Olovo i vojnici

Jedno od opštih mesta u svim pokušajima ekonomskog „vrednovanja“ Kosova jeste njegovo rudno bogatstvo, pre svega ugalj iz Trepče. Pojedini izvori, govoreći o lignitu iz Trepče, tvrde da tamo „uglja ima dovoljno za narednih 200 godina, a u užoj Srbiji samo za 60 godina“. U januaru ove godine, direktor tadašnjeg Direktorata za rudnike i minerale Kosova (kasnije Nezavisna komisija za rudnike i minerale) Rajner Hengstman, objavio je da je Svetska banka procenila mineralne rezerve Kosova na 13,5 milijardi evra, od kojih je udeo Trepče i tamošnjih rudnika olova tek tri milijarde. Nalazišta lignita kod sela Sibovac blizu Prištine procenjena su na 6,5 milijardi a Feronikl, sa svojim nalazištima nikla, na dve milijarde evra. Ostali rudnici vrede preostale dve milijarde a, prema tom izveštaju, eksploatacija svih ovih rezervi donela bi bar 35.000 novih radnih mesta i znatne prihode kosovskom budžetu. Ove brojke, bar na prvi pogled, čine da teorije zavere, po kojima je rat na Kosovu bio samo pokriće za pretvaranje srpske provincije u koloniju i „stavljanje šape“ na jednu od najbogatijih svetskih rudnih oblasti, izgledaju bar nešto verovatnije.

STVARNOST: UNMIK je u međuvremenu sastavio i objavio šta kosovski rudnici imaju da ponude svetskim rudarskim kompanijama. Na prvo mesto, kao najznačajniji resurs, strani stručnjaci su stavili rude cinka i olova. Prema ovim procenama, na lokacijama Belo brdo, Crnac, Stari trg, Ajvalija i Novo brdo ima ukupno oko 21,5 miliona tona rude koja sadrži olovo, cink i srebro, u količinama ekonomski isplativim za eksploataciju. Osim toga, nudi se još i oko 1,7 miliona tona boksita (uz potencijalnih još četiri-pet miliona), kompleks Feronikl sa oko 14 miliona tona rude u kojoj ima oko 1,3 odsto nikla i 0,07 odsto kobalta, zatim magnezit iz Strezovca (2,8 miliona tona; 38–45 odsto MgO) i Goleša (1,7 miliona tona; 46 odsto MgO). Rezerve lignita procenjene su na 8,3 milijarde tona uz još deset milijardi potencijalnih rezervi, koje je potrebno dodatno ispitati. Pošto je poznato da kosovski lignit nije baš najboljeg kvaliteta (vlaga čini 42–49 odsto težine, pepeo 14–17 odsto, energetska vrednost je tek 7800 kJ/kg uz visoku koncentraciju sumpora), u supertajni „adut“ kosovskih rudnika ubrajaju se retki minerali, pre svega indijum, kadmijum, germanijum, talijum i galijum. Ovi retki minerali koriste se u industriji visokih tehnologija, zbog čega mnogi smatraju da su ovi resursi glavna meta „belosvetskih“ kompanija. Trenutno najraširenija primena indijuma je u obliku indijum-kalaj oksida, od koga se proizvode providne elektrode za LCD monitore. Kadmijum se koristi u proizvodnji nikl-kadmijumskih baterija (Ni-Cd) i drugih elektronskih komponenti, a germanijum, talijum i galijum u proizvodnji infracrvenih spektroskopa, poluprovodnika, foto-ćelija, komponenti u nuklearnoj industriji, kao i u drugim delatnostima.

Prof. dr Rade Jelenković sa Rudarsko-geološkog fakulteta iz Beograda objašnjava da ovi metali imaju ekonomski značaj, ali da su oni samo prateće mineralne sirovine osnovne grupe rudnih elemenata, u ovom slučaju cinka i olova. „Nikada se ne eksploatišu olovo i cink samo zbog ovih retkih elemenata, već se oni dobijaju usput, u postupku prerade minerala olova i cinka“, tvrdi on. „UNMIK je napravio koncentrovani model budućih lokaliteta, onoga što bi za svet moglo da bude interesantno, a to su ležišta cinka, olova i srebra gde je cink na prvom mestu, jer je skuplji od olova. Trenutno ima pet rudnika i velik broj ‘pojava’, tj. lokaliteta na kojima je utvrđeno prisustvo ovih metala, ali to još nije dovoljno istraženo.“ Prema njegovim rečima, upravo ova ležišta su trenutno najatraktivnija za strane kompanije.

MALA TAČKA: Na teritoriji Kosova je do 1990. godine bilo 16 od 18 rudnika olova i cinka u Srbiji. Cink je po količini koja se proizvede i potroši svake godine u svetu na četvrtom mestu, odmah iza gvožđa, aluminijuma i bakra. Iako najvažnija rudna stavka u ponudi Kosova, u poređenju sa drugim zemljama u svetu ova količina je vrlo mala, skoro beznačajna. „Pedeset godina je vladalo uverenje da je Srbija bogata mineralnim sirovinama, međutim to nije istina. Kada se uporedimo sa Rusijom ili Južnom Amerikom, mi smo samo tačkica i to što tu postoji je eventualno dovoljno za našu industriju, ali nije toliko značajno za svet, a pogotovo ne toliko da bi neko ratovao zbog toga“, dodaje Jelenković. Kao primer za to on navodi da kompanija Norilsk u Rusiji poseduje ogromna ležišta sulfida nikla gde je koncentracija nikla 25–30 odsto (prema 1,3 odsto kosovskog Feronikla), a da na Kubi i Jamajci postoje ležišta nikla koja imaju površinu kao trećina Srbije a protežu se više od 400 km u dužinu. „Ako se upoređujemo sa svetom, praktično smo beznačajni; jedna tačkica koju će svako da preskoči“, kaže on. Ono što većina ljudi takođe ne shvata, objašnjava Jelenković, jeste da rudnici nisu nepovezane tačke na kojima se slučajno nalaze određeni minerali. Moguće je tačno pretpostaviti koji se minerali mogu naći na kojim mestima, zahvaljujući tipu stena koje se nalaze na toj teritoriji, a koje postoje u određenim pojasevima i oblastima. „Na primer, bakar iz Bora je vezan za tzv. Tetisko-evroazijski pojas koji počinje u Rumuniji, nastavlja se preko istočne Srbije, ulazi u Bugarsku, ide ispod Crnog mora, sve do Pamira i Himalaja. U tom smislu mi nismo ništa posebno i postoje i druga nalazišta, vrlo slična Boru. Što se Kosova tiče, rudna bogatstva, osim uglja, nisu toliko značajna da bi predstavljala bilo kakvu komparativnu prednost u odnosu na druge zemlje.“

ISPLATIVOST: Lignita, iako vrlo slabog kvaliteta, ima u izobilju. Najveća ekonomska korist od njega bila bi se ako bi se iskoristio za proizvodnju električne energije, koja bi se potom izvozila na okolna tržišta. Trenutno, kosovske elektrane ne proizvode dovoljno struje čak ni za potrebe lokalnog stanovništva, pa to pokazuje da, uprkos lignitu, izvoz struje još ni približno nije moguć. Dr Jelenković smatra da je procena UNMIK-a od 8,3 milijarde utvrđenih i oko deset milijardi tona potencijalnih realna: „Ako pričamo o količinama koje smo mi utvrdili, to je državna tajna, ali pre 20 godina se smatralo da ima oko šest milijardi tona, neki danas smatraju da ima 13. Tako, tih 8,3 milijarde tona lignita predstavlja neku realnu sredinu.“ Dodatan problem sa Trepčom i mnogim drugim rudnicima jeste što oni već duže vreme nisu korišćeni niti propisno održavani. Od nekadašnjih Trepčinih 11 horizonata, pet je danas potopljeno. Razmak između ovih slojeva kopanja je 25–50 metara, što znači da je danas rudni sloj od najmanje 120 metara pod vodom. „Sulfidna ruda u kontaktu sa vodom oksidiše, a hodnici koji su potopljeni se urušavaju, tako da je sada obnavljanje i stvaranje uslova za dalju eksploataciju prilično skupo. Od 1990. do danas sigurno nije bilo nikakve eksploatacije“, kaže Jelenković.

Na Kosovu postoje još nedovoljno istražena nalazišta bakra, platine i zlata. „Sama činjenica da tamo postoje adeziti, daciti i druge stene u kojima se u svetu nalaze ležišta zlata može da ukaže da i na Kosovu postoje takva ležišta“, kaže Jelenković i objašnjava da ovim metalima na Kosovu nije posvećeno dovoljno pažnje zato što ih je u istočnoj Srbiji već bilo dovoljno.

Iako su domaći geolozi već istražili 95 odsto površine Kosova, postavlja se pitanje validnosti tih istraživanja, pošto su pojedina obavljena prilično davno, danas relativno zastarelim tehnologijama. „Odgovor na ovo pitanje je po nas dosta nepovoljan i mi smo tu dosta slabi jer nemamo mogućnosti za savremena laboratorijska ispitivanja takvih sirovina.“ Domaći stručnjaci su sadržaje zlata i pratećih elemenata istraživali hemijskim putem ili spektralnom analizom, a danas svetske kompanije koriste metode indukovane plazme (Inductively Coupled Plasma, ICP), koje su daleko savršenije i preciznije. „Ovim metodama oni dobijaju precizne podatke o sadržaju 47 različitih elemenata istovremeno. Mi tražimo jedan, dva ili pet, a oni 47 – količina informacija je u startu veća kod njih.“ Jelenković zaključuje da je Kosovo sa geološkog stanovišta istraženo na zadovoljavajućem nivou, ali da kvalitet rude nije baš u svim slučajevima dovoljno ispitan. Potpuno isti slučaj je sa interesovanjem koje velike kompanije trenutno pokazuju za istraživanje zlatnih ležišta u ostalim delovima Srbije. Stoga, može se desiti da ispitivanja novim metodama pokažu da tamo ima nečega za šta naši stručnjaci nisu znali ali ni tu se, prema rečima dr Jelenkovića, ne mogu očekivati neki spektakularni obrti. „Njih mogu da zainteresuju nova nalazišta koja se nalaze između starih. Ako na liniji koja spaja dva stara rudnika postoji još ruda, oni će to naći. Ono što je postojeće, za šta se zna, za njih nije posebno interesantno.“