I prijatelji i dušmani konačno će moći da odahnu: „Kulturni nokaut“, svojeglavo medijsko čedo Maje Uzelac, upravo pušta svoju odjavnu špicu. U dva nastavka, 11. i 18. januara, emituje se specijalni „’Nokaut’ o ‘Nokautu’“, gde stanovite „javne ličnosti“ više nego različitih profila razglabaju pro & contra ove emisije, i to je to – ćao, nema više. Bar što se tiče novih epizoda. I uz nadu, dakako, da se jednom (uspešno) okončani projekat neće povampiriti kad autorki ponestane para i(li) ideja, kao što to ovih dana rade neki drugi televizijski autori, onomad dostojno ožaljeni…
Kako god, autorka je odlučila da ukine TV-formu po kojoj je postala onoliko poznata (čitaj: vrlo omiljena i još vrlije omražena). Takve su odluke uvek vrlo rizične i teške, i (gotovo) uvek za pohvalu – ako osećaš da si se istrošio u nekom registru, teraj dalje nešto drugo i negde drugde. Otuda je ovo pravi trenutak za malu, prigodnu rekapitulaciju: šta je nama bio Nokaut, i šta smo mi bili njemu?
Pokušao sam da od same Maje U. saznam stanovite statističke pojedinosti, ali nisam uspeo: slabo pamti & nije brojala. Dakle, emisija se emituje negde (negde?!) od 2001, proizvedeno je – opet: negde! – između 150 i 200 nastavaka, gostovalo je bog-te-pita koliko ljudi… Ono što je sigurno jeste da je Nokaut krenuo na TV B92, te da se – valjda baš nekako na vrhuncu popularnosti – preselio na Prvi program državne/javne TV Beograd, i to baš nekako s dolaskom Aleksandra Tijanića na čelo te kuće. Bajdvej, onog istog Tijanića koji je, tek malo pre toga, Uzelčevu s radošću uvrstio u skupinu ženskih medijskih likova koje će najstrašnije izvređati i iskasapiti na stranicama jednih skoro-pa-novina. Šta ćeš, takav čovek – kolje i kad volje i kad ne volje…
PEDAGOŠKA IGRAČKA: Sve je, dakle, počelo u vreme kada je mlada TV B92 polako izlazila iz prvobitnog, totalno gerilskog i andergraund obličja, pokušavajući da se etablira kao urbani, „postrevolucionarni“ mejnstrim jedne „nove“ Srbije, onaj mejnstrim koji je još romantično verovao u manje-više brzu, radikalnu i nepovratnu promenu dominantnog kulturnog obrasca: više će se Srbija prilagoditi B92 nego B92 Srbiji… Gledano iz današnje perspektive, od tog i takvog „ranog“ B92 nije ostalo baš mnogo: surova tranzicija jede i probavlja nacionaliste i palanačke konzervativce na jedan način, a njihove onomad najžešće protivnike na drugi, ali ništa nežnije. Naročito ako ovi baš i ne pružaju neki naročit otpor. U tom je kontekstu Kulturni nokaut bio možda i perjanica jednog novog shvatanja medijskog tretmana društvenih i kulturnih fenomena. Dolazeći na TV sa filmske akademije, ali i iz visokoprofilisanih štampanih medija (muzička i filmska kritičarka „XZ“, potom i „Vremena“), Maja je Uzelac ovu novu, televizijsku formu shvatila kao idealnu „pedagošku“ igračku za sebe, ali i za sve nas, onako maloletne-u-tranziciji; dakle, kao šansu da se iznađe televizijska forma koja će se baviti „kulturom“ i okolnim fenomenima na način koji neće imati mnogo veze sa do tada poznatim TV-projektima, doslednim u podraž(a)vanju strogo akademskog diskursa i često ne baš televizične forme, a na kakve smo navikli još u zlatno doba socijalizma, i kakvi su teturavo proglavinjali i kroz devedesete, mada je od njih u toj mračnoj dekadi uglavnom samo to nešto „forme“ i preostalo. Na drugoj strani, trebalo je napraviti i jasan otklon od površnosti i „puke informativnosti“ tretmana umetnosti i kulture na novim, privatno-komercijalnim televizijama, bazično notorno „konzumentskog“ tretmana koji je unapred odustajao od svakog promišljanja i problematizovanja bilo čega glede kulture, gde se sve svodilo na to ko nam je to (gili-gili) opet nešto lepo napisao i ko nam to opet sprema jednu lepu premijericu… Uzgred, ove su televizije u međuvremenu i od toga digle ruke uvidevši da ta kultura, brate, samo smeta, tako da ni na BK ni na Pinku, ali ni na „urbanom“ B92 nećete naći ništa što bi makar ličilo na „emisiju iz kulture“ u bilo kom ključu, s uslovnim izuzetkom sponzorskog projekta Yellow Cab – samog po sebi neupitnog, ali funkcionalnog samo na nivou zgodnog i vešto upakovanog kataloga događanja. Još su jedino RTS kao državni i Studio B kao prestonički javni servis zadržali nešto suvislih, pa čak i kvalitetnih programa „iz kulture“; ovo sve drugo, mila majko, samo je jedan neprestani vašar… Nazad k počecima Nokauta: izrastajući iz „prirodnog“ B92 konteksta, ali se i odupirući svakoj mogućoj šemi političke ili bilo koje druge „korektnosti“ koja bi je sputa(va)la, Uzelčeva u furioznom tempu snima emisije koje problematizuju stare i nove tabue i kulturalne t(r)ipove, u rasponu od simbolike gusala u današnjem politkulturnom kontekstu pa do lika i dela vladike Nikolaja Velimirovića. Ove i slične „kontroverzne“ teme postižu pravi efekat, emisija postaje prilično gledana, a i sama struktura „navučene“ publike je vrlo zanimljiva: na jednoj strani, to su prestonička i ostale „čaršije“, svi oni naši opinion-makeri i oni koji misle da to jesu ili bi želeli to da postanu, ali to je takođe i sve širi krug obrazovanije publike. Kulturni nokaut je, dakle, brzo pustio pipke duboko u „srednji sloj“ publike, što je bilo (i ostalo) nezamislivo za bilo koju drugu emisiju „iz kulture“ u užem ili širem smislu, a da pri tome ni tematika, a kamoli sve anarhoidnija, u pojedinim segmentima (Majino „glumatanje“ pre svega) upravo larpurlartistička i bar naizgled samosvrhovito egzibicionistička TV-forma, nisu bile uistinu populističke. I pre su donosile ogovarače nego prijatelje… Tematski, Nokaut se ubrzo konsolidovao i trajno se profilisao kao „drugačiji“ talk-show (onaj koji to, hvala bogu, zapravo i nije) kojem se može da tretira i klasične umetničke „tuče“ (FEST, Pavić, Kiš, BITEF…), ali i sve ono što spada u vaskoliku rubnu lajfstajl tematiku, u kultur-sociologiju u širem smislu reči (recimo, „anatemisana“ kobasicijada u Turiji, metroseksualci etc.). Sve je to „kultura“, kako god okreneš, a ni virtuelnih, verbalnih nokautiranja nikako nije falilo. E, tu dolazimo do kanda glavnog kvaliteta Nokauta, koji je istovremeno i njegova najviše osporavana tačka.
KO JE BIO PRVI: Da li je Kulturni nokaut „dijaloška forma“? Naravno da jeste, to jest, hvala bogu da nije: jeste suštinski, a nije formalno, ako „formu“ zamišljamo onako kako se ovde jedino i zamišlja i jedino i ostvaruje: dovedeš u studio nekoliko likova, po mogućstvu da se međusobno ne podnose, i da je bar jedan od njih ekscesima sklona budalina i zamlata. Zatim ih podbadaš kojekakvim smicalicama, i onda ih pustiš da urlaju jedni na druge, dok se kosmos ruši u posvemašnjem besmislu. Zapanjujuće je koliko tu – čak i u boljim i pristojnijim emisijama „diskusionog“ žanra – ima rasipanja vremena i praznog hoda, sterilnog nadgornjavanja oko besmislica, upadanja u reč pa zatim idiotske svađe zbog tog upadanja etc. Umesto svega toga, Maja Uzelac nudi radikalan raskid sa torokanjem-radi-torokanja, iluziji spontanosti suprotstavlja samosvesnu artificijelnost Nokauta-kao-žanra. Ona „zada temu“ i zatim snima svoje goste, a kasnije nemilosrdno krati (pre bih rekao: kondenzuje) njihovu raspričanost, ostavljajući samo sukus svake pojedinačne priče. Dakako, nije ni ona blesava: rado će se poslužiti „cinkarenjem“ jednog gosta drugome, ne bi li dobila odgovor, kontratezu. U montaži se potom sve to lepo smućka, i prestane da bude važno „ko je bio prvi“ i ko kome replicira: učestvujući u Nokautu, ne jednom sam odlično odgovorio osobi za koju nisam imao pojma šta će reći; to znači da je autorki najbitnije šta se priča – i otuda će u emisiju ući ono što je srž pojedinačnog iskaza – a ne ko to radi.
Prelazak Nokauta u drugačije medijsko okruženje, na TV Beograd, nije bitno uzdrmao izgrađeni koncept emisije, mada je neka početna „kriza identiteta“ bila neizbežna. Struktura publike svakako je malo izmenjena, Nokaut je u RTS-kontekstu s jedne strane više delovao kao „incident“, a sa druge se izlagao većem riziku utapanja u sivilo ogromne, a neizdiferencirane produkcije „nacionalne“ TV-kuće. Ovo se delimično i dogodilo. Ako je bilo nekog lutanja, onda je ono usledilo jerbo je sama autorka prva trebalo da sagleda gde se obrela. Recimo, u kontekstu „ranog“ B92, dovođenje jedne Cece Ražnatović u emisiju moglo je izgledati „subverzivno“ (mada je zapravo bilo samo nepotrebno i isforsirano); u RTS-kontekstu, to postaje sasvim bespredmetno. No, „u globalu“, Nokaut je uspeo da preživi kao serijal koji ne zavisi presudno od konteksta, kao brend za sebe, kako bi to rekli ovi marketinški vračevi, taj nesoj planete Zemlje. Pa dobro, zašto se onda završava? Hm, a zašto da ne? Uzelčeva će već smisliti nešto novo, u to nema sumnje. A što se „nas“ tiče, nije bilo uopšte tako hrđavo preživljavati okasnelu, postprevratnu „tranzicionu“ petoljetku uz Kulturni nokaut: bilo je to valjda jedino mesto u etru gde si svakoga, pa i autentičnog Kretena mogao da podneseš, jer je bio nežnom, a teškom montažerskom rukom sveden na pravu, na svoju meru!
