Pred Savetom bezbednosti na godišnjicu UN-a, Koštunica izneo ranije usaglašene okvire u kojima je Beograd spreman da pregovara o statusu Kosova: bazični principi UN-a, celovitost državne teritorije, autonomija, ljudska prava i vladavina zakona
U Beogradu je sa odlučnom uzdržanošću dočekano predsedničko saopštenje Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija u kome se preporučuje početak razgovora o budućem statusu Kosova. Podseća se na to da je saopštenje došlo baš na 60. rođendan UN-a. U tom kontekstu u prvi plan se ističe onaj deo u Beogradu prethodno usaglašenog izlaganja srpskog premijera Koštunice na sednici Saveta bezbednosti u kome se kaže da je nezamislivo da se rasparčava jedna osvedočeno demokratska zemlja i da se, protivno njenoj volji, menjaju njene međunarodno priznate granice.
Naglašava se da bi to bio opasan presedan sa nesagledivim dugoročnim posledicama po međunarodni poredak u celini, jer se to ne odnosi samo na sudbinu jedne balkanske zemlje nego su u pitanju osnovni principi na kojima, u interesu mira u svetu, počivaju i deluju Ujedinjene nacije.
POVELJA, REZOLUCIJE: Koštunica se u Njujorku pozvao na osnovne izvore međunarodnog prava kao što su Povelja Ujedinjenih nacija i Završni akt iz Helsinkija. Naglasio je da u tim dokumentima ne govori o fakultativnim obavezama država, već o normama međunarodnog prava sa najvišim stepenom obaveznosti, kako se pravnički izrazio o normama ius cogens, čije je poštovanje osnovni uslov funkcionisanja međunarodne zajednice kao celine, i od kojih nije moguće nikakvo odstupanje. Podsetio je da je teritorijalni integritet država nastalih raspadom bivše Jugoslavije dodatno zajemčen posebnim međunarodnim dokumentima i sporazumima, kao što su Mišljenja Arbitražne komisije Konferencije o Jugoslaviji (Mišljenje br. 3 od 11. januara 1992) i Opšti okvirni sporazum o miru u Bosni i Hercegovini od 21. novembra 1995. (Dejtonsko-pariski sporazum).
U jednom delu Koštuničinog izlaganja govori se o spremnosti Beograda da pokrajini Kosovu i Metohiji kao sastavnom delu SCG obezbedi suštinsku autonomiju.
Traženo je da se okvir i mandat razgovora o budućem statusu Kosova i Metohije definiše kao razgovor o statusu pokrajine unutar međunarodno priznate države SCG.
On se, naravo, pozvao na Rezoluciju 1244 SB UN-a, naglasivši da je u tom dokumentu izričito (expressis verbis) potvrđen suverenitet i teritorijalni integritet Srbije i Crne Gore. Uz to, istakao je da su sve rezolucije Saveta bezbednosti koje su se odnosile na krizu na Kosovu i Metohiji pre Rezolucije 1244 potvrđivale suverenitet i teritorijalni integritet Srbije i Crne Gore – rezolucije br. 1160 (1998), 1199 (1998), 1203 (1998) i 1239 (1999).
To, naravno, nije promenilo odluku SB-a, što na godišnjicu UN-a izgleda kao izručenje Slobodana Miloševića na Vidovdan. Tako to s nama biva, loše prolazimo na jubilejima – kad su nas 1999. bombardovali, NATO je slavio godišnjicu. Crni humor na stranu, formalno Rezolucija SB-a je ipak na snazi. Videće se koliku će to težinu imati u pregovorima. Jedno je izvesno, malo će koji političar u Beogradu moći da pređe tu crvenu liniju u budućim pregovorima.
Po Eideovim rečima, pred Savetom bezbednosti te pregovore ne treba požurivati, ali oni se moraju završiti u razumnom roku. Zanimljivo je da on upotrebljava izraz „rekonfiguracija međunarodnog prisustva“, što znači da se iz „statusa kvo koji je postao nepodnošljiv“ ide ka nekom novom zamuljenom privremenom, a dugoročno jasnom rešenju, koje će zaobići jedno sedamnaest rezolucija i povelja. U Eideovom iskazu pred SB-om postoji još jedan indikativan detalj – on govori o tome da će se pregovori o Kosovu razlikovati od pregovora tokom raspada SFRJ – što treba da sugeriše da se neće poći od unapred pripremljenih planova. U Eideovom obraćanju, Kosovo je opisano kao „još uvek deo suverene države kojim upravljaju UN“. Teško da se to ne završi unutrašnjom krizom u Srbiji. U reakcijama političkih partija nema, doduše, zamerki na obznanjenu platformu Beograda, ali ima razlika u količini defetizma, koji je sada najveći u reakcijama radikala i partije Pokret snaga Srbije biznismena Bogoljuba Karića, što govori o tome ko namerava da kapitalizuje ishod. Predsednik Odbora Skupštine Srbije za bezbednost radikal Milorad Mirčić u izjavi Tanjugu kaže da „odluka Saveta bezbednosti o početku pregovora o statusu Kosmeta može značiti da se prejudicira krajnje opredeljenje međunarodne zajednice, odnosno da ona već ima konačno rešenje“, odnosno da činjenica da se sada na volšeban način, u kratkom periodu, nameće početak pregovora“ predstavlja „znak da konačno rešenje može da bude takvo da ne bude nimalo pozitivno za Srbiju“. Karić je izjavio da „zna šta će se desiti“: „Prvo će se Kosovo proširiti do Prokuplja, Vranja i Raške, zatim do Rožaja i Plava i na kraju do Ulcinja i na deo Makedonije, čime će velika Albanija biti kompletirana…“.
MANJINSKA PRAVA: Drugi oslonac Koštunica, odnosno autori srpske pregovaračke platforme traže u principima vezanim za ljudska prava.
U tom kontekstu skreće se pažnja na to da je i ambasador Eide ipak ukazao na težak položaj srpske i drugih nealbanskih zajednica na Kosovu. U svom izlaganju Eide je, inače, naglašavao da će uspeh u pregovorima i primena budućeg statusa zavisiti od dalje primene standarda. Ako njihovo ostvarivanje ne bude dovoljno, „to bi zapretilo da budući status pretvori u neuspeo status“. Zanimljivo je da je Seren Jesen Petersen pored manjinskih prava Srba pomenuo i prava Turaka, Goranaca, Aškalija i drugih. Njihov položaj je inače retko apsolviran, ako nije bio potpuno u senci cinične sprdnje kao onda kad su se njihovi predstavnici pojavili u okviru srpske delegacije u Rambujeu.
Koštunica se pozvao na to da je ambasador Eide izneo priličan broj ključnih činjenica o teškom položaju srpske i drugih nealbanskih zajednica, da je konstatovao da je malo učinjeno da se stvore osnove multietničkog društva, da je situaciju u tom pogledu opisao kao „mračnu“, da manjinske zajednice, a naročito kosovski Srbi, „trpe od nesigurnosti koja nije samo stvar njihove percepcije“. Koštunica je dalje nabrajao: da se svojinska prava ne poštuju i ne štite, da je rašireno nezakonito zaposedanje svojine, naročito obradivog zemljišta, što onemogućava pristup takvoj svojini i njeno korišćenje bez izlaganja riziku po vlastitu bezbednost, da ima mnogo zaposedanja tuđih kuća, da svakodnevno ima maltretiranja, pljački, krađa stoke i sličnih pojava, da je masovno bespravno oduzimanje državne svojine Srbije putem privatizacije (primetivši da se to uopšte ne pominje u Eideovom izveštaju). Konstatovao je da o potpunoj pravnoj nesigurnosti Srba najbolje govori podatak da od 17.000 presuda u imovinskim sporovima koje su pred sudovima na Kosovu i Metohiji donesene u korist Srba do sada praktično nijedna nije izvršena.
Koštunica je naglasio da u Eideovom izveštaju nije navedeno da je više od 60 odsto Srba sa Kosova i Metohije danas u statusu interno raseljenih lica u centralnoj Srbiji, te da u Prištini, Prizrenu, Peći, Gnjilanu, Uroševcu i drugim gradovima na Kosovu i Metohiji više nema Srba; a da su oni izuzimajući severni deo Mitrovice u pokrajini danas uglavnom ugroženo i obespravljeno seosko stanovništvo. Skretao je pažnju na to da je potpuno ili delimično uništeno oko 150 srpskih pravoslavnih crkava i manastira, da su pravoslavna groblja širom Kosova i Metohije oskrnavljena a u mnogim slučajevima i uništena, uz konstataciju da su pravoslavni hrišćani lišeni osnovnih mogućnosti za ispovedanje svoje vere.
JEDAN NA JEDAN (?): Iz prvih reakcija posle sednice Saveta bezbednosti vidljivo je nastojanje ili bar priželjkivanje da se odnos Beograda i Prištine na kraju ipak rešava u direktnim pregovorima. (Koštunica u SB-u: „Pregovori o budućem statusu Kosova i Metohije, gospodine predsedniče, imaće najviše izgleda da se uspešno završe ukoliko se u svom glavnom delu budu odvijali u formi neposrednih razgovora predstavnika dveju strana.“)
Naravno, takav priželjkivani finale može eventualno uslediti samo posle perioda takozvane šatl-diplomatije, čije će okvire odrediti Kontakt grupa (Francuska, Nemačka, Italija, Rusija i SAD), a koju će, kako je već nagovestio i Kofi Anan lično, realizovati bivši finski predsednik Marti Ahtisari, koji će, kako se izrazio jedan od stranih izveštača, „šatlovati“ između Beograda, Prištine i prestonica u reginu, i koji pregovore treba da okonča za godinu dana. Za to se oslonac traži i u pohvalnim rečima koje je o direktnim pregovorima izrekao Kofi Anan u protokolarnom susretu s Koštunicom.
Sa strane kosovskih Albanaca nastoji se da se nametne atmosfera „svršene stvari“, a vest iz Njujorka tumači se kao primicanje cilju. Privremeni premijer Kosova i Metohije Bajram Kosumi prognozirao je da će u junu 2006. godine razgovori o budućem statusu Kosova i Metohije biti završeni, posle čega će ono postati nezavisna i suverena država.
Prema oceni predsednika Srbije Borisa Tadića, predstoji period teških i kompleksnih razgovora, nije isključeno ni nametanje rešenja, a po njegovoj oceni, Beograd će legitimne državne i nacionalne interese braniti argumentovano, uz jedinstven plan i strategiju. Pregovarački tim će biti sastavljen od stručnjaka vezanih za Vladu i predsednika Srbije.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
