Festival
Rediteljki Hodi Taheri nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Iranska rediteljka Hodi Taheri neće doći u Beograd da predstavi svoj film „Majka je rođena grešnica“ zato što joj nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Simbolika ti je čudo: em su se ove godine Beogradski sajam knjiga i obnovljeni Beogradski džez festival (uzgred: ko je prisustvovao čudesima Dejva Holanda, Robina Jubenksa & ekipe imao se rašta i roditi!) održavali uporedo, em je nedavno objavljena jedna zanimljiva i neobična knjiga o džezu, em je njen autor Džef Dajer (Geoff Dyer) gostovao na Sajmu, a možda je svratio i do Doma omladine…
Knjiga s dobrim razlogom neprevedenog naslova But Beautiful (preveo Đorđe Trajković; Clio, Beograd 2005) štivo je drugačije valjda od svega drugog što se na srpskom o džezu i ljudima koji ga stvaraju ikada pročitati moglo. But Beautiful, naime, nije stručna muzikološka studija ili nekakav „fahidiotski“ priručnik za svirce; takođe, nisu to ni memoari kakvog važnog insajdera, poput recimo pre koju godinu prevedene knjige Čarlija Mingasa. A šta jeste But Beautiful? Hm, u pitanju je proza, „lepa književnost“ sa potkom u džezu, ali opet, ni to nije baš sasvim tačna odrednica jer ovo nije „fikcija“ u onom smislu u kojem su to, recimo, romani i priče Jozefa Škvoreckog – mada, ako ćemo da teramo mak na konac, i njihova autobiografska utemeljenost unekoliko umanjuje neku „idealnu“, udžbeničku „fikcionalnost“ dela tog izvanrednog Čeha… – jer su Dajerovi junaci „stvarni“, „postojeći“ likovi iz istorije džeza. Oh, onda se radi o kratkim biografijama, ne? Ma, ne: Dajer polazi od nekih stvarnih, poznatih i proverljivih događaja iz života (i smrti…) nekih od najvećih stvaralaca najbolje muzike drugog milenijuma, ali potom pušta mašti i spisateljskoj kondiciji na volju, pokušavajući da uprozi svoje pismo na način koji će transcendirati puko „pridržavanje fakata“, koji će čitaoca intimizirati s likom, videti ga kad je nasamo, svedočiti o njegovim „poslovima, sumnjama i snovima“ (B. Ćosić).
Kad smo već kod fakata: But Beautiful je podeljen na celine posvećene svaka po jednom muzičaru: Lesteru Jangu, Badu Pauelu, Telonijusu Monku, Čarlsu Mingasu, Benu Vebsteru, Četu Bejkeru i Artu Peperu; između ovih celina, pratimo i sjajni, dakako fikcionalni a ipak tako „stvarni“ road movie Djuka Elingtona, čije večito „tezgaroško“ lutanje po Americi, naročito po divnim i strašnim Mrakovima njenog Juga, možda ponajbolje simbolizuje prokletstvo egzistencija džezera iz „herojskih“ vremena, onih u kojima se većinska, WASP-ovska, middle-class Amerika još samo pravila (ili čak ni to…) da je poverovala kako su i crnci, zamislite, ljudi, i kako su i oni sposobni da stvaraju vrhunsku umetnost, i kako je džez zapravo dubinski „američkiji“ od svake predestinirano „arhiameričke“, čitaj kaubojske muzike. To je, dakle, taj neveseli epohalni kontekst kroz koji se većina junaka ove knjiga probija i batrga pokušavajući da preživi, i još da sačuva nešto ljudskog i umetničkog integriteta, kao podloge za onu iskru genijalnosti bez koje bi bili tek putujući muzikanti. Dajer, dakako, „voli“ svoje junake, ali ih bespogovorno prikazuje kao ljude od krvi i mesa, sklone svakojakim porocima i slabostima, sujetne i mušičave, čak i kao teško podnošljive tiranske karaktere, što je recimo „žanr“ u kojem genijalno-sumanuti Mingas briljira… Mnogo belog i ostalih opijata, galoni alkohola, razoreni ili iščašeni privatni životi, prinudno i beskrajno nomadstvo, životarenje na ivici siromaštva, stalni tihi rat s potmulim „svakodnevnim rasizmom“ – to je ono što se nalazi iza stejdža, to je slika ljudi i vremena u Dajerovoj lirski-introspektivno intoniranoj retrospektivi, onoj koja mu omogućava da prikaže sve što (mu) je važno, a da sebe i nas ipak poštedi „aktivističkih“ parola.
Dajerov šarmantni žanrovski hibrid knjiga je istinskog zaljubljenika – ne samo u muziku nego i u često nimalo glamurozne Ljudske Priče koje stoje iza nje, a bez kojih ni ta muzika ne bi bila tako omamljujuće lepa, dobra i drugačija od svega ostalog, valjda jedina koju nigde i nikada ne slušaju i ne vole Mrzitelji Drugih, u čemu se god ta „drugost“ sastojala.
Dajer nije nastojao da bude „pametniji“ od onih o kojima piše, da superiorno „prozire“ kroz njih, kako to mnogi „pravi“ biografi danas rade. But Beautiful, hvala Bogu, nema takvih i sličnih nedostojnih pretenzija. To je samo uspeli molski solo jednog pisca koji je hteo da rečima izrazi ono što su neki drugi ljudi pre njega izrekli muzikom, i da im se, sredstvima primerenim svom zanatu, zahvali zbog toga. U ovo cinično vreme kanda je nekako „staromodno“ da se tako piše, oseća i misli, ali Dajeru zasigurno nije stalo do mišljenja izdanaka kulture japijevskog ništavila. Svaki izdah nesrećnog i divnog Arta Pepera, onih davnih večeri u Vilidž Vangardu, vredniji je od svega što bi oni imali o bilo čemu da kažu!
Iranska rediteljka Hodi Taheri neće doći u Beograd da predstavi svoj film „Majka je rođena grešnica“ zato što joj nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Pavle Jerinić je na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu pročitao apel UDUS-a da se oslobode uhapšeni u Novom Sadu, što je upravnik ovog pozorišta, Svetislav Goncić osudio, zaboravljajući da je to tradicija koju je započeo još Voja Brajović u vreme Miloševića
“I tada i sada, kao da pratimo jedni druge. Utoliko je moje pominjanje (pa čak i da je izmišljanje) ‘jugoslovenskog sna’ najkraća, ali prilično tačna definicija ostvarivosti duhovnog stanja pojedinca i nacije tog vremena”
Svetislav Basara: Minority Report (podcast)
Dereta, Beograd, 2024.
U predstavi nije sasvim jasno kakva je veza između položaja poslušnog kulturnog radnika onda i položaja poslušnog kulturnog radnika danas. U romanu je minuciozno analiziran odnos između brutalnog staljinističkog sistema i onih koji pristaju da mu služe svojim intelektualnim radom. U predstavi se ova dimenzija romana izgubila
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve