Beograd je bar četiri puta bliži Londonu od Vašingtona, a ipak se moji zemljaci mnogo više poistovećuju sa Sjedinjenim Državama nego sa svojom evropskom braćom i sestrama u Srbiji. Dok sam se spremala da dođem, većina mojih prijatelja me je pitala: „Zbog čega ideš u Budimpeštu… ili Bugarsku… ili Bukurešt?“ Kad sam nanovo objasnila da je Beograd grad u koji idem, oni nisu bili sigurni da znaju u čemu je razlika, ali kada su se prisetili – Beograd jednako rat na Balkanu, bombardovanje i sve ostalo – sledeća pitanja bila su „Da li je sigurno?“ i „Jesi li luda?“. Štaviše, student iz Sudana, jedne od najnesigurnijih zemalja na svetu, pitao je isto.
Na putovanje se nose dve vrste prtljaga. Prva, ona manje važna – stvari: odeća, knjige, novogodišnji pokloni, električni punjači… Druga vrsta, mnogo važnija, koja omogućava snalaženje u nepoznatoj zemlji: malo znanja o jeziku i običajima, istoriji… I, naravno, nekoliko psovki kojima možeš da se izraziš u strastvenijim trenucima, na primer dok na aerodromu pokušavaš da nađes prvu vrstu prtljaga. U Beograd sam stigla bez obe vrste: prvu sam ponela, ali nije stigla istim avionom, a drugu nisam ni imala. Dakle, došla sam bez ikakve ideje o Srbima i Beogradu i svi moji utisci biće utisci neobaveštenog, ali radoznalog uma.
Zahvaljujući mom poslu posetila sam mnogo zemalja i uvek imam neku vrstu hemijske reakcije pri prvom dolasku: mesto ili pruža dobrodošlicu ili je neprijateljsko, lenjo, zaposleno, organizovano, bezlično, ili… već nekakvo. Kada sam prošla kroz izlazna vrata aerodroma i prvi put udahnula beogradski vazduh, znala sam da je grad pulsirajući, da isijava pozitivnu energiju i da se može dogoditi bilo šta – osećala sam se dobro.
Kada i šta je tačno Nova godina? Za mene je to novogodišnje veče više nego 1. januar; to je kao proslava kraja godine i najava sledeće, neka vrsta šizofrene proslave prošlosti i budućnosti u jednom trenutku. Svejedno, obično se loše provedem: mislim da je to zato što ne znam šta proslavljam, ali to radim uz alkohol.
U Beogradu Nova godina, izgleda, mnogo znači. U ponoć sam bila u centru grada u velikoj gužvi ljudi koji su bili zajedno. Ono što mi je istovremeno bilo i smešno i predivno jeste nastup grupe Ortodoks Kelts. Po krvi sam Škotlanđanka i začuđena sam što Beograd proslavlja Novu godinu s mojom nacionalnom tradicionalnom muzikom i plesom, ali svidelo mi se: vi je koristite mnogo bolje nego mi. Trebalo bi i mi da to radimo tako!
Mislim da glavni gradovi imaju nešto specifično i Beograd je to potvrdio. U glavnom gradu postoji sloboda: svako ko je tu pipada i prihvaćen je. To sam osetila u Londonu, Edinburgu, Dablinu, Katmanduu, Bangkoku, Kampali… Jedina stvar koja me je malo uznemirila bile su petarde – to je sasvim novo za mene, jer su u Britaniji zabranjene. Ipak, osećala sam se dobrodošlo i sigurno, kao što bih se osećala i u Londonu.
Možda je to neodgovorno bacanje petardi karakteristično za srpsku psihu: strastveni ste i mnogo volite rizik, a u žaru zabave mislite samo na taj trenutak, živite samo u njemu, ali izgleda da se takmičite sa nedostižnim ciljem da se vidi ko je najhrabriji i najneodgovorniji… Da, to je ta reč: neodgovornost. Znate kako da žurkujete, znate kako da pobedite, ali da li znate kako da odustanete od besmislenog?
Inače, centar grada je kao svaki drugi: moderan i izgleda „svetski“, sve je čisto i reprezentativno, mladi i lepi ljudi se šetaju u parovima, osmehuju se, opušteni su… Ulični prodavaci i pijace su ono što me je najviše privuklo. Zaista su fantastične.
U Britaniji je većina pijaca prestala da postoji zahvaljujući velikom novcu i želji da se izbriše neformalno, a sačuva samo lice grada „svetske klase“: lokalne samouprave prodaju velike površine zemlje na kojima bi mogle biti pijace sa bogatim ulagačima koji dobro plaćaju da bi sagradili tržne centre, hotele ili ekskluzivne stanove. Gde je tu mesto za malog proizvođača? Gde siromašni i kreativni mogu da prodaju svoje proizvode? Gde siromašni da kupe ono što im je potrebno? Nigde.
U Britaniji većina ljudi kupuje sveže voće i povrće u supermarketima, ali tamo je skoro sve uvozno, doduše savršenog izgleda ali ne baš i sveže. Na beogradskim pijacama, međutim, videla sam predivne proizvode vaših poljoprivrednika, sa vaših polja. Dopali su mi se i prisni odnosi kupaca i prodavaca, očigledno davno uspostavljeni i brižno održavani. Dragi Beograde, nikad nemoj da proteraš ruralne i siromašne iz svoje ekonomije i srca – oni su deo tebe i nedostajaće, kao i njihovi divni proizvodi!
Šetajući se kroz šumu sa mojim srpskim prijateljicama, najboljim prijateljicama, osećala sam se kao da sam sa porodicom: ni na jednom od svojih putovanja nisam se osećala tako prihvaćenom za tako kratko vreme… Ovo zaista jeste dom.
Upravo smo završili obrok u jednom od vaših odličnih restorana, kucnuli se čašama, a moje srpske sestre su izrekle zdravicu: „Živele mi nama, a ko nas mrzi nek je’ govana“. Ne mogu da zamislim da istim povodom tako nešto bude izrečeno u Britaniji ili bilo gde u Aziji ili Africi.
Volim vašu iskrenost: za mene, koja dolazim iz zemlje uljudnosti i samokontrole, bilo je veoma osvežavajuće, ali se pitam kako uspevate da preživite bez uglađenosti i nežnosti. Beograd – kakvo mesto paradoksa. Pitam se šta biste vi napravili od Londona?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve