Iako u školama, na časovima informatike, postoji puna ravnopravnost između dečaka i devojčica, istraživanja pokazuju da mnogo više dečaka nego devojčica ima kompjuter kod kuće. Ma koliko vam ovo zvučalo srpski, podaci su iz Švedske, dakle zemlje koja se obično daje kao primer za rodnu ravnopravnost. Razlog zašto (neki) Šveđani ne kupuju ćerkama računare nije patrijarhalno shvatanje da to nije „za žene“, već strah da bi tinejdžerke mogle postati žrtve starijih korisnika interneta, sa kojima se mogu sresti na internet forumima i u čet-sobama.
Ovaj primer na dobar način ilustruje koliko je pitanje rodne ravnopravnosti u informacionom društvu specifično kao i da se neka uobičajena shvatanja (i rešenja) u slučaju ICT-a ne mogu tek tako preslikati. Rodna ravnopravnost biće jedna od tema na Svetskom samitu o informacionom društvu (održava se u Tunisu u novembru), a udruženje „Jednake mogućnosti“ prošle nedelje organizovalo je u Beogradu tim povodom seminar, najavljujući da će delegacija SCG dati doprinos tamošnjoj diskusiji.
Utvrđivanje procenta žena i muškaraca među korisnicima interneta takođe nije sasvim jednostavan posao. Često se dešava da jedan internet nalog koristi više osoba, te to nije siguran putokaz. Stoga se poslednjih godina koriste podaci veb pretraživača i servisa za razmenu elektronske pošte kao relativno prihvatljivi. Oni govore da se, barem u razvijenom svetu, jednak broj muškaraca i žena služi internetom, s tim da žene više šalju mejlove, a muškarci češće pretražuju internet (reč je o malim razlikama). Krajem devedesetih dve trećine korisnika bili su muškarci, ali se poslednjih godina uspostavlja ravnoteža. To znači da bi internet provajderi u Srbiji, u borbi za nove klijente, trebalo da se usredsrede na korisnice: one su trenutno veće i atraktivnije „tržište“.
Predrasude da „žene nisu za nove tehnologije“ velike su i u razvijenom svetu. Strah od računara češći je kod žena nego kod muškaraca, iako se na prevazilaženju takvih predrasuda ozbiljno radi. Manje je to zbog svesti o potrebi za rodnom ravnopravnošću (mada je to danas hit tema), mnogo više zbog realnih potreba društva.
Jer, muškim cinicima uprkos, „tehnička inteligencija“, to jest sposobnost razumevanja novih tehnologija, podjednako je raspoređena na oba pola. Ukoliko bi se nastavilo sa negovanjem navike da informatički profesionalci u većini budu muškarci, taj intelektualni resurs ostao bi poluiskorišćen, a nema zemlje koja to sebi danas može da dozvoli. Dokaz za to je da su društva koja su najdalje napredovala po pitanju informatike upravo ona u kojima je na tom polju ostvarena rodna ravnopravnost.
Neravnopravnost među polovima, kada je o kompjuterima i internetu reč, stvar je globalne tradicije koja odumire. N-gen ili Net generacija (rođeni posle 1977) smatraju se „digitalno“ ravnopravnim, to jest u vreme njihovog stasavanja računar više nije doživljavan kao muški zabran.
Ostaje još samo da u informatičku ravnopravnost poveruju i same žene koje rado prihvataju ulogu kompjuterskih analfabeta i još se time hvale, valjda ubeđene da se radi o nečem neodoljivom.
