Osamnaestog oktobra, posle kraće bolesti, u 54. godini, u Londonu je preminuo Svetislav Saša Stojanović, beogradski novinar svetske karijere i istog takvog renomea, čovek čije je ime poznato na nekoliko kontinenata.
Posle završetka studija na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, na Odseku za novinarstvo, Stojanović je počeo da živi u Engleskoj, gde je i ranije provodio dosta vremena. Krajem sedamdesetih pojavili su se njegovi prvi tekstovi u jugoslovenskoj štampi, najpre u listovima „Zdravo“ i „Džuboks“. Tokom osamdesetih, isprva pod pseudonimom Punkerton, a kasnije pod punim imenom i prezimenom, proslavio se rubrikom „Pismo iz Londona“ i nizom intervjua sa najvećim zvezdama svetske rok scene, uključujući Mika Džegera, Pola Makartnija, Stinga, Roda Stjuarta, Brajana Ferija, Boj Džordža i mnoge druge. Mada se trudio da ne stvara prisnije odnose sa muzičarima, misleći da bi to smetalo njegovoj objektivnosti, bio je, na primer, prijatelj sa Bobom Geldofom, Eni Lenoks i Dejvom Stjuartom.
Provodeći puno vremena sa zvezdama, Stojanović je i sam postao popularan. Zapravo, postao je mnogo više od toga: njegovi tekstovi, pre svih oni u „Džuboksu“, bili su važan deo odrastanja i sazrevanja cele jedne generacije. Upravo ta generacija se, stvarajući famozni novi talas, prva zaista oslobodila kompleksa provincijalizma i počela sebe da doživljava kao ravnopravan deo savremenog, razvijenog sveta. Dobrim delom zahvaljujući raportima koje su iz Londona slali Saša Stojanović i fotograf Branislav Rašić (čuveni tandem Saša&Raša), „Džuboks“ je pak postao biblija jugoslovenskog rok novinarstva, nalazeći se rame uz rame sa srodnim izdanjima u Engleskoj ili Americi.
Kada se, u prvoj polovini osamdesetih, „Džuboks“ ugasio, Stojanović je započeo intenzivnu saradnju sa magazinom „Rock“, poslednjim velikim jugoslovenskim muzičkim časopisom. U međuvremenu, pisao je za australijske novine, a potom i za još desetak američkih, skandinavskih i evropskih listova.
U intervjuu za „Rock“, leta 1985, rekao je da ima muzičko obrazovanje (svirao je klavir), ali da nije frustrirani muzičar, nego frustrirani pisac. „Ono čime se mi bavimo“, kazao je tada, „to je literatura na jedan dan. Iz toga se rađa frustracija: hteli bismo da ostavimo za sobom malo duži trag.“ Stojanović je jedan od retkih novinara kojima je to uspelo: natapajući svoje uticajne tekstove izuzetnim osećajem za moderno, i postavši još za života nekom vrstom legende, on je u duh i srca hiljada ljudi ugradio veliku civilizacijsku ideju. Od neponovljivog zanosa i velike društvene sile, rokenrol je najpre postao romantična utopija, a potom gotovo nestao, ali plemenitost i humanizam koji su stigli sa njim tako su snažno i duboko zarazili čovečanstvo da će titraji i odsjaji te vatre, kako se čini, trajati zauvek.
Zato ova beleška nije, ili bar ne bi trebalo da bude, tužna. Ona nije napisana da podseti na poroznost ljudskog tela, nego na besmrtnost ideje koja nam je, više nego ijedna druga, proširila duhovni horizont. U poslednjem velikom prasku tokom kojeg se ta ideja pokazala kao planetarno vlasništvo – prasku iz osamdesetih – ime Saše Stojanovića za sva vremena je ušlo ne samo u komplete novina koje danas listamo sa setom, nego, mnogo važnije, u naše vaspitanje, karakter i sistem vrednosti koji pokušavamo da prenesemo narednoj generaciji.
