Gledajući ovaj sveopšti krš i polom u kojem živimo, čovek se nužno seti onog legendarnog scenarističkog haikua: „svega ovoga ne bi bilo da je Pera na vreme otišao u policiju“. Zapravo, ne baš u policiju nego više nekako u… Agenciju. Kakvu sad agenciju, je l’ bezbednosno-informativnu? Jok, no u Agenciju za izdavanje novinarskih licenci. Samo da je dotična postojala u vreme mrskog nenarodnog režima, onaj Vučelić, Žika Minović, Mitević i ostali asovi ratnohuškačkog medijskog podzemlja nikada ne bi dobili Licencu, pa ne bi mogli da truju, zaglupljuju i podjaruju narod, te bi njihov šef Milošević Slobodan morao da podvije rep i angažuje nekoga normalnog, pametnog, finog, liberalno, demokratski & građanski orijentisanog, bezbeli uredno licenciranog… Sve ovo, naravno, samo kada bismo se zezali. Naime, da je onomad bilo nekakvih licenci za bavljenje novinarstvom, Zna Se ko bi ih izdavao, a onda – beri kožu na šiljak. Pisali bismo po zidovima, dok nas ne uhvate. A onda bismo i dalje pisali po zidovima, ama iznutra.
Ideja o uvođenju nekakvih žurnalističkih befela, ausvajsa, fermana ili čega već nije prvi put puštena u javni opticaj, ali je sada premijerno iza te priče stalo jedno respektabilno novinarsko udruženje svedržavnog nivoa (NUNS), još jedno novinarsko udruženje svedržavnog nivoa (UNS), te nešto istaknutih pojedinaca iz branše; baš kao što se tome suprotstavio respektabilni ANEM te još nešto više uglednih pojedinaca iz branše. Suvišak šale na stranu, ovaj predlog dokazuje ono što odavno znamo kada su u pitanju dobri, odnosno loši filmovi, knjige ili predstave: ono što je dobro ima hiljadu mana, a ono loše samo jednu – što je loše. Tako je i sa idejom o famoznim Licencama – jedina joj je mahana što je loša, dočim je sve drugo u vezi s njom dobro, s posebnim naglaskom na namere predlagača, opravdano zgroženih st/r/anjem u Megakloaki kojoj eufemistički tepamo „srpsko novinarstvo“.
Treba naglasiti da je ideja o „licenciranju“ bavljenja novinarstvom nije produkt nečije dokonosti ili pakosti, nego ljudski razumljiv izraz godinama nagomilavane frustracije – koja je kanda već prešla u očajanje – građanski i profesionalno odgovornih ljudi nad činjenicom da se ovde mediji izobilno upotrebljavaju kao tupo, ama ubojito oružje za javno podsticanje niskosti, promociju šljama i bašibozluka te, uopšte, za agitaciju glede provođenja u delo svakojakih sumanutih, manijakalnih i zlikovačkih ideja. Fekalni tabloidi i rastorokane TV-povraćaonice prednjače u ovim antiekološkim ispadima. Sve to, dakle, stoji, i bilo bi zaista krajnje vreme da se nešto u vezi sa svim tim preduzme, ako nećemo svi da se ugušimo u toj (i dalje rastućoj) septičkoj jamuštini. Ali, valja biti principijelno sumnjičav i krajnje oprezan prema bilo čemu što implicira tanušno obrazloženu deliberalizaciju neke oblasti ljudskog delovanja koja nije sama po sebi kriminalne naravi, odnosno prema svemu što pojačava već postojeću impresivnu količinu vaskolikog administriranja u jednoj zemlji duboko prožetoj autoritarnom političkom kulturom, gde je već vekovima „normalno“ da ti treba Dozvola Odozgo (jal’ od oca, učitelja, popa, komesara, kralja ili Druga iz CK, nije važno) i da stisneš i da prdneš, a naročito da se obratiš. Pisanju za novine, ako ono išta valja, imanentan je spoj kreativnosti i angažovanosti, što će reći da je onaj koji piše neko ko naprosto koristi prirodno i zagarantovano građansko pravo na sudelovanje i opredeljivanje u „javnim stvarima“, proizvodeći svojim radom, marksistički rečeno, „novu vrednost“ u vidu Teksta (emisije, priloga i slično). A ako za tu njegovu „robu“ ima kupaca, on(a) se time može baviti profesionalno, bez da nekoga pita za dozvolu.
Dobro, ima li to „konzumiranje slobode“ i neku legitimnu granicu, neki limit koji ne bi bio proizvod autoritarne cenzure nego opravdana mera zaštite prava i sloboda drugih ljudi? Naravno. U pisanju je dozvoljeno sve što nije izričito zabranjeno – a šta je zabranjeno, to piše u krivičnom i ostalim zakonima; osoba koja govori ili piše tako što dolazi u sukob sa nekim na zdravom razumu i nespornim civilizacijskim dostignućima zasnovanim zakonom (recimo, šireći nacionalnu ili versku mržnju, pozivajući na nasilje, svesno lažući u manipulativne svrhe etc.) mora se suočiti sa krivičnom odgovornošću. Ovde se to, međutim, ne dešava: neki ljudi koji su sebe voleli da nazivaju novinarima, urednicima ili direktorima medijskih kuća nisu ništa drugo doli masovne ubice, i jedino mesto kojeg su dostojni jeste zatvor; umesto toga, ti kriminalni tipovi – neretko besramno bogati – izigravaju Ugledne Članove Društva, bahato deleći lekcije i pridike boljima od sebe – a malo je onih koji bolji nisu… Ovo je, naprosto, besudna zemlja, i to je stanje odavno nepodnošljivo svakom pristojnom ljudskom čeljadetu. Samo što onda svoju energiju i treba usmeriti na pravu adresu, jer je sve drugo jalovo i osuđeno na neuspeh: 1. jerbo neće zaživeti; 2. ako bi zaživelo, utoliko gore – samo bi se stvorio još jedan „otuđeni centar moći“ koji bi drsko arbitrirao tamo gde tome nije mesto. Zato je, nezavisno od časnih namera predlagača, ideja o Licencama naslednik podjednako mrtvorođene dževe o lustraciji: sve se to na kraju svodi na rezignirano mirenje sa protivpravnim ili parapravnim stanjem. Da parafraziram mučenog Dositeja: sudovi, a ne Komisije i kerberi koji će naplaćivati ulaz u novinarstvo, to je ono što treba ovom posrnulom društvu… A tamo gde Zakona ima, sve drugo je laća – neka piše ko šta, gde i kako hoće, ako može da nahvata nekoga ko će to i da čita!
