Komentar
Lomljenje dece Srbije
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako odrediti pol zlatne ribice, kako odrediti nacionalnost cr(ij)epa, i druge neophodne životne veštine
Neću biti mnogo originalan ako kažem da nam je sve što će nam se potom izdešavati – sa repovima do današnjih dana – uredno prikazano na „malim ekranima naših TV prijemnika“ još poznih osamdesetih u famoznoj sarajevskoj Top listi nadrealista (uključujući čak i otužan afterlife nekih njenih protagonista). Otuda se nikako ne može reći da nismo znali šta nam se sprema, kako to već danas svaka šuša unjkavo ponavlja… Evo, na primer, kako ta stvar stoji kada je u pitanju jezik, to plemenito sredstvo međuljudske komunikacije… Sećate li se kako je u „Đurinim kućnim čarolijama“, na lapidaran a briljantan način, dostojan najdubljih zen-koana, objašnjeno kako da ustanovite pol vaše zlatne ribice? Pa, lepo: date im hranu, i onda gledate šta će da se dogodi: ako je pojeO, onda je muško, a ako je pojeLA, e, onda je vala žensko… Prosto i savršeno k’o kupus sa flekicama. Kako se niko toga nije ranije dosetio?
Ne, stvarno, nije li maestralna ta jezičko-logička bravureza, iz koje se lepo da sagledati ono što će doći, to jest kako će jezik iz sredstva, hajmo reći, „dočaravanja“ stvarnosti, avanzovati do onoga ko stvarnost samovoljno i bespogovorno konstituiše, ko najednom raspolaže magijskom moći da njome upravlja, da joj određuje pravac, da determiniše smisao, trajnost ili vrednosni predznak stvari, bića i pojava? Ovo je mnogo više od onoga da „ništa ne postoji u stvarnosti ako ne postoji u jeziku“: ne, ovde sam jezik kreira svet. U kojem onda, naposletku, ništa osim samosvrhovitog jezikovanja i ne preostaje.
Među nama budi rečeno, ne verujem da su se mladi (i ostali) radnici-samoupravljači iz Industrije građevinskog materijala „Toza Marković“ u Kikindi (sećate se, to je ona napredna firma gde je bezbeli dobro biti i majstor i kalfa, ali je daleko najbolje biti Šegrt), osobito studiozno bavili lingvističkom problematikom bilo koje vrste, ali su kanda instinktivno došli do sličnih zen-spoznaja (što pokazuje njihovu visoku Klasnu Svest; uostalom, i najpoznatiji vođa svetskog proletarijata u XX veku rado se bavio jezikoslovljem) kao i oni sarajevski umetnici-vizionari. Elem, u toj se firmi uzbihozorilo staro i mlado, levo i desno, muško i žensko, kuso i re… – ne, langzam, tak’ih valjda ipak nema, ta nećemo preterivati – jerbo se neka srodna firma iz Hrvatske namerila da kupi „Tozu“, inače čuvenog po proizvodnji crepa. No, i radnička i upravljačka elita, ne znaš da l’ klasno ili nacionalno svesnija, ne da firmu dušmanima, pa neka crknu! Da se odmah razumemo, zaista nemam pojma da li su ex–brothers iz Hrvatske dobar kupac ili ne, da li je u redu ili nije prodati im „Tozu“; time će se baviti oni koji se u to razumeju bolje od mene. Mene, pak, zanima parola koja se – ispisana u više primeraka, da se ne pomisli da je reč o bizarnoj pojedinačnoj inicijativi – uredno pojavljuje otkad ne-damo-Tozu protesti traju. A ona kaže: „crep DA“ (ćirilicom), a onda ispod „crjep NE“ (latinicom). Pod onim „crjep“ je nepoznati autor s početka XXI veka očigledno mislio na crijep, ali ko će već da uprati sve te nji’ove ijekavske nijanse, mjamu im mjajčinu…
I šta smo onda(k) ovde imali? Novu demonstraciju magijske moći jezika, jašta (tjah, tačnije: samo nepokolebljivog verovanja u dotičnu). Da rezimiramo: izvesni građevinski materijal, koji je dobar za pokrivanje krova, ali ume da bude neugodan kada padne na glavu, je CREP (i on biti dobar!) kada ga proizvode „Srbi“ (u „Tozi“, za pretpostaviti je, rade i drugi, ama nema veze, naši smo), ali se – svojevrsnom anti-alhemijom – preobražava u CR(I)JEP (i ne biti dobar!) kada ga proizvode „Hrvati“. To je, moglo bi se kazati, tehnika hranjenja zlatne ribice na delu, samo upregnuta u uzvišene patriotske svrhe. Uostalom, nije li odavno naučno utvrđeno da se voz u Tovarniku volšebno pretvara u vlak? Nego, koliko se sećam, neke slične pošalice su u etar nedavno ispuštali i „lojalisti“ iz C-marketa, kada ih je onomad sistematski poplašilo da će ih mrski podalpski imperijalisti iz Merkatora kupiti „za bagatelu“ i naterati ih da, recimo, ubuduće kupcima ljušte salamu, što bi bilo istinsko poniženje za suptilno pravoslavno biće svake pristojne prodavačice sa delikatesa.
Kad smo već kod Slovenaca: nije li sve tako kadgod i počelo, kada je ono Srbija – a tek što je, krmeljiva, bila Ustala, pod svežim i poletnim vodstvom Požarevljanina, i pod parolom Al Ustah Supermarket! – u šoku spoznala da kod kuće nema frižidere nego hladilnike, dok joj je umesto veš-mašine uvalilo pralni stroj?! E, to nije moglo da se opere bez reke krvi…
C-c-c. Čudesna je ta simbolička moć jezika – a bogme i „jezička“ moć simbola! Evo, baš pre neki dan neki bilmezi u Sesvetama kod Zagreba istukli nekog starca zato što su ga zatekli u „jugu“ beogradske registracije. Iz čega su (iz BG oznaka, naime) lucidno zaključili da je „Srbin“, pa – udri! Da su, međutim, dosledni i ozbiljni – da imaju više jezičke kulture! – trebali bi da biju svakoga u svakom „jugu“ (ili pak „stojadinu“) bez obzira ko je i odakle je, jer sam taj „jugo“ je zapravo CREP, i to na ćirilici, i nema šta da traži na poštenoj hrvatskoj cesti… Tako da, dragi moji, cela ta stvar sa crepovima – u ovom ili onom pojavnom obliku – na kraju nekako nužno dovede do posvemašnjeg crepanja mozga. A to kad u’vati – pokazuje naša tužna i sramna najnovija istorija – to ne pušta dok ne isisa sav život iz poštenog ljudskog čeljadeta. Pa ti posle gledaj je li crepaO ili crepaLA!
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Sprski đaci su infinicirani očajem svojih roditelja, nezadovoljstvom nastavnika i bahatošću države. Sistem je truo, pa teško da će pare rešiti problem
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve