"Ja nisam dao pregovaračku polaznu tačku za Srbiju, nego konačno rešenje za koje smatram da je najuravnoteženije, koje pokriva srpski interes. Ubeđen sam da ukoliko krenemo direktnije ka konačnom rešenju – svi zajedno ćemo tu nešto uštedeti, za sve bi bilo bolje da se ta agonija ne produžava u nedogled. Izgubljeno je suviše vremena – za razvoj, za život, za normalnu egzistenciju ljudi. Time bismo morali da se bavimo"
Samo jedna rečenica predsednika Slovenije Janeza Drnovšeka, izrečena na konferenciji za novinare prošle srede, bila je dovoljna za ekspeditivno otkazivanje njegove posete Srbiji i Crnoj Gori 2. novembra i diplomatsku notu. Rečenica je glasila: „Samostalnost Kosova je jedina realna mogućnost za rešenje problema Kosova.“ Kao da ova misao nije bila dovoljna, Janez Drnovšek ju je dan kasnije (prošlog četvrtka) zaoštrio u posebnom pismu koje je poslao čelnicima Kontakt grupe, generalnom sekretaru UN-a Kofiju Ananu i predsedniku Evropske komisije Miguelu Barosu.
Janez Drnovšek je ubeđen da je njegov „greh“ to što je prvi naglas rekao ono „što svi u međunarodnoj zajednici misle“, a ne žele da kažu zbog rizika od pljuska kritika. Siguran je da je dužnost odanog prijatelja da sagovorniku saopšti istinu, makar ona bila zlokobna. Treba mu priznati da stoički podnosi kritike i zna da se suoči s neprijatnim situacijama; kako bi pokazao da mu namere prema Srbiji nisu bile zlonamerne, učinio je gest ovde nikad viđen – u nedelju 23. oktobra prisustvovao je osvećenju pravoslavne crkve u Ljubljani, koja je izgrađena 1936. godine ali tek sad završena. Tako je naočigled slovenačke javnosti i ovdašnjih Srba izdržao višečasovnu litiju i obišao tri puta oko crkve, slušajući molitvu patrijarha Pavla, s kojim se službeno nije sreo. Za svoj gest je na kraju, od strane goleme mase okupljenih vernika, Srba i Crnogoraca – dobio aplauz, iako su njegov predlog o rešenju za Kosovo primili teška srca.
Zanimljivo je da Drnovšek ovoga puta nije naljutio samo vlasti u Beogradu, jer njegov potez osuđuju i brojni zemljaci. Slovenačka javnost je davno podeljena po pitanju Kosova. Veći deo mu zamera što se ponovo petlja u onu staru priču, koja vuče korene još od slovenačke podrške štrajkačima iz Starog trga u Cankarjevom domu s kraja osamdesetih godina prošlog veka. Najljući oponenti tvrde da se zahvaljujući njemu Slovenija opet češe tamo „gde je ne svrbi“ i da bi Drnovšeku bilo bolje da malo ćuti. Kao da nije dovoljno što je naleteo na nerazumevanje u Beogradu i Prištini, Drnovšekove inicijative odrekli su se i premijer Janez Janša (izjavom da se Drnovšek o tome nije posavetovao ni sa jednom vladinom institucijom) i ministar spoljnih poslova i predsedavajući OEBS-a Dimitrije Rupel, koji je pesnički izjavio nešto u smislu da predsednik države trči pred rudu. Te da se te stvari rešavaju najbolje „otpozadi“, šatl-diplomatijom.
Čak i Danilo Tirk, bivši slovenački predstavnik u Savetu bezbednosti OUN-a i donedavno savetnik Kofija Anana, koga su u Sloveniji već videli kao Ananovog naslednika, Drnovšekov plan za Kosovo ocenjuje kao neinovativan i nekreativan. Činjenica je, međutim, da deo svetske diplomatije razmišlja poput Janeza Drnovšeka. Zato argumenti predsednika Slovenije, bio on rado viđen gost u Srbiji ili ne, zaslužuju pažnju.
Janez Drnovšek u ekskluzivnom razgovoru za „Vreme“ objašnjava šta je suština njegovog predloga, programa za rešenje pitanja Kosova, koji je lansiran u presudnom trenutku, uoči početka pregovora o statusu Kosova.
„VREME„: Kažete da ste odlučili da je vreme da se kaže „bobu bob“ zato što se to niko drugi od svetskih državnika do sada nije usudio da učini, izuzev predsednika Srbije Tadića, koji je ideju o državnosti Kosova odbacio. I sami ste pred raspad bivše zajedničke države dugo živeli u Beogradu u doba kada ste praktično bili predsednik SFRJ pa se nameće pitanje – s obzirom na svu zajedničku istoriju – zašto mislite da baš vi morate da povučete nogu i prvi podržite Kosovo kao državu?
DRNOVŠEK: Zato što mislim da je iskrenost tu neophodna, istinu treba reći bez zavaravanja jer svi u međunarodnoj zajednici misle da će Kosovo dobiti samostalan status. Nisam nikoga još sreo ko bi mislio drugačije, svi smatraju da je to tamo de facto stanje. Znaju to i političari u Srbiji, ali ne znam jesu li to rekli svojoj javnosti. Očito sam s predlogom za razrešenje kosovske situacije donekle ustalasao međunarodnu scenu, možda je čak probudio iz dremeža. Slovenija je deo te regije, proizišla je iz nekadašnje zajedničke države, sada smo član Evropske unije, mislim da smo moralno odgovorni da damo svoj predlog za rešenje tog pitanja, bez pretenzija da konkurišemo za to da vodimo pregovore ili da bismo bili poseban akter tokom pregovora. Međunarodna zajednica je na Kosovu još od 1999. godine, sad je kraj 2005, a situacija se nije mnogo popravila u odnosu na stanje od pre šest godina. I Kosovo i Srbija su još opterećeni tim pitanjem, to crpi mnogo političke energije, a pitanje ostaje nerešeno. Na drugoj strani nema razvoja, nema privrednog napretka, kvalitet života stagnira, nezaposlenost je izuzetno visoka… Stekao sam utisak da je došlo vreme da međunarodna zajednica reši to pitanje, jer odlaganje nikome ne koristi, naprotiv. Siguran sam da opcije za nekoliko godina ne bi bile ništa drugačije nego danas. To znaju svi – u Srbiji, na Kosovu, u međunarodnoj zajednici.
U Srbiji, međutim, ima ideja da će, kad počnu pregovori, oni bar u nekom delu teći u smeru deobe, poznat je predlog o dva enititeta – Kosovu i Metohiji, uostalom službena skraćenica za pokrajinu u Srbiji jeste KiM…
S obzirom na ono što sam čuo od svojih međunarodnih sagovornika, ta varijanta je za njih najneprihvatljivija od svih…
Deoba uopšte nije na pregovaračkom stolu?
Ne. Sumnjam da bi ikada stvarno mogla da se nađe na pregovaračkom stolu. Ono što jeste sada stvar diskusije jeste jedino tajming, satnica. Vremenski okvir – koliko vremena treba da prođe pre pune državnosti – hoće li se to desiti u nekoliko koraka, posle nekoliko godina, brže ili sporije. To je jedina stvarna dilema.
Evropska unija, međutim, govori o „uslovljenoj samostalnosti„. Do sad taj termin nije bio shvaćen kao paravan pod kojim se krije subjektivitet odnosno da to podrazumeva Kosovo kao međunarodno–pravni subjekt, što ste se sad vi prvi usudili da kažete. Da li kovanicu „uslovljena samostalnost“ treba čitati „državnost za Kosovo„?
Naravno da to znači to, i svi drugi tako misle. Da se razumemo – ja takođe govorim o uslovljenoj samostalnosti kada kažem da bi posle određenog perioda, na primer posle pet godina, ako međunarodna zajednica utvrdi da je obezbeđen normalan suživot između Albanaca i Srba na Kosovu, bio ispunjen uslov da Kosovo stekne samostalnost i međunarodni subjektivitet. U suprotnom ne bi bilo međunarodnog priznanja takve samostalnosti.
Ako uzmete u obzir istorijsko iskustvo vašeg naroda, tu mislim na kalvariju slovenačke manjine u Austriji, jeste li sigurni da je vaš plan na Kosovu moguće sprovesti u delo? Govorite o nekoj vrsti oročene autonomije, praktično srpskim enklavama, možda da vas podsetim kako je slična stvar izgledala pre pedeset godina: do 1955. godine (kada je potpisan Austrijski državni ugovor čime je Austrija stekla sve prerogative države), velika slovenačka manjina, koja je živela u Austriji, uživala je široka prava – škole na maternjem jeziku, dvojezičnost, suživot nije bio problem… Od trenutka kada je Austrija postala nezavisna od nadzora svetskih sila, slovenačka manjina predmet je asimilacije, izigravanja dvojezičnosti i obrazovanja na maternjem jeziku, a ne tako davno njeni spomenici i topografske table čak su dizane u vazuh… Danas ste i Slovenci i Austrijanci u Evropskoj uniji, a situacija po slovenačku manjinu fakat nije ružičasta. Nije li logično očekivati da bi isti usud, ako ne i gori, za pet godina, kada ste predvideli punopravnu državnost Kosova – čekao tamošnje Srbe? Šta bi onda ostalo od srpskih spomenika i enklava?
Zar se Srbi nisu i do sad mnogo selili? Ako stanje ostane takvo kakvo je sad – zar mislite da se ubrzo neće seliti i preostali Srbi s Kosova? Zato moramo blagovremeno da se pobrinemo za njihov status i da im obezbedimo normalan život.
A ko bi u tom slučaju štitio Srbe koji bi ostali da žive u svojim enklavama u državi Kosovo? Opet međunarodne snage?
Upravo to predlažem.
Ne znači li to, dugoročno, situaciju sličnu onoj na Kipru? S tim da bi srpske enklave, prema vašem planu, bile raspršene; ne podrazumeva li to stalno prisustvo značajnog kontingenta mirovnih snaga?
Vidite li neko drugo rešenje, izuzev takvog? Ja ga ne vidim.
Bilo je predloga po osnovi imena – Kosovo i Metohija?
Dakle, deoba?
Ako nema drugog rešenja, recimo da se sačeka da obe države postanu deo šire zajednice – EU–a, onda deoba teritorija.
To znači – šta?
Proces formiranja nacionalne države kroz koji je Evropa išla pre stotinjak godina…
Deobu je veoma teško, komplikovano izvesti, to dobro znate. Kako povući crtu, koga, na kraju krajeva, preseliti, i tako dalje. To bezmalo ne mogu da zamislim. Mislim da tu stvari neće ići onako kako su se dešavale u prošlosti. Kako za Kosovo tako i za Srbiju vidim evropsku perspektivu, približavanje Evropi, evropskim, demokratskim standardima, s naglaskom na zaštiti manjina… Što će biti pod budnim okom međunarodne zajednice koja bi tamo bila prisutna sa svojim snagama još neko vreme, da bi štitila srpsku manjinu. Evropska unija će svakako sve vreme proveravati standarde života i zaštite manjine. To će biti uslov da Kosovo krene napred, bilo u pravcu Evrope, ili bilo kud.
Nemate li kao pripadnik slovenačkog naroda dragoceno i bogato iskustvo u pogledu evropskih standarda i mehanizama koji se ne sprovode i ne deluju u slučaju zaštite slovenačke manjine u Austriji, vaši sunarodnici bi rekli i u Italiji. Ne strahujete li od neuspeha kada preporučujete takva rešenja za Srbe na Kosovu?
Ne, zato što tu ipak postoje mehanizmi. Kao što znate naša (slovenačka – prim.aut.) manjina koristi te mehanizme i postigla je da je austrijski Ustavni sud doneo presudu u njenu korist, istina pokrajinska vlada to još ne izvršava, iako sam siguran da će na kraju morati. U suprotnom, naša manjina je već najavila da će se pritužiti Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu, gde bi morali da uspeju, bez problema. Evropa je uspostavila te instrumente zato što su oni najbolje čime raspolažemo u zaštiti manjina, drugo ne postoji. Probalo se s ratovima, pa ste videli kuda je to odvelo. Zato je evropski način jedini put koji nam je preostao.
Kažete da ste o svom predlogu dobro razmislili i došli do zaključka da je do sad već izgubljeno previše vremena, otuda smatrate da je vaše rešenje za Kosovo optimalno. Što se tiče gubitka vremena zbog nerešenih pitanja, isto bi verovatno mogli da kažu slovenački ribari, koji stalno upozoravaju da su na ivici egzistencije zbog nerešene slovenačko–hrvatske granice u Piranskom zalivu, pa se tu ipak ne žuri niti razmišlja o potrebi da se rešenje donese na prečac iako spor traje već petnaest godina. Niste li pomislili da bi ovih devet tačaka moglo da potkopa, pokvari poziciju srpske strane pred pregovore sa Albancima o konačnom statusu Kosova?
Tvrdim da je moj predlog dobro promišljen i da obuhvata ključne srpske interese na Kosovu. Ako mislite da to nije tako, recite mi koje nisam obuhvatio?
Pitala sam zapravo jeste li pomislili da bi srpska strana tokom pregovora možda pristala na rešenja koja bi u nekim tačkama bila slična vašim, ali bi, u međuvremenu, u rešavanju celog niza problema možda uspela da dobije neke druge koncesije, ovako, stvar je dobila oblik „uzmi ili ostavi„. Čini se kao da je zvanični Beograd postavljen pred zid da pregovore mora da počne od tačke „Kosovo je država„. Gde su tu pregovori, ako je početna tačka – konačno rešenje?
To nije istina, jer je moj predlog zamišljen kao konačno rešenje, ne kao predlog za početak. To znači da Srbija i dalje može da zastupa svoje inicijalne stavove i pravilno je da ih zastupa, otuda sam očekivao da će reagovati na moj predlog. Nisam dao pregovaračku polaznu tačku za Srbiju, nego konačno rešenje za koje smatram da je najuravnoteženije, koje pokriva srpski interes. Ubeđen sam da ukoliko krenemo direktnije ka konačnom rešenju – svi zajedno ćemo tu nešto uštedeti, za sve bi bilo bolje da se ta agonija ne produžava u nedogled. Izgubljeno je suviše vremena – za razvoj, za život, za normalnu egzistenciju ljudi. Time bismo morali da se bavimo.
Znači, očekivali ste ovakvu reakciju iz Beograda?
Jesam.
Slovenački mediji su upravo objavili da umesto u Beograd, 2. novembra odlazite u Prištinu?
Nisam potvrdio tu informaciju, nisam rekao da idem.
Smatrate da je u ovoj situaciji odlazak u Prištinu pravi odgovor Maroviću za uskraćeno gostoprimstvo SCG?
Drugi novembar je bio unapred najavljen kao deo moje posete, prvo u Beogradu a potom i u Prištini. To je bilo planirano u tom sklopu, informacija nije sveža, već je deo spiska državničkih poseta koji je u međuvremenu zastareo.
Da zaključimo – smatrate li da je u redu da Albanci dobiju dve države, dok Baskijci, Korzikanci, Kurdi i brojni drugi nemaju nijednu? Zašto se ne zauzmete za te narode bez država? Korzika je, na primer, od Slovenije geografski možda nešto udaljenija nego Kosovo, ali Slovencima možda čak i bliža, mnogo ih tamo letuje.
Takva poređenja nisu baš najbolja. Moja namera je bila da pomognem da se što pre nađe što bolje rešenje, nadam se da ste tokom razgovora stekli utisak da je reč o iskrenom naporu da nađemo rešenje koje će odgovarati kako Srbiji tako i Kosovu. Da okončamo ovu agoniju. I još jednom pitam – koji su to srpski interesi na Kosovu, pored toga da se garantuje odgovarajući status, znači dostojan život i bezbednost Srba na Kosovu?
Na primer – teritorijalni. Pogledajmo sličan slučaj: Slovenija s Hrvatskom nikako da se dogovori o razgraničenju u Piranskom zalivu, ni oko sudbine dela Istre, niti o ingerencijama na određenim područjima u Međimurju… Možda bi se nekom državniku, recimo u Srbiji, činilo da neka tačka T5 u Jadranu ili tri sela uz reku Dragonju nisu vredna tolikog napora, ali ovdašnji političari, kao ni oni u Hrvatskoj, to očito ne vide tako. Sami ste se veoma trudili da postignete dogovor, ali je sporazum Drnovšek–Račan odbacio hrvatski Sabor, a Janšina vlada upravo ignoriše hrvatski predlog da stvar presudi međunarodna arbitraža. Stoga možda ne bismo smeli da zanemarimo lokalnu optiku zašto je nekom narodu važna neka teritorija, breg, korito reke… Složićete se, verovatno, da je na Kosovu mnogo više na kocki?
Ali ne smete da zaboravite da je tamo u međuvremenu bio rat, da se mnogo šta desilo, zato sad ne možemo da razgovaramo kao da se nije ništa desilo. Tamo je uspostavljeno neko stanje po cenu velike štete, mnogo žrtava. Ne možemo da pričamo kao da toga nije bilo…
Zvuči kao kazna. Država Kosovo kao kazna za Srbe za sve što se dešavalo tokom Miloševićevog režima od početka devedesetih do 1999. godine kada je NATO porazio Miloševića i uspostavio takvo stanje na Kosovu?
Ne, nije kazna, zašto bi bila? Pitanje je – šta Srbija ima od teritorije na kojoj žive Albanci?
Pretpostavljam da političari u Srbiji ne bi smetnuli s uma činjenicu da je Srbija dugo godina ulagala u infrastrukturu i privredu na Kosovu i Metohiji, da su tamo značajna prirodna bogatstva, ne samo spomenici i crkve koje bi retko koji narod prepustio uništenju. Jasno je da Srbija u ovom trenutku nema ništa od teritorije na kojoj žive Albanci, no, nije li temeljni zadatak međunarodne zajednice povratak izbeglica, uspostavljanje demokratskih mehanizama i bezbednost građana?
Znači trebalo bi uspostaviti istu situaciju kakva je bila ona koja je dovela do konflikata, sukoba i svega ostalog…
Ne, Srbija je sad demokratska država poput Slovenije, a na Kosovo bi valjda trebalo vratiti izbegle, naravno i u sela koja su nekad bila srpska. Zar je to nemoguće? Ako se međunarodna zajednica zalaže za to širom Bosne, u Hrvatskoj, naročito u delu bivše Kninske Krajine, zašto je to tako neverovatno na Kosovu?
Naravno da se zalažemo za to da se ti ljudi vrate na Kosovo, međunarodna zajednica bi to takođe želela, ali je činjenica da se ne vraćaju. Zašto se ne vraćaju?
Zato što se ne osećaju bezbedno. Bezbednost – nije li to pitanje standarda, a to bi trebalo da bude pre statusa?
Dakle, ne vraćaju se verovatno zato što se boje da se vrate u ona mesta koja naseljavaju pretežno Albanci, jer su odande najverovatnije i pobegli. Oni koji su ostali, oni žive u zbijenim, pretežno srpskim naseljima. Zato mi se ne čini realnim očekivanje međunarodne zajednice da će se ljudi vratiti tamo odakle su pobegli, jasno je da se tamo ne mogu osećati dobro. Mislim da taj kriterijum treba prilagoditi stanju na terenu i omogućiti beguncima s Kosova da se vrate natrag, ali tako da mogu da biraju gde žele da se nastane, recimo tamo gde je homogenija srpska zajednica jer će se tamo osećati bezbednije. Verujem da bi ljudi tada počeli da se vraćaju, a ako ostane tako kao što je sad – očigledno to nije slučaj.
Jeste li razočarani činjenicom da ni albanska strana nije pozitivno ocenila vaš predlog, posebno u delu gde bi glede državnosti Kosova morali da se strpe oko pet godina?
Kada bi jedna strana bila zadovoljna a druga nezadovoljna, onda bih se zabrinuo. U takvim situacijama obično su obe strane nezadovoljne, drugačije gotovo da i ne može biti. Očekivanja su na obe strane uvek mnogo veća od onoga što je realno rešenje.
Setimo se ogromne akcije slovenačke televizije tokom bombardovanja 1999. godine pod firmom izgradimo „slovenačko selo„, čime se pomagalo albanskim izbeglicama. Sada nema ničeg sličnog, ne skuplja se pomoć, ne šalje hrana, ne gradi zaseok… Slovenija je u bivšoj Jugoslaviji uvek zastupala interese manjina, jer je i sama često bila u tom položaju. Nekad su manjina u Srbiji bili Albanci, a danas su to Srbi na Kosovu. Kako to da Slovenija više ne insistira na politici zaštite manjina, odnosno zašto se ne zauzme za Srbe na Kosovu?
To je suština mog predloga – da se obezbedi status i opstanak srpske manjine na Kosovu, kao i očuvanje srpskog istorijsko-kulturnog nasleđa na Kosovu. Što se Albanaca tiče, oni de facto već imaju samostalnost, takvo je tamo stanje stvari.
Vaš savetnik Ivo Vajgl dugo je povodom ovog zapleta razgovarao sa Vukom Draškovićem, hoćete li, ipak, uskoro za Beograd?
Imam mnogo šta da radim i inače…
Lično, želite li u Beograd?
Veselila me je poseta Beogradu, uvek.
S Miloševićem ili bez njega, tačnije uprkos padu Miloševićevog režima i pokretanju demokratskih procesa te spremnosti na dijalog s Prištinom, čini se kao da Srbija stalno gubi. Ukoliko tvrdite da je gubitak Kosova gotova stvar, ne otvara li takav proces pitanje nezavisnosti Republike Srpske? U slučaju Makedonije i drugih država nastalih na tlu bivše SFRJ zalažete se za njihovu celovitost. Izuzetak je Srbija, gde podržavate kršenje celovitosti zarad nezavisnosti Kosova. Hoćete li se na isti način, kao što se zalažete za državnost Kosova, zauzeti za državnost Republike Srpske?
Smatram da je Dejtonske sporazume neophodno proučiti, analizirati…
Revidirati?
Prvo ozbiljno i otvoreno analizirati. Da li ta država stvarno funkcioniše ili ne? To je pitanje na koje međunarodna zajednica mora da nađe odgovarajuće odgovore. Zato je to pitanje, naravno, na tapetu budućih odlučivanja. Tvrdim da su nam u regiji, na Balkanu, potrebna dugoročno stabilna rešenja, takva koja će funkcionisati, a ne takva koja imaju ugrađene tenzije, konflikte, zbog čega međunarodna zajednica mora stalno da se brine, da interveniše, da pazi da je prisutna u tim nestabilnim državama kako bi one uopšte funkcionisale. Ako je međunarodna zajednica deset godina prisutna u nekoj državi kroz upravljanje, vojsku… i ta država ni posle deset godina nije u funkciji, jasno je da to treba staviti pod lupu. Inače, šta to znači? Da će još deset, dvadeset godina međunarodna zajednica kormilariti tu državu?! To ne ide. Tu treba situaciju ozbiljno proučiti i naći odgovarajuće odgovore.
Znači li to da bi Republika Srpska poput Kosova u bliskoj budućnosti mogla samostalno da odlučuje o svojoj sudbini? Dve albanske i dve srpske države na Balkanu? Možda priključenje matici?
Radije bih komentarisao pomenutu tezu da „Srbija stalno gubi“. Šta Srbija uopšte gubi na Kosovu? Šta je interes Srbije? Ja vidim samo dve tačke njenog interesa. Te dve tačke moj program predviđa i odgovarajuće osigurava, ubeđen sam najbolje od svih drugih predloga koji su do sad bili u igri. Prvi interes je da se obezbedi i zaštiti srpska manjina na Kosovu, da joj se da odgovarajući stepen autonomije, takođe odgovarajuća, zagarantovana zastupljenost u parlamentu i vladi Kosova, a drugi element koji mi se čini važnim jeste da se da eksteritorijalni status srpskim istorijskim, kulturnim i verskim spomenicima na Kosovu. To do sad nije bilo predviđeno ni u jednom predlogu. Šta bi to značilo? Srbija bi sačuvala svoje spomenike, a manastiri poput Dečana i sličnih ostali bi deo srpske teritorije. Oni bi formalno predstavljali teritoriju Srbije. Njih bi, dokle god je to nužno, čuvala međunarodna zajednica, koja bi se brinula i o njihovoj obnovi, održavanju, da su u funkciji, da Srbi mogu nesmetano da ih upotrebljavaju. Smatram da su te dve tačke ključni deo srpskih interesa na Kosovu. Ima li Srbija ikakav drugi interes na Kosovu? Zar želi i ubuduće da upravlja Albance na Kosovu? Sumnjam. Srbija ima sama dovoljno svojih problema, mora da se pobrine za vlastiti razvoj. Zar će se Srbija brinuti za razvoj Kosova? Sumnjam. Zar je to njen interes? Sumnjam. Srpski interes obuhvaćen je u pomenute dve tačke. Sve drugo je irelevantno.
U slovenačkim diplomatskim krugovima čuje se mnjenje da je Badinterova komisija odslužila svoje i da su njeni zaključci u slučaju Kosova mrtvo slovo na papiru. Slovenija je svojevremeno prihvatila stav Badinterove komisije koja je republičke međe proglasila državnim u skladu s principom nepromenljivosti granica. Kako to da je to pravilo poslužilo svrsi u slučaju Slovenije i svih drugih republika bivše SFRJ, ali ne i u slučaju Srbije kada je u pitanju Kosovo, iako međa između Kosova i tzv. uže Srbije nije bila republička?
Što se Kosova tiče, morate uvažiti de facto stanje, takvo kakvo je sad. Drugo je pitanje hoćemo li prihvatiti realnost kakva je na terenu ili ne. Ako je ne prihvatimo, onda ćemo se još sledećih deset, dvadeset godina baviti istim problemima na veoma neproduktivan način, koji neće voditi nikuda. Treba se već jednom pomiriti s realnošću, sa stanjem na terenu. Otkako je tamo međunarodna zajednica, Kosovo je de facto već delimično samostalno, delimično pa pod upravom međunarodne zajednice. Takvo je tamo stanje stvari, tu činjenicu treba prihvatiti. Nametati rešenja, gde bi Kosovo i Srbija trebalo da funkcionišu zajedno unutar neke zajedničke države, to ne bi bilo produktivno, to nije uravnoteženo rešenje, stalno bi generisalo sukobe, bavili bi se samo sami sobom, ne bi bilo nikakvog napretka. Vreme je da međunarodna zajednica prenese upravljanje na Kosovu na kosovske organe, da ljudi preuzmu odgovornost za svoj razvoj; poslednjih godina tamo nije zapažen baš blještav razvoj, od kad Kosovom upravlja i sve poslove vodi međunarodna zajednica. Ključno pitanje jeste kako srpskoj manjini obezbediti miran, dostojan život na Kosovu. Ovo sad je tapkanje u mestu.
Pogledajmo kakvo je stanje stvari u Sloveniji – Albanci, Srbi, Bošnjaci i ostali narodi sa korenima u nekoj od republika bivše SFRJ, koji čine oko deset odsto stanovništva, „uživaju“ status NEpriznatih manjina. Državni Institut za pitanja narodnosti ih čak naziva gastarbajterima, što je pokušaj da se umanji predlog nezavisnih istraživača i naučnika da je pomenutim grupama potrebno garantovati manjinska prava, onako kako ih uživaju Italijani i Mađari. S te tačke gledišta, nemate li dovoljno posla kod kuće u pogledu zalaganja za prava nepriznatih manjina?
Oni nemaju status gastarbajtera, već su državljani Slovenije. Stvar je u tome da ne žive skoncentrisano na nekom području, da bi onda tamo mogli da imaju svoje topografske table, škole itd. Zapravo, škole bi mogli da imaju…
Premijer Janez Janša je u tom pogledu dao obećanja predsedniku Tadiću prilikom njegove posete Sloveniji, rok ističe krajem decembra…
Tamo gde su izraženi praktični interesi za škole, za nastavu na srpskom jeziku, to je otvoreno i to apsolutno moramo da podržimo. Srbi koji žive u Sloveniji uživaju sva prava kao državljani, mislim da nisu diskriminisani, imaju svoja društva, svoje kulturne delatnosti, a tamo gde žele nešto više – sve je stvar konkretnog dogovora.
Podržavate napore nepriznate srpske manjine da se njihov položaj u Sloveniji uredi?
Apsolutno.
Vaš predlog je u domaćoj javnosti izazvao najviše nervoze zbog straha da će ugroziti slovenačke investicije u Srbiji i Crnoj Gori?
Zašto bi? To ne bi bilo ni u čijem interesu. Nadam se da smo takve dečje bolesti prevazišli tokom poslednjih šesnaest godina, valjda smo nešto naučili. Verujem da se slične greške neće ponavljati.
Rekli ste da Slovenija nije htela da konkuriše da vodi pregovore niti da bi bila njihov akter. Na kraju svog predloga ste ipak predložili Ljubljanu kao mesto razgovora?
Dao sam takav predlog u smislu korisnog doprinosa Slovenije da se ljudi sretnu, da im ovde ponudimo odgovarajuće gostoprimstvo, da se stvori konstruktivna atmosfera među budućim pregovaračima, da steknu međusobno poverenje, da mogu da počnu da razgovaraju. Što se samih pregovora tiče, dobro se sećam kako je to izgledalo, na primer, u Rambujeu; delegacije tom prilikom često ni ne komuniciraju neposredno, sve ide preko trećih lica. U takvim uslovima teško je doći do rezultata.
Posle ovog zapleta verovatno više ne očekujete da će se pregovori voditi u Ljubljani?
Ne bih to nazvao zapletom, reakcija je bila sasvim očekivana.
Jeste li posle posete vašeg posebnog savetnika Iva Vajgla Beogradu razmišljali da išta promenite u svom predlogu? Posebno zato što vas je posredno kritikovao i ministar spoljnih poslova Dimitrije Rupel, ujedno predsedavajući OEBS–a koji je ocenio da ste se svojim predlogom istrčali?
Predlog ostaje u osnovi takav kakav jeste, u nekim tačkama moguće su dopune ili varijacije, mada o tome sad nema svrhe govoriti. Moja ocena je da su političari na moj predlog odreagovali onako kako se od njih očekuje. Mada to ne doprinosi rešenju. Nadam se da će polako shvatiti da nije dovoljno da svako brani svoju poziciju da ga ne bi kritikovali zato što je od nje odustao, već da će se iskreno potruditi da se nađu prava rešenja za Kosovo. U suprotnom, to bi značilo da u poslednjih 16-17 godina nismo ništa naučili, da su sva strašna iskušenja koje je doživela ta regija bila uzalud, sve žrtve, velika šteta, mnogo niži životni standard… Kao da to nikoga ne zanima. Kao da treba braniti neke izmišljene bedeme, a kakav je tamo kvalitet života, to kao da nikoga nije briga. Zato moj predlog nije nikakvo brzanje, mislim da svi zajedno kasnimo, a ne pretičemo.
Hoće li „kosovski recept“ biti primenjen i na Makedoniju?
Makedonija! Ključni element rešenja za Kosovo jeste da će svaki sporazum koji bude podržala međunarodna zajednica sadržati garancije za nepromenljivu granicu između Kosova i Makedonije. Ukratko, ta granica ne sme da se menja. Makedonija mora da ostane u obliku u kome je danas, to je važan element stabilnosti u regionu, bez toga ne mogu da zamislim rešenje za Kosovo. Drugačije rešenje ne bi podržao niko iz međunarodne zajednice.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
