku službeni Beograd sme da očekuje iz Brisela, iako su poslednjih sedmica predstavnici Srbije redom uveravali partnere iz Evrope da je ostvaren znatan napredak, čemu su bile posvećene i posete predsednika Borisa Tadića Ljubljani i odmah posle toga Briselu, kao i put Vojislava Koštunice u Brisel. Pre toga su usvojene mere o zamrzavanju imovine pojedinih haških optuženika, a veći broj optuženih dobrovoljno je otišao u Hag, što je sagovornicima iz Evrope bio dobar znak da stvari kreću nabolje.
Tako je Havijer Solana, odmah posle susreta sa predsednikom Srbije Borisom Tadićem u Briselu, izjavio da „je Beograd na dobrom putu u procesu koji vodi ka sporazumu o stabilizaciji i pridruženju sa EU-om“. Je li Solana zajedno sa ostalim funkcionerima koji unutar EU-a kreiraju politiku o tim pitanjima zaista blizu sudbonosnom „da“ za Studiju o izvodljivosti, sve do sad niko nije pouzdano mogao da zna. Naročito stoga što su Solana i evropski komesar za proširenje Oli Ren prilikom Tadićeve posete natuknuli „da Srbija i Crna Gora ne mogu da računaju na približavanje EU-u, ako ne ispune uslove potpune saradnje sa Međunarodnim sudom za ratne zločine na području bivše Jugoslavije“. A iz primera Hrvatske jasno je da ovakva primedba može značiti sam jedno – negativan odgovor. Jeste Solana odnose sa SCG ocenio kao „konstruktivne i dobre“, ali je istovremeno upozorio da Studija o izvodljivosti nije „poslednji korak u procesu saradnje Srbije i Crne Gore sa EU-om“ jer je, „baš naprotiv, to tek početak“.
Depeša o Solaninom „zelenom svetlu“ optimistično dokazuje da su poslednji potezi srpske vlade kao i posete Tadića i Koštunice Briselu urodili plodom. Iako se čini da ovim Srbija i Crna Gora „svakog dana, u svakom pogledu, sve više napreduju“, nikako ne treba smetnuti s uma da je „to tek prvi korak“ na putu ka punom članstvu u EU-u. A šta konkretno znači termin „puna saradnja“ sa Haškim tribunalom i dalje ostaje nepoznato. O interpretaciji tog značenja u skladu sa pravilima koja određuju zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku u Evropskoj uniji odlučuje Savet EU-a, mada su nedavne rasprave unutar EU-a u vezi sa ispunjavanjem tog kriterijuma od strane Hrvatske pokazale da pojedine države (među kojima je kao predsedavajuća OEBS-a prednjačila Slovenija u ambiciji da postane „velika mala sila“ ako ne u Evropi onda bar na Balkanu) to interpretiraju sasvim drugačije od većine članica. Bez obzira na sporadična razmimoilaženja, nema sumnje da zaključenja nijednog sporazuma, pa ni sporazuma o pridruživanju sa Srbijom i Crnom Gorom, neće biti ako sve države Evropske unije ne postignu saglasnost o tome. Nezgoda je što svaka država članica EU-a ima pravo veta na tako važan sporazum, što za duže vreme može da zapečati sudbinu države kandidata.
RUPELOVA OBEĆANjA: Kako smo saznali iz dobro obaveštenih diplomatskih krugova EU-a, oklevalo se sa obelodanjivanjem konačne odluke o „odobrenju“ Studije o izvodljivosti za Srbiju i Crnu Goru zato što se čekalo na rasplet oko dvojice haških optuženika. Jer jedan od uslova za početak rada na Studiji jesu karte za Hag za Nebojšu Pavkovića i Sretena Lukića. Tu nema tajni – isto je nadavno ponovio i komesar za proširenje Oli Ren, rekavši da će i za okončanje pregovora o asocijaciji i pridruženju (koji slede posle izrade Studije o izvodljivosti) biti potrebno ispuniti glavni uslov – izručenje Ratka Mladića.
S obzirom na to da je predsednik srpske vlade Vojislav Koštunica tokom svoje poslednje posete Briselu obećao ispunjenje prvog uslova odnosno odlazak Lukića i Pavkovića u Hag milom ili silom, vesela vest o Studiji o izvodljivosti trebalo bi da bude saopštena odmah posle ispunjenja tog obećanja. U vezi sa udelom u Solaninoj odluci za preporuku za početak izrade Studije o izvodljivosti ne treba zanemariti ulogu koju unutar EU-a imaju pojedine države. Sloveniju u krugovima zvaničnika EU-a, ne samo zato što ove godine predsedava OEBS-om nego i stoga što je jedina država EU-a koja ima korene na području bivše zajedničke države, smatraju izvorom dragocenih informacija u vezi sa ocenjivanjem ostalih država kandidata. Činjenica je da su mnoge slovenačke diplomate ispekle zanat i dobar deo svog radnog veka provele u jugoslovenskom SMIP-u, da znaju jezike država sa tog područja i još uvek neguju brojne neformalne kontakte u državama nastalim posle raspada SFRJ. Zato nije neobično da ostale diplomate država članica EU-a često zapitkuju slovenačke kolege o kredibilnosti informacija koje su dobili od diplomata država kandidata za članstvo u EU-u. Obaška što je slovenački predsednik Janez Drnovšek (koji inače govori i španski jezik) veoma blizak sa Havijerom Solanom, s kojim je pre desetak godina smislio tzv. španski kompromis, kojim je Slovenija presekla svoj Gordijev čvor sa Italijom, zaobišla blokadu Rima i potpisala Sporazum o pridruženju sa EU-om.
U tom smislu su i put predsednika Borisa Tadića u Ljubljanu 18. marta, kao prva zvanična poseta predsednika Srbije Sloveniji od njenog nastanka, te razgovori sa predsednikom Slovenije Janezom Drnovšekom, predsednikom Vlade Janezom Janšom i ministrom spoljnih poslova Dimitrijem Rupelom, odigrali značajnu ulogu u naporima Srbije i Crne Gore na putu ka EU-u. Rupel je, na primer, odmah posle razgovora sa Borisom Tadićem potvrdio da Slovenija podržava Srbiju u približavanju Evropskoj uniji i obećao da će Slovenija učiniti „sve kako bi Srbija dosegla ciljeve koje je sebi zadala“. Predsednik Vlade Janez Janša bio je, očekivano, nekoliko manje određen, ali je ipak izjavio da „Slovenija podržava proces uključivanja država Zapadnog Balkana u EU“ uz opasku da je Slovenija „spremna da deli i svoje znanje i iskustva“ sa ostalim kandidatima na putu u članstvo EU.
Neformalni razgovori sa dobro obaveštenim sagovornicima iz slovenačkih visokih političkih krugova potvrđuju da je Slovenija zbog velikih privrednih interesa stvarno veoma zainteresovana za što brži ulazak svih država Zapadnog Balkana u EU. Slični privredni interesi ponukali su nedavno Sloveniju, Austriju, Slovačku i Mađarsku da prilikom rasprave o početku pregovora o punopravnom članstvu Hrvatske u EU-u donekle prkose većini u EU-u zalažući se za manje „tvrd“ kurs prema zvaničnom Zagrebu; većina je, ipak, odlučila drugačije, ali to nije obeshrabrilo predstavnike Ljubljane, na primer, da i dalje veoma agresivno lobiraju za korigovanje tog stava većine, u korist interesa Hrvatske. S napretkom privredne saradnje između pojedinih država EU-a i SCG mogao bi se očekivati sličan razvoj događaja.
Studija o izvodljivosti predstavlja specifičan, nekoliko desetina stranica dug izveštaj, kojim Evropska komisija obaveštava Savet ministara EU-a o spremnosti neke države da potpiše odgovarajuće sporazume sa Unijom. Dokument priprema Delegacija Evropske komisije u Beogradu u saradnji sa radnom grupom iz Brisela. Suština Studije o izvodljivosti svodi se na odgovor na pitanje da li neka zemlja može u izvesnom periodu da potpiše Sporazum o stabilizaciji i asocijaciji, kao i da jednog dana postane punopravna članica EU-a. Sama Studija sadrži niz poglavlja u kojima se utvrđuje da li je domaće zakonodavstvo u pojedinim oblastima usaglašeno sa EU-om. Zemlje za koje se Studija radi moraju da ispunjavaju i neke političke kriterijume, koji podrazumevaju uspostavljanje demokratskih institucija i vladavinu prava, poštovanje ljudskih prava, zaštitu manjina, regionalnu saradnju i poštovanje međunarodnih obaveza, što za SCG znači i punu saradnju sa Haškim tribunalom. O značaju Studije o izvodljivosti je za „Vreme“ prošle godine govorio i ministar spoljnih poslova SCG Vuk Drašković: „Ako bi ta studija bila negativna, onda se plašim da bi se naši planovi o pridruženju Evropskoj uniji mogli pretvoriti u daleke snove.“
Ukoliko je Studija o izvodljivosti za SCG pozitivna, ona biva prosleđena Savetu ministara EU-a, koji bi trebalo da je usvoji i naredi Evropskoj komisiji da počne zvanične pregovore o zaključenju Sporazuma o stabilizaciji i asocijaciji. Koliko će trajati ti pregovori i dalje ostaje nejasno. Pored ispunjavanja objektivnih uslova u procesu pridruživanja svaka je država, tako pokazuju iskustva, i pod pritiskom nekih specifičnih zahteva svojih suseda. Slovenija je zbog blokade Italije i ponovnog otvaranja pitanja „optanata“ (ezuli), na primer, u tim pregovorima pre potpisivanja svog Sporazuma o pridruženju EU-u izgubila najmanje tri godine. Italija je svojevremeno „blokirala“ čak i ulazak Austrije u punopravno članstvo EU-a zbog svojih zahteva u vezi sa Južnim Tirolom. Sa Hrvatskom su pregovori o stabilizaciji i pridruživanju završeni relativno brzo, za pola godine, dok su sa Makedonijom trajali više od osam meseci. Kada zemlja sa kojom se pregovara postigne sporazum sa Evropskom komisijom sledi ratifikacija sporazuma, koji stupa na snagu kada ga ratifikuju sve članice EU-a i potpisnica (dakle 25 članica i parlament Srbije i Crne Gore). Tek posle toga počinje put prema punopravnom članstvu u EU-u. Svim novim članicama koje su se EU-u pridružile prošlog 1. maja trebalo je više od deset godina reformi do punopravnog članstva. Čak su i posle ulaska u EU nove članice u nekim segmentima prisiljene da pristanu na dodatna ograničenja, recimo na ograničenje u vezi sa slobodnim protokom radne snage, oročenim na određeni broj godina. Uteha im je da istovremeno od strane EU-a primaju razvojnu pomoć.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
