Neću preterati ako kažem da moja žena misli da je čudno što trenutno živim u šumi.
Poslednjih godina mnoga najprijatnija prevodna književna iznenađenja stižu nam iz skandinavskih zemalja; „široka publika“, doduše, i dalje više pada na kojekakvu bižuterijsku nadriegzotiku – a to je nekako i „politički korektno“ u današnje vreme dominacije površnog i instantnog multikulturalizma – ali mnoga od najfascinantnijih literarnih Otkrića ne nose zamamne mirise Istoka ili Juga nego nam dolaze sa dalekog severa, koji zapravo iz balkanske perspektive nije ništa manje „egzotičan“ (naprotiv!), samo nam se pričinjava da to nije tako jer je, bože moj, smešten na istom kontinentu i naseljen baštinicima „naše“, judeohrišćanske civilizacije Zapada…
Ovo „civilizacijsko“ pitanje nipošto nije bez neke kada se o Dopleru radi. Ali, bolje da krenemo redom. Erlend Lu, savremeni norveški romanopisac, srpskoj je publici pre nekoliko godina uspešno predstavljen romanom Naivan. Super, takođe u izdanju Geopoetike. Reč je o više nego pristojnom, duhovitom i nepretencioznom delcetu o mukama i slastima uključivanja jednog mladog i osetljivog bića u bizaran, počesto mučan, ali neodoljivo izazovan svet Odraslosti; knjiga je s dobrim pokrićem doživela solidnu popularnost u mnogim zemljama, pa i ovde. No, ako je Naivan. Super (izvorno publikovan još 1996) objava jednog svežeg pripovedačkog glasa, onda je Dopler – piščevo prošlogodišnje delo – potvrda jedne raskošne spisateljske uigranosti i (sa)zrelosti.
Šta je Dopler? Hm, ponajbolje ga je opisati kao dnevničku (tačnije: „mesečničku“) ispovednu hroniku zime jednog „građanskog“ nezadovoljstva, jedne pomalo operetske, solipsističke Pobune Protiv Reda Stvari. U redu, ali ko je Dopler? Hm, Uzoran Građanin koji se, negde na pragu starosti, u naprasnom nadahnuću za Svođenjem Računa – izazvanom jednom od onih trigger–situacija koje nam promene život: pavši sa bicikla u šumi, Dopler „spoznaje“ svu lepotu tišine, samoće i življenja daleko od razuzdane gomile i ljudskih trivijalnosti… – „odmeće“ u šumu, u „prirodu“, daleko od Porodice, Posla i ostalih centralnih tačaka „normalne građanske egzistencije“. To, kako jedan događaj, nekad i puka i banalna slučajnost, iz korena menja život dotadašnjeg dičnog člana Zajednice Normalnih nije nov motiv u literaturi: od Kamijevog Pada ili Krležinog Na rubu pameti pa do raznih Osterovih „namernih gubitnika“, Doplerovih je prethodnika koliko hoćeš. Mada mu je pravi „otac“ ponajpre možda Valden Henrija Dejvida Toroa, koji se još u devetnaestom veku odmetnuo u šumu, bežeći od pošasti „regularnog života“… Simbolički, Dopleru bi naizgled možda ponajpre odgovarala oznaka – opet kamijevska – Pobunjenog Čoveka ali, gle, Erlend Lu nije propovednik nego ironični opservator (pre)dobro svestan u kojoj i kakvoj epohi žive i on i njegov junak… Otuda pisac zapravo stalno „minira“ patetičnu pompeznost Doplerove pobune: šuma je zapravo nadomak grada (Osla), hteo-ne hteo Dopler mora da silazi u varoš po izvesne potrepštine i da sklapa poslove i kompromise sa Građanima, a ni kontakti sa porodicom nisu baš izbežni: od Supruge u vidu rezignirane matrone koja kao-ravnodušno posmatra odocnelo mahnitanje svog muža, pa do gnevne kćeri, preko čije opsednutosti gospodarima prstenova i ostalim bajkolikim užasima Lu nesmiljeno portretira ono što će njegov junak lucidno nazvati „otrovnim strelama dečje kulture“… Ono za čime Dopler traga tamo gore u šumi tipične su opsesije visoke (post)modernosti: on teži, istovremeno bivajući bar delom svestan uzaludnosti, pa i strukturalnog besmisla svoje potrage, za „povratkom prirodi“ i vremenu kada su svi odnosi bili jasni, prosti i pravedni, on čezne za onom mitskom Autentičnošću, za nedosegljivom Izvornošću u kojoj je čovek kaobajagi jednom živeo, pa je onda izgubio upavši u klopku „civilizacije“ i građanskih regula. U tom smislu, bogme, ni Dopler ni Erlend Lu nemaju baš mnogo lepih i utešnih reči za čitaoca: „građanska civilizacija“ postala je osetljivijem duhu posve nepodnošljiva u svojoj sumornoj prozaičnosti, ali ponuđene i dostupne „alternative“ najčešće su infantilne, groteskne ili potpuno utopijske. Lu duhovito subvertira sliku „pobune“ kroz defile bizarnih likova koji posle nekog vremena stvaraju gužvu u šumi: najednom bi svi da budu instant-odmetnici…
Ključno pitanje još nismo načeli: protiv čega se to zapravo pobunio Dopler, šta je to što je postalo tako neizdrživo da se zarad toga imalo pobeći u šumu, u kojoj će mu društvo praviti jedan ljupki los (čiju je majku Dopler-lovac u potrazi za hranom prethodno usmrtio!)? Proživevši svoj život u jednom besprekorno uređenom društvu, Dopler je dokonao da se ono što ga „ubija“ celog života jeste briljantnost, ta stalna potreba za samousavršavanjem, kao osnovica one maksveberovske protestantske etike: „Bio sam briljantan u obdaništu. Bio sam briljantan u nižim razredima osnovne škole. Bio sam briljantan u višim razredima osnovne škole. U gimnaziji sam bio strava briljantan, ne samo u učenju, već i u pogledu socijalizacije. Bio sam briljantan iako nisam bio bubalica, iako nisam čitao samo lektiru; bio sam pomalo drzak i buntovnik i ophodio se prema nastavnicima na granici dozvoljenog, a ipak su me voleli više nego ostale. Danas mi je palo na pamet da čovek mora da bude briljantan na jedan bezgranično odvratan način da bi to uspeo. Bio sam briljantan student i našao superbriljantnu devojku kojom sam se oženio na briljantan način među briljantnim prijateljima nakon što su mi ponudili posao koji je bio toliko briljantan da je zeznuo sve ostale briljantne poslove. Kasnije smo dobili decu koju smo briljantno odgajali i kupili kuću koju smo briljantno renovirali. Godinama sam lutao po svoj toj briljantnosti. Budio se u njoj, zaspivao u njoj. Udisao sam briljantnost i postepeno gubio život. Tako to biva, vidim. Bože sačuvaj da moja deca budu briljantna kao ja“.
I tu dolazimo do malog balkanskog recepcijskog paradoksa: „mi ovde“ zapravo životarimo na samim okrajcima te Civilizacije Briljantnosti, malo šta od njenih dobrih strana osećajući na svojoj koži. Utoliko je ono od čega Dopler panično beži neretko ono isto čemu najbolji i najprosvećeniji među nama teže! Ima li tu nelogičnosti? Ne, to je prirodan, evolutivni tok stvari: toj se omraženoj „briljantnosti“ možeš (pokušati) suvislo odupreti tek kada je stekneš… Ali, nije li onda već odveć kasno? Jeste. A sada? Sada je još isuviše rano. Pa ti sad živi s tim! A ne vredi ti ni da se u šumu odmetneš, jer bi te umesto pitomih losova sačekali međedi. Od kojih većina govori tvoj jezik, da stvar bude još nezgodnija.