Koje su glavne odlike svetskog interneta danas?
Teško je danas dati pravi odgovor na to pitanje. Pre desetak godina, IAB (Internet Architecture Board – vrhovno savetodavno telo za standarde i protokole na internetu) dao je možda najbolji odgovor na to pitanje, rekavši da je glavna odlika interneta kao globalne mreže to što se on konstantno menja u svakom pogledu: geografskom, tehnološkom, socijalnom …
Za nas kao korisnike, internet je deo svakodnevne infrastrukture, poput telefona, radija ili televizije. Nešto što danas koristimo spontano, bez previše razmišljanja. Kao kada biramo telefonski broj ili kanal na televizoru, tako isto biramo veb stranice, šaljemo i-mejl poruke ma gde se nalazili, ali i obavljamo svoje poslove, plaćamo račune, kupujemo i prodajemo robu i usluge, upoznajemo se… Sveprisutnost i pristupačnost globalne mreže (čak i u najudaljenijim krajevima sveta) jesu, po meni, najvažnije odlike interneta danas. Sva mističnost cyber sveta je, reklo bi se, zauvek pala, internet je za nas nešto bez čega sve teže možemo.
Sa internetom smo praktično „na ti“. A to baš i nije uvek tako dobro. Daleko bolje bi bilo da sa internetom ipak ostanemo „na vi“. Jer u moru informacija koje nam globalna mreža danas nudi sve teže je odabrati pravu i verodostojnu. Skloni smo da verujemo svemu što na mreži pročitamo i uzimamo to zdravo za gotovo. Enciklopedije i rečnike više ne gledamo, tu su sada Gugl, Vikipedia. Ukucajte reč i dobićete milion stranica gde se ta reč pominje. Prezasićeni smo informacijama koje pristižu sa svih strana: spam, plakati i leci sa veb adresama, pop–up prozorčići koji iskaču dok se šetate po mreži. Sve to treba zapaziti, zapamtiti, zapisati, pogledati, pregledati, sačuvati ili obrisati. Za sve to treba vreme, a dan, nažalost, ima svega 24 sata.
Zbog toga smo skloni da verujemo prvim stranicama koje nam Gugl izbaci na zadatu temu. A da biste veb stranicu koju napravite plasirali u sam vrh na Guglu, to morate i da platite, pa je jasno da onaj ko plati više kontroliše i ono čemu će većina ljudi verovati. A koliko je to verodostojna i istinita informacija? Ljude to, izgleda, sve manje zanima. Upravo zbog toga internet je danas najpogodnije tlo za manipulaciju i dezinformaciju ljudi, kao što je to lepo primetio Vladimir Volkov. Sistem prividne slobode, u stvari je jedna strogo kontrolisana anarhija – tako bi najbolje moglo da se opiše šta internet danas predstavlja.
Koje su glavne odlike interneta u SCG?
Da ste me to pitali pre deset godina verovatno bih mogao mnogo više da kažem na tu temu. Ovako, mogu da dam samo jedan, pomalo zloban komentar sa stanovišta krajnjeg korisnika: SKUPOĆA! Srbi koji žive u Srbiji za isti kvalitet usluge izdvajaju i do pet puta više novca od stanovnika zapadne Evrope. Pomenimo samo da se na Zapadu za 20 evra mesečno dobija pristup internetu sa protokom od dva do četiri Mbit/s. Danas u Srbiji morate da platite isto toliko za protok od 64 do 256 kbit/s. Zašto je to tako, svi već znamo, da ne ponavljamo sada priču o telekomunikacionoj infrastrukturi, zastareloj zakonskoj regulativi, novodonetim zakonima (npr. o telekomunikacijama i digitalnom potpisu) sa čijom primenom se nepotrebno kasni…
Kako vidite održiv razvoj interneta u SCG u narednih pet godina?
Ne volim da dajem bilo kakve prognoze kada je reč o ICT-u, jer je to veoma nepredvidiv svet. Da bi se bilo šta na planu interneta i ICT-a u Srbiji uopšte uradilo neophodno je promeniti način razmišljanja. Ljudi u Srbiji su uglavnom navikli na top–down model odlučivanja, u kome svi sede i čekaju da najpre država donese zakone i propise do poslednjeg šrafa da bi krenuli u razvoj. Pisanje zakona i propisa se, pri tome, poverava malobrojnim činovnicima, čiji rad su svi skloni da iznose ruglu i kritikuju. A internet se, kao što svi znamo, svuda u svetu gde se razvijao, razvijao po totalno suprotnom modelu: bottom–up! Od malih eksperimentalnih mrežica akademskog tipa prerastao je u opštu nacionalnu infrastrukturu, koja ni u kom pogledu nije bila regulisana. Tek tada bi država formirala ekspertske timove od ljudi koji su u tim eksperimentima učestvovali, kako bi se to što je izgrađeno stavilo u zakonske okvire. Mislim da bi i mi trebalo da učimo od drugih i da bi se neke inicijative za poboljšanje nacionalne internet infrastukture koje već postoje, upravo po bottom–up modelu, mogle daleko brže da sprovedu, nego ako i dalje sledimo autoritarni top–down princip. Svi bi bili na dobitku, najviše sama država.