Ispred jerusalimske bolnice Hadasa u kojoj se Šaron leči već danima dežura velika grupa novinara, dok svaka nova informacija koju daju lekari iste sekunde obiđe svet. Izrael je još u šoku, što se i moglo očekivati s obzirom na uticaj koji je Arijel Šaron imao u zemlji. Sada je jasno da će Izraelcima jako nedostajati njegova čvrsta i beskompromisna politika
Odlazak Arijela Šarona sa političke scene sigurno je jedan od najvećih potresa u izraelskoj istoriji. Iako se doskora aktuelni izraelski premijer još uvek bori za život (utorak vreme nastanka ovog teksta), ni najoptimističnije lekarske prognoze ne najavljuju da će on ikada više moći da se bavi politikom. Posle teškog moždanog udara koji je Arijel Šaron (77) doživeo 4. januara i tri operacije, njegovo stanje je još uvek kritično, ali stabilno, i lekari smatraju da postoje dobre šanse da ipak preživi.
Ceo Izrael se moli za njegovo ozdravljenje, a njegovo zdravstveno stanje je već danima jedna od glavnih vesti u svim vodećim svetskim medijima. Ispred jerusalimske bolnice Hadasa u kojoj se Šaron leči već danima dežura velika grupa novinara, dok svaka nova informacija koju daju lekari iste sekunde obiđe svet. Izrael je još u šoku, što se i moglo očekivati s obzirom na uticaj koji je Arijel Šaron imao u zemlji. Već se vode polemike o tome da li je bio adekvatno lečen, jer je samo tri nedelje pre ovog poslednjeg, teškog moždanog udara imao još jedan, slabiji, od kog se jako brzo oporavio i vratio na posao. Tada je govorio da ga se „neće tako lako otarasiti“. Sada je jasno da će Izraelcima jako nedostajati njegova čvrsta i beskompromisna politika.
NEPOVOLJAN TRENUTAK: Kriza koju je izazvalo Šaronovo povlačenje iz politike teško da je mogla da dođe u nepovoljnijem trenutku. Posle novembarskih potresa u zemlji, praćenih raspuštanjem vlade, i velikim pretumbacijama u partijskoj i političkoj sferi, Izrael se nalazi pred parlamentarnim izborima, zakazanim za 28. mart. Arijel Šaron je već bio viđen kao novi premijer. Odmah posle raspuštanja vlade napustio je Likud, čiji je do tada bio lider, jer se njegova tvrda frakcija protivila Šaronovim planovima za razgraničenje sa Palestinom. Kadima, stranka koju je potom osnovao, zajedno sa brojnim pridošlicama iz Likuda i Laburističke partije, ubrzo je postala najjača partija u Knesetu, (izraelskom parlamentu), sa velikim izgledima da to ostane i posle parlamentarnih izbora. Šaronov cilj bio je da nastavi povlačenje sa okupiranih teritorija i, kako se sada čini, on je bio jedini koji bi to mogao da izvede bez većih problema. Posle njegovog odlaska, to neće biti nimalo lako, jer u Izraelu jednostavno nema političara koji bi po popularnosti mogao da se poredi sa njim.
Kadima još uživa poverenje velikog broja Izraelaca, ali je na njenom novom lideru i v.d. premijera Ehudu Olmertu da pokuša da taj rejting i zadrži. Iako njeni članovi listom izjavljuju da će podržati Olmerta i nastaviti sa sprovođenjem politike čije je temelje postavio Šaron, to će biti veoma težak zadatak. Za sada ona ne oskudeva u iskusnim političarima, ali nijedan od njih nema Šaronovu harizmu. Zatim, do izbora je ostalo jako malo da bi se u međuvremenu formirala čvrsta baza sa jakim liderima. Šaronova harizma je bila dovoljna da nadomesti sve te nedostatke, jer je većina birača partiju izjednačavala sa njim.
REJTING: Prema istraživanjima, Kadima bi mogla da sakupi između 36 i 42 mandata u Knesetu i da u koaliciji sa nekom partijom (najverovatnije laburistima) dođe do parlamentarne većine.
Novi lideri Likuda i laburista Benjamin Netanijahu i Amir Perec po rejtingu dosta zaostaju za Šaronom, kao i Ehud Olmert, oko koga se okupljaju članovi Kadime. Prema istraživanjima javnog mnjenja, većina Izraelaca smatra da je Netanijahu (popularni „Bibi“) suviše tvrd i nije spreman za bilo kakvo popuštanje Palestincima. Za razliku od njega, Perec je suviše popustljiv, i posle kratkog uzleta koji je doživeo kao novi lider laburista, sa poprilično populističkim izjavama o momentalnom razgraničenju sa Palestinom, kraćem radnom veku, većoj minimalnoj zaradi i uopšte, većoj ulozi države u socijalnoj sferi, njemu se sada ne daju velike šanse da postane novi premijer. Arijel Šaron je bio, takoreći, sredina između njih dvojice, ali sa mnogo više energije i okretnosti.
Do pre samo nekoliko godina, Šaron na povlačenje iz Gaze i sa Zapadne obale kao da nije ni pomišljao; naprotiv, bio je najveći entuzijasta u politici izgradnje jevrejskih naselja na okupiranim teritorijama. U Izraelu sada jedino Likud (od većih) i male ultradesničarske partije podržavaju takvu politiku. Arijel Šaron je pokazao da spada u one političare koji su sposobni da uoče nove realnosti i da se menjaju u skladu sa njima. Povlačenje sa okupiranih teritorija ima sve više pristalica u zemlji, a s obzirom na palestinsku demografsku eksploziju, to je verovatno najbolji način da se osigura bezbednost Izraela. Pritom, politika unilateralnog povlačenja znači povlačenje na linije koje je on sam iscrtao. Dakle, nema pregovora sa Palestincima o graničnim linijama, tako da se smanjuje mogućnost gubitka teritorija koje Izrael ne bi želeo da preda, poput delova Jerusalima.
Na kraju, njegova čvrsta politika prema Palestincima je ostala, ali se Arijel Šaron tranformisao, od najvećeg izraelskog jastreba do centriste. Povlačenje iz Gaze, koje je uspešno okončano u septembru prošle godine, bilo je gotovo nezamislivo dok ga on nije sproveo, uprkos velikom otporu u Izraelu. Zajedno sa njim, činilo se da se i Izrael promenio i da povratak na politiku koju sada zastupa Bibi nije moguć. Ipak, posle odlaska Šarona, njemu se neočekivano ukazala prilika da ponovo bude izabran za premijera, jer mu se već daju dobre šanse. Da li će preovladati politika povlačenja ili će ono sa Gazom biti zamrznuto na duži vremenski period zavisiće u najvećoj meri i od Palestinaca.
DIPLOMATSKI POENI: Posle povlačenja iz Gaze, Izrael, a naročito Arijel Šaron pobrali su krupne diplomatske poene. Za SAD on je bio gotovo idealan partner, i njegova bolest je veliki udarac za američku bliskoistočnu politiku. Prema rečima Arona Dejvida Milera, nekadašnjeg savetnika za Bliski istok u američkoj administraciji, „povlačenje sa okupiranih teritorija (pa i unilateralno, dodali bi) nije bila samo izraelska politika, već i američka“. „Arijel Šaron je omogućavao da se ta politika sprovede bez velikog angažovanja američke administracije u problemu koji ona nije želela za prioritet“. Sada, zbog Šaronove bolesti, Amerikanci sa zebnjom prate događaje na Bliskom istoku. Njihove akcije su pre svega usredsređene na palestinske parlamentarne izbore, koji bi trebalo da se održe 25. januara.
Palestinska ekstremistička organizacija Hamas je polovinom decembra ubedljivo trijumfovala na lokalnim izborima na Zapadnoj obali, koji su bili svojevrstan test popularnosti uoči parlamentarnih izbora. To je doprinelo povratku lošeg raspoloženja nakon velikog uspeha oko nedavnog otvaranja graničnog prelaza između Gaze i Egipta, čime su Palestinci prvi put u svojoj istoriji dobili priliku da sami kontrolišu sopstvenu granicu.
Uspeh Hamasa, ili neuspeh vladajućeg Fataha, jako je zabrinuo kako Izrael tako i SAD. Američki kongres je krajem decembra izglasao rezoluciju kojom poziva palestinske vlasti da odrede kriterijume na osnovu kojih Hamas i druge ekstremističke organizacije mogu da učestvuju na izborima, poput priznanja Izraelu prava na postojanje i odricanja od upotrebe nasilja. U protivnom se preti obustavom dalje pomoći Palestini. Svi pokušaji da se palestinske vlasti navedu na odlaganje izbora do sada nisu dali rezultate, a teško je očekivati da se ovoj ekstremističkoj organizaciji onemogući učešće na izborima, jer bi je to, najverovatnije, samo još više radikalizovalo. Palestinski političari tvrde da bi uvlačenje Hamasa u političke tokove doprinelo jačanju njegovog političkog krila nasuprot vojnom, i da bi na kraju možda mogao da postane i „obična“ politička stranka. Prema njihovim rečima, zabrana učešća na izborima jednom pokretu koji podržava bar trećina Palestinaca, bila bi u suprotnosti sa demokratskim principima.
Kada je reč o eventualnom odlaganju izbora, treba imati u vidu da to verovatno ne bi mnogo promenilo njihov ishod, ma kada se održali. Prvi i jedini do sada palestinski parlamentarni izbori održani su pre više od deset godina, tako da sadašnja vladajuća garnitura nema gotovo nikakav legitimitet, što se najbolje vidi po anarhiji koja vlada u zemlji.
Ipak, bez obzira na izjave palestinskih lidera, svima je jasno da ukoliko Hamas bude glavna snaga u budućem palestinskom parlamentu, od daljeg izraelskog povlačenja verovatno neće biti ništa. Abdel Naser Nadžar, poznati palestinski kolumnista, nedavno je postavio pitanje „šta će se desiti ukoliko Hamas pobedi na parlamentarnim izborima“. „Da li će osnovati sopstvenu vladu i postati alternativa sadašnjim vlastima?“ „Ako formira vladu kako će sarađivati sa svetom?“ „Šta ako svet odbije da sarađuje sa njima i ukine finansijsku pomoć Palestini?“
U svetlu američkog rata protiv terorizma javlja se i jedno od ključnih pitanja koje glasi: može li se jednoj organizaciji koja je označena kao teroristička dozvoliti da učestvuje na izborima i tako stekne legitimitet? U Hamasovom slučaju, a u skladu sa rezolucijom američkog kongresa, odgovor bi mogao da glasi da ipak može, naravno ako se razoruža, odrekne nasilja i prizna Izraelu pravo na postojanje, što Hamas za sada nema nameru da uradi. Podsećanja radi, u ne tako davnoj prošlosti i PLO je bio teroristička organizacija, a sada njegova aktuelna vladajuća garnitura ujedno predstavlja i legitimnu palestinsku vlast.
SUMRAK FATAHA: Veliko je pitanje i da li je Fatah uopšte u stanju da dobije parlamentarnu većinu u ovom trenutku. Hronično podeljen između tzv. stare garde (saboraca i najbližih saradnika pokojnog Jasera Arafata), koja se nalazi na svim glavnim položajima i mlađih lidera koji su među Palestincima mnogo popularniji od svojih starijih kolega i suočen sa korupcionaškim skandalima, Fatah više ne predstavlja glavnu političku snagu. Sukob je eskalirao uoči lokalnih izbora, jer je stara garda odbila da ustupi mesto na izbornim listama mlađim i popularnijim liderima. U poređenju sa dobro organizovanim Hamasom, koji pre svega ima jako disciplinovano članstvo, Fatahu se ne daju velike šanse. Naročito u okolnostima kada je ostao bez Marvana Bargutija (koji se nalazi u izraelskom zatvoru na izdržavanju kazne od pet doživotnih robija), svog najpopularnijeg lidera, koji je istupio iz partije i osnovao sopstvenu stranku. Sa svojim školama, prihvatnim centrima i organizacijama za pomoć širokim slojevima stanovništva, kao i čvrstim stavom prema Izraelu, Hamas je postao najpopularnija organizacija u zemlji. Njegove pobede na lokalnim izborima ujedno predstavljaju i odgovor Palestinaca na opštepoznato loše stanje u društvu.
Novo palestinsko rukovodstvo nije uspelo da obezbedi ni opštu bezbednost, niti bilo kakav red u zemlji, koji je obećavalo. Upravo suprotno, čini se da palestinske teritorije sve dublje tonu u klanovske podele.
Takva situacija je dovela palestinskog predsednika Mahmuda Abasa na udar kritika kako u Palestini tako i u inostranstvu. On do sada nije uspeo da razoruža palestinske ekstremističke organizacije, a to mu neće poći za rukom do parlamentarnih izbora. S druge strane, on je glavni partner Izraelu u mirovnom procesu. Ukoliko Hamas postane glavna snaga u palestinskom parlamentu, od partnerstva verovatno neće biti ništa. Na odgovore treba sačekati do 25. januara, kada će sve biti mnogo jasnije.
Posle svega što proteklih nedelja prati i Izrael i Palestinu, neizvesno je da li će se posle 25. januara, odnosno 28. marta, uopšte moći govoriti o nastavku mirovnog procesa. Ukoliko se na jednoj strani nađe Hamas, a na drugoj Bibi, gotovo da nema mogućnosti za to.
Arijel Šaron spada u najkontroverznije političare u istoriji Izraela. Njegova duga vojna i politička karijera bila je praćena velikim usponima i padovima, često je bio na velikom udaru kritika i osporavanja, ali je na kraju uvek uspevao da se vrati i da (sada je to gotovo izvesno) svoju karijeru okonča kao najuticajniji izraelski političar u protekloj deceniji.
Rođen je 1928. u mestu Kafr Malal u Palestini, pod imenom Arijel Šinerman. Kao vrlo mlad priključio se Hagani, organizaciji koja se borila za stvaranje države Izrael. Godine 1948. učestvovao je u prvom izraelsko-arapskom sukobu, i od tada počinje njegova vojna karijera. Kao vojnik imao je uspona i padova, od delovanja mimo naređenja u Sueckom ratu što je donelo velike žrtve na izraelskoj strani i zamalo mu uništilo karijeru, do veoma uspešnih akcija u vreme Šestodnevnog rata 1967. i Jom-Kipurskog rata 1973, kada je već stekao generalski čin.
Iste godine (1973) napušta armiju i postaje politički aktivan. Učestvovao je u stvaranju Likuda i postao poslanik u Knesetu, a kasnije je bio na funkcijama ministra poljoprovrede, trgovine i turizma, odbrane, kao i ministar inostranih poslova. Najveća mrlja u njegovoj karijeri, zbog koje je čak bio optužen za ratne zločine pred belgijskim sudom, jeste masakr palestinskih izbeglica u libanskim izbegličkim logorima Sabra i Šatila 1982, za koji je bio odgovoran kao ministar odbrane. Posle toga bio je godinama jedna od najnepopularnijih ličnosti u Izraelu.
Gotovo dvadeset godina kasnije, 2001, uspeo je da dobije premijerski mandat, sa imidžom brižnog porodičnog čoveka. Bio je neumoljiv u politici prema Palestincima, najveći pobornik izgradnje jevrejskih naselja na okupiranim teritorijama. Godine 2003, sa donošenjem plana bliskoistočne četvorke (SAD, EU, UN i Rusija), tzv. putnom mapom, menja stav i okreće se mirovnoj politici i razgraničenju sa Palestincima.
Uspeo je da sprovede svoj plan o izraelskom povlačenju iz Gaze i da na kraju postane mirotvorac, uz podršku većine Izraelaca. Posle njegovog povlačenja iz politike, teško je reći da li će mirno razgraničenje sa Palestinom biti nastavljeno u bližoj budućnosti.
Aktuelni v.d. premijera spada među popularnije i iskusnije političare i Izraelu. Rođen je 1945. i do sada je obavljao dužnosti ministra zdravlja i ministra bez portfelja, zaduženog za pitanja manjina, kao i gradonačelnika Jerusalima, što je jedan od najosetljivijih poslova u Izraelu. Tu je stekao dosta iskustva sa Palestincima, jer je često morao da posreduje u njihovim sukobima sa Izraelcima, kao i da se bori sa stalnim nedostatkom novca.
Od 2003. postaje Šaronova desna ruka. Kada je u novembru prošle godine Šaron napustio Likud i formirao Kadimu, Olmert je bio među prvima koji su mu se pridružili.
Kritičari mu često prebacuju da je oportunista i da je, poput Šarona, od nekadašnjeg jastreba postao politički golub, dakle da nije političar sa čvrstim stavovima.
Od 4. januara nalazi se na mestu vršioca dužnosti premijera.
Donald Tramp prezire Svetsku trgovinsku organizaciju. Stručnjaci se pribojavaju da bi ona, kao zaštitnica siromašnijih zemalja, mogla da bude potpuno skrajnuta. Udar na ekonomije bio bi dramatičan
Mađarski premijer Viktor Orban poznat je kao protivnik tražilaca azila, ali je njegova Mađarska ipak toliko velikog srca da primi političke istomišljenike kad beže od zakona svoje zemlje. Posle Nikole Gruevskog, Orban je sada udomio i jednog Poljaka kojem kod kuće preti robija
U Ajfelovom tornju u Parizu izbio je požar zbog čega su evakuisani posetioci ove čuvene turističke atrakcije francuske prestonice
Albanska opozicija, pedvođena Demokratskom partijom i njenim predsednikom Saljijem Berišom, ponovo je protestovala je u Tirani zahtevajući odlazak sa vlasti premijera Edija Rame. Bilo je osvrta i na studentske proteste u Srbiji
Nakon pojave groznice, Bil Klinton je prebačen u bolnicu. Poslednji put hospitalizovan je 2021. godine zbog infekcije koja se proširila na njegov krvotok
Subvencionisani stambeni krediti za mlade koje najavljuje Aleksandar Vučić su obmana. Šta se krije iza ove “darežljive” ponude predsednika Srbije usred studentske pobune
Doba sarme i ruske salate neće ugasiti bunt u Srbiji. Na opoziciji je sada da preuzme politički deo posla, napravi dogovor i svim silama traži prelaznu vladu
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
