Već famozni prepisi navodnih telefonskih razgovora Duće Spasojevića i Čede Jovanovića otvorili su više pitanja nego što se mislilo i nameravalo
„Najveće medijsko otkriće posle Petog oktobra“, kako je to nazvao „Kurir“, objavljuje se u nastavcima od 14. aprila; redakcija je čekala da se završi svedočenje Čedomira Jovanovića na suđenju atentatorima, da ne bi ispalo kako se vrši pritisak na pravosuđe, kažu. Do trenutka pisanja ovih redova (utorak 19. april), izašli su prepisi ukupno 14 raznih razgovora Dušana Duće Spasojevića sa raznim licima, većinom sa nekim koga „Kurir“ predstavlja kao Čedomira Jovanovića (prepričane razgovore ne računamo). Vremenski opseg u kome su ti razgovori navodno vođeni obuhvata period od septembra do novembra 2001. Od tih razgovora, najmanje tri vođena su sa Čedomirom Mihajlovićem (u to vreme poznatim i kao Igor Aron Baruh), a barem jedan sa advokatom Slobodanom Bobanom Milivojevićem; ipak su pripisani Čedomiru Jovanoviću.
Forma dokumenata predstavljenih (u faksimilu) kao prepisi razgovora koje je navodno snimio tadašnji Resor državne bezbednosti nije uobičajena: nedostaje u zaglavlju kodno ime akcije ili operacije; brojevi telefona koji su prisluškivani uvek se navode uz datum i vreme razgovora, ali ih na ovim dokumentima nekad ima, a nekad nema; takođe se navode i brojevi pozvanih telefona, kojih opet i ima i nema. Forma tih dokumenata, dakle, nekonzistentna je. Nejasne su i neke primedbe „radnika RDB“ u kurzivu: na primer, zvao Vesnu u IV opštinski sud, a Vesna „nepoznata“; itd.
Što se sadržaja tiče, tu isto ima nejasnoća: jedan isti broj telefona pripisuje se čas Čedi Jovanoviću, čas Čedi sa „nepoznatim prezimenom“ (063 795 895); opštepoznati telefonski broj adv. Slobodana Bobana Milivojevića (063 204 904) pripisuje se Čedi Jovanoviću, ali se ne navodi u prepisu Dućinog razgovora sa Bobanom. Kako je „Kurir“ objavljivao dokumenta, sve manje je bilo brojeva telefona u njima. Za broj telefona 063 324 504 Čedomir Jovanović objašnjava za „Vreme“ da ga je do oktobra 2000. koristila njegova današnja supruga Jelena, da bi ga posle ustupila njemu, ali da ga je on sam koristio do kraja 2000. „Taj broj se lako može naći na Jelenino ime u otvorenom imeniku Mobtela, na sajtu. Bio je navođen i u nekim oglasima u novinama i nije bio tajna. Ja sam menjao te SIM kartice svakih par meseci, uostalom.“
Čedomir Jovanović kaže za „Vreme“ da nikada nije sa Dućom Spasojevićem vodio nikakve razgovore, pogotovo ne ovakvog tipa kao što su ovi iz „Kurira“: „Proveravao sam datume i vremena iz tih prepisa i otkrivam sada da sam u navedene dane i sate uglavnom sedeo u Skupštini ili na sastancima; nisam bio dostupan. Osim toga, to nije moj jezik i svako ko je sa mnom razgovarao telefonom ili lično to odmah vidi. Sa Čumetom sam bio prekinuo sve kontakte još avgusta 2001. i to se znalo, pa nikako nisam mogao da posredujem između njega i Dušana. Sve je to, uostalom, izmišljotina i fabrikacija. Zašto nisu to objavili pre mog svedočenja na sudu? Zato što bih ja tada tražio da sud ustanovi autentičnost.“ Kao što ljudi kojima je posao da slušaju tuđe telefonske razgovore vrlo dobro znaju, svaki čovek ima svoje jezičke manirizme, uzrečice, poštapalice, sintaksu i artikulaciju; o boji glasa i identitetu glasa (koji se dade tehnički ustanoviti) da ne govorimo. Tekst pripisan Čedomiru Jovanoviću u tim dokumentima teško da odgovara njegovom načinu govora. Ali zato tekst pripisan Čedi Jovanoviću u barem tri razgovora odgovara načinu govora Čedomira Mihajlovića, što je ovaj u izjavi za „Vreme“ i potvrdio.
„Pažljivo sam pročitao do sada objavljena četiri teksta u ‘Kuriru’. U prvom nastavku je moj razgovor sa Dušanom Spasojevićem (sa broja 063 795 895, što je bio moj telefon u to vreme; kasnije su pre–paid brojevi postali sedmocifreni); reč je bila o iznajmljivanju nekog poslovnog prostora Nebojši Kuniću“, kaže Mihajlović. Kunić je kasnije to potvrdio, uz primedbu da ga je Čeda Mihajlović izradio za neki auto; Mihajlović kaže da je Kunić probao da mu proda kradeni auto; ali, to je neka druga priča. „Drugi razgovor sa Dušanom Spasojevićem odnosio se na neke Grke koji treba da dođu u Beograd, a radi poslova“, nastavlja Mihajlović. U to vreme, oktobra 2001, prema belešci koju je Čeda Mihajlović (Igor Baruh) ostavio u UBPOK-u, Duća i Legija dovodili su u Beograd nekog Aleksa Kseniasa, koji bi da kupuje firme u Srbiji (tada se Legija raspitivao za firme zgodne za privatizaciju kod Borislava Mikelića); Čeda Mihajlović kaže da je tu posredovao i prevodio. „Sledeći moj razgovor, pripisan Čedomiru Jovanoviću, objavljen je u dvobroju ‘Kurira’ od 16–17. aprila, pod naslovom ‘Čeda: Nema Frke!'“, kaže Mihajlović. „Reč je o razgovoru od 1. oktobra 2001, u 14 h. Toga dana trebalo je da se vidim sa Nenadom Šarom, zvanim ‘Škene’, koji je trebalo da donese spisak rezervnih delova za jedno vozilo JSO-a tipa ‘humvee’ koje se nalazilo u Kuli. Trebalo je da ja kupim te delove, jer je vozilo bilo oteto Amerikancima (sa ona tri vojnika, u ratu 1999, na makedonskoj granici; M.V.), pa bi zvanični zahtev MUP-a morao da sadrži brojeve motora i šasije. Objašnjenje redakcije da je reč o ‘nekom tužiocu’ ne stoji: ‘stari drugar’ je Škene.“ Da podsetimo: u to vreme Mihajlović je za račun već penzionisanog Legije i JSO-a kupovao po Americi rezervne delove za „hummere“; kaže da je uložio 102.000 dolara svog novca, a kad je pitao Legiju hoće li MUP to da plati, rečeno mu je da treba i on da doprinese siromašnoj Srbiji. Pare nije video nikad, kao ni svoj „ferrari telaio“, dva motocikla „harley davidson“ (njih sada potražuju od države udovice Duće Spasojevića i Kuma Lukovića, hvala lepo), zlatni „rolex“ sa dijamantima, kajlu „cartier“ i još toga u ukupnoj vrednosti od oko 250.000 dolara; sve su mu oteli Duća i Legija početkom 2002. Čeda Mihajlović takođe potvrđuje razgovor od 9. oktobra 2001. u kome se razmatra kupovina blindiranih automobila iz SAD. Duća mu je tada dao na vezu Ljubišu Buhu Čumeta, koji se u to bolje razume, pa je rečeno da se za narudžbinu Vlade Srbije odobrava popust od 20 odsto. Istina je da je Mihajlović Dući i Legiji obećavao u to vreme da će im nabaviti oklopljena vozila, ali od toga nije bilo ništa.
Redakcija „Kurira“ tvrdila je da su dokumenta autentična i to ponovila u više navrata. Ono što ne znamo jeste: da li su snimljena na zakonit način; da li je izvor tih papira u stanju da ponudi i audio-snimak čijom bi se analizom autentičnost zaista utvrdila, jer slika bez tona u ovakvim slučajevima nije dokaz – svako može da proizvede takve papire, a ovako formalno neuredne može bilo ko; konačno, reč je o odavanju službene tajne, ako su papiri autentični – ili o prevari, ako nisu; BIA se još nije oglasila, a evo je prošlo već sedam-osam dana od najave i pet dana kako se objavljuju prepisi snimljenih razgovora. Da li su prepisi autentični i potkrepljeni snimcima; ili je neko podvalio izvoru „Kurira“; ili je izvor tih dokumenata podvalio „Kuriru“? Sve tri mogućnosti postoje. Poznato je (iz izveštaja Komisije za utvrđivanje propusta u sistemu obezbeđenja premijera dr Zorana Đinđića, ali i iz drugih izvora) da je Milorad Bracanović fabrikovao lažne prepise razgovora kojih nije bilo i podmetao ih okolo u čemu je i bio uhvaćen. Bracanović je tokom suđenja pred Specijalnim sudom izjavio da se audio-snimci prisluškivanih telefonskih razgovora posle prepisivanja uništavaju; nije rekao posle koliko vremena.
Neki prateći događaji još više komplikuju priču: nekako je neprimećeno prošao podatak da je pred istražnim sudijom V opštinskog suda 11 zatvorskih čuvara opovrglo tvrdnje da je Čeda Jovanović dolazio u Centralni zatvor toliko mnogo puta koliko se piše po dnevnim i nedeljnim tabloidima. Iz nekog razloga ofanziva „crvenog orkestra“ Legijinih i Zvezdanovih branilaca fokusira se na Čedomira Jovanovića; Vladimir Popović Beba polako se ostavlja po strani. Obojica su godinama bili sistematski napadani i postali su paradigma negativaca u Srbiji, da bi posle ispalo da Beba nije tako slaba karika kako se mislilo, pa su se napori usmerili ka Čedi koji nije Mihajlović. Nije da Čeda nije i sam doprineo tome: svadljiv i nabusit nastup u njegovom prvom pojavljivanju u „Insajderu“ smanjio mu je simpatije javnosti. Ako ispadne da su dve od tri gore nabrojane mogućnosti istinite – to jest da je neko nekome podvalio, a „Kurir“ naseo i primio se – Čeda Jovanović je u prednosti.
Povodom tvrdnji Čedomira Jovanovića, izrečenih u emisiji „Insajder“, da je u noći hapšenja Miloševića on nazvao Koštuničinog sekretara Golubovića i da mu je rekao da se uozbilji, sasvim je izvesno da se navodni razgovor odnosi na mene, Filipa Golubovića, bivšeg generalnog sekretara predsednika SRJ Vojislava Koštunice.
Istina je da je te noći došlo do telefonskog razgovora, tako što sam bio zamoljen da preuzmem vezu sa Jovanovićem. Obavestio me je da se nalazi ispred kapije rezidencijalnog objekta na Dedinju i da neko vojno lice odbija da se povinuje „njihovim“ zahtevima za ulazak u objekat u kome se nalazi Milošević. Zamolio me je da o tome obavestim predsednika, što sam i učinio iz zgrade Narodne skupštine. Nije bilo reči o tome da bi neko trebalo da se „uozbilji“. Napominjem da sam te noći, kao narodni poslanik, učestvovao u skupštinskom radu na usvajanju budžeta.
Pitanje nečije ozbiljnosti postavilo se u jednoj prethodnoj prilici kada je Jovanović sa oduševljenjem pričao o tome kako su se provela dvojica reportera u Surčinu u potrazi za Čumetovom kućom. Tada su ih „momci“ vezali bodljikavom žicom i isporučili u stanicu Milicije Zemun, tvrdio je ushićeni Jovanović. Bio sam zapanjen njegovim odobravajućim tonom, jer sam ga tada smatrao za obrazovanog, vaspitanog i razumnog mladog čoveka i očinski sam ga zamolio da se uozbilji i da tom i sličnim događajima daje dimenziju koja takva ponašanja zaslužuju. Rekao sam mu da sam zabrinut jer se naslađuje tuđom mukom i da je mnogo fasciniran barabama. Ovaj razgovor je vođen u kabinetu predsednika Narodne skupštine pred mnogo svedoka i nisam ni slutio da će Jovanović moje dobronamerne kvalifikacije izvrnuti i koristiti u svom opisu događaja hapšenja Miloševića. Iskreno mi je žao što se Čedomir Jovanović nije uozbiljio.
Filip Golubović, bivši generalni sekretar predsednika SRJ
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
