Najavljenim predlogom zakona o izmenama Zakona o osiguranju i predlogom zakona o Agenciji za osiguranje depozita (koji definiše način njenog osnivanja, metod rada i polje nadležnosti) izgleda da Vlada Republike Srbije želi da napravi korak dalje u pretpostavljenom procesu privatizacije osiguravajućih društava. To se prvenstveno odnosi na dve najveće kompanije za osiguranje koje posluju na srpskom tržištu – Dunav i DDOR Novi Sad, u kojima je većinski vlasnički paket akcija u rukama države. Privatizacija osiguravajućih društava naznačena je u Zakonu o osiguranju samo u jednom lapidarnom članu (243). U predloženim izmenama taj član je izbrisan i zamenjen novim koji je proširen za još 13 članova (243a-243ž). Ova „poluazbuka privatizacije“ osiguravajućih društava predviđa da čitav postupak prodaje državnog (odnosno društvenog) kapitala vodi novoformirana Agencija za osiguranje depozita, da postupak pokreće Ministarstvo finanasija i da uslove prodaje odredi Vlada Srbije.
Zbog čega je došlo do izdvajanja osiguravajućih društava iz uobičajenog postupka privatizacije koji važi za ostala privredna društva u Srbiji? Zakonodavac ideju obrazlaže činjenicom da su društva za osiguranje vezana za sferu finansijskog poslovanja i da su nadzor i kontrola poslovanja povereni Narodnoj banci – što ih izdvaja od ostalih privrednih društava. Predlagač izmena navodi da je ovaj posebni (ekskluzivni) način privatizacije u interesu države i osiguravajućih društava („regulisanje procesa privatizacije na način na koji je to predloženo u ovom zakonu opravdano je i ekonomski celishodno i za Republiku Srbiju i za društva za osiguranje“, ističe se u obrazloženju).
Agenciji je ostavljena mogućnost da samostalno vodi čitav postupak i da kontroliše rad menadžmenta osiguravajućih društava, odnosno uprava ovih kuća nije u mogućnosti da donese niti jednu stratešku odluku vezanu za preduzeće bez dozvole Agencije. Takođe, u zamišljenom postupku privatizacije osiguravajućih društava, zaposleni nemaju pravo na akcije (što je predviđeno Zakonom o privatizaciji), već samo pravo na naknadu po godini staža. Ta naknada ne sme da pređe 15 odsto od sume koja ostane kada se odbiju celokupni troškovi procesa privatizacije. Predviđeno je da je u postupku privatizacije moguće prodati nepokretnosti koje nisu neophodne za funkcionisanje preduzeća. Ovo je naročito interesantno u slučaju komapnije Dunav, koja u Beogradu ima dva velika hotela – „Jugoslaviju“ i Metropol, i o čijoj se prodaji govori još od 2001. godine. Sasvim je moguće da zamišljena Agencija proda hotele i novac prosledi u budžet, što ne izgleda kao dobar način da se uveća vrednost kompanije pred privatizaciju. Ovakva zakonska rešenja ne govore u prilog tezi da Vlada želi strateški da reši i organizuje poslove koje obavljaju osiguravajuća društva, već da je možda namera brza prodaja po svaku cenu koja bi donekle nahranila gladni državni budžet. Zakon iz maja prošle godine donekle je uredio ovu oblast određujući povećanje cenzusa za bavljenje osiguranjem, poveravanje nadzora nad radom osiguravajućih društava Narodnoj banci Srbije, podelu na bavljenje životnim i neživotnim osiguranjima. I tada su stručnjaci upozoravali da zakonski predlog ne donosi pravu reformu u ovoj oblasti i da su sve ključne promene zapravo problematične. Zakonodavac je imao u vidu činjenicu da je prethodnih petnaestak godina istovremeno došlo do urušavanja i neprimerene ekspanzije osiguravajućih kuća koje su se pretežno bavile osiguranjem vozila. Petnaestak takvih preduzeća likvidirano je odlukom NBS-a krajem prošle godine čime je načinjena, na neki način, medveđa usluga ostalim kućama jer je udeo na tržištu likvidiranih društava bio preko 30 odsto a šteta koju treba da pokriju solventne kuće (preko Garantnog fonda) prelazi, prema prvim procenama, 100 miliona evra. Istini za volju, ostale su kuće likvidacijom ovih društava povećale svoj udeo u tržišnom kolaču.
Slično se dogodilo pre nekoliko godina gašenjem Srbosa i Starog grada. To, očigledno, nije bio dovoljno snažan signal za državu da nešto preduzme, tako da ni sada nema naznaka da li se protiv vlasnika društava koja su likvidirana vodi neki sudski postupak. Država najavljuje da kreće u privatizaciju osiguravajućih društava koja i u uslovima slabog i nerazvijenog tržišta posluju bez gubitaka i ne predstavljaju opterećenje za budžet. U Srbiji postoje svega tri vrste obaveznog osiguranja (auto, vazduhoplovi i javni prevoz), dok u drugim državama postoji i po tridesetak vrsta. Gotovo sve vrste osiguranja pomenute su i u Zakonu, ali nisu u grupi obaveznih čime je znatno smanjeno polje delovanja osiguravajućim društvima. Još jedna primedba tiče se položaja tzv. zastupnika u osiguranju, odnosno zakonskog rešenja da to bude pravno lice – preduzetnik, a ne, na primer, agent za prodaju polisa koji bi položio određeni ispit za takvu vrstu delatnosti. Zakon predviđa da ovakve poslove obavljaju oni preduzetnici koji deponuju 1500 evra i kojima bi to bila jedina delatnost, čime se smanjuje prostor za stvaranje velike mreže agenata (zastupnika) koji bi se ugovorom vezali za osiguravajuće društvo i dobijali ugovoreni procenat od svakog zaključenog posla.
Moglo bi da se postavi pitanje opravdanosti i nužnosti „prodaje državnog kapitala“ u osiguravajućim društvima u situaciji nesređenog i slabo razvijenog tržišta. Slovenija je i danas tek deset odsto svog tržišta „ustupila“ stranim osiguravajućim društvima, a „Triglav“ je i dalje u državnom vlasništvu. Slično je i u Hrvatskoj, gde je i dalje najveća kuća Kroacija koja je u džavnom vlasništvu. Država je prepoznala svoj interes u upravljanju ovakvim kompanijama jer su poslovi koje obavljaju osiguravajuće kuće dugotrajni, sigurni i – unosni.
