Praznik u Torinu

Pored fudbalskog kluba Juventus i automobilske industrije Fijat, regija Pijemont u severnoj Italiji od ove će zime dobiti i pridev „olimpijska“ zajedno sa svojim glavnim gradom Torinom. Nekadašnji dom fudbalera Juventusa, stadion Komunale – Olimpiko, obnovljen je za potrebe Olimpijskih igara i na njemu će 10. februara biti održana ceremonija otvaranja. Pre nego što olimpijski plamen obasja stadion i grad organizatori će morati da se potrude da baklja „bezbedno“ stigne na svoje odredište. Kao i svake prethodne, i ove igre će biti najveće do sada po mnogim aspektima, ali će ih pratiti specifična atmosfera jer u samoj Italiji postoji jak otpor alterglobalista činjenici da je najveći sponzor ove 17-dnevne priredbe multinacionalna korporacija Koka-Kola.

Sukob italijanskih „anarhista“, čuvenih po organizaciji velikog Đenovskog protesta u vreme održavanja samita Grupe 8 pre par godina u tom italijanskom gradu, i organizatora Olimpijskih igara oličen je u nekoliko incidenata koji su pratili putovanje „večnog olimpijskog plamena“ kroz Italiju. Ako su prošle zimske igre (Solt Lejk Siti, država Juta, SAD, 2002) protekle u atmosferi napada na Njujork i Pentagon i zakulisanih radnji oko samog dobijanja organizacije Olimpijade, ove igre prete da ostanu upamćene po velikom entuzijazmu različitih „alternativnih društvenih grupa“ koje pokušavaju da razotkriju pozadinu funkcionisanja Olimpijskog pokreta. Protesti su pratili baklju gotovo na celom proputovanju kroz Italiju i čak se dogodilo da u jednom trenutku plamen bude ugašen.

ANARHISTI I GLOBALISTI: Na ovaj način dovedene su u pitanje osnovne vrednosti koje propagira Olimpijski pokret: entuzijazam, zajedništvo, briga za prirodnu sredinu, posvećenost i lojalnost „olimpijskom duhu“. U čitavoj situaciji ne pomaže ni činjenica da Italija ima opet, posle legendarnog Alberta „La Bomba“ Tombe, velikog skijaša Đorđa Roku koji ove sezone dominira u slalomu, glavnoj disciplini alpskog skijanja, sa pet uzastopnih pobeda u Svetskom kupu. To još nije onaj rezultat koji je svojevremeno postigao Tomba sa sedam vezanih pobeda, ali je svakako veliki rezultat. Međutim, bivši pripadnik Karabinjera Roka nema šarm Alberta Tombe i ne može da ostvari takvu dimenziju uticaja na javno mnjenje. Ovo nisu jedini problemi koji nedelju dana pred otvaranje muče organizatore jer su štrajk najavili i radnici najvećeg italijanskog avio-prevoznika Alitalije, što bi moglo da dovede do vazdušne blokade Italije. Osim njih štrajk su najavili i sportski novinari italijanske nacionalne televizije RAI zbog loših uslova za rad. Oni će najpre ovih dana održati štrajk upozorenja, a ukoliko ne postignu rezultate, najavljuju da će prekinuti sa radom u toku samih Igara. Vođe anarhista su najavile da će podržati ove štrajkove. Organizatori će verovatno imati probleme da spreče proteste u blizini ili na samim borilištima jer će „radikalne grupe“ svakako pokušati da iskoriste prisustvo svih svetskih medija.

Zbog globalne medijske sveprisutnosti, Olimpijske igre jesu najveći sportski događaj i ove godine moći će da im parira samo SP u fudbalu u Nemačkoj. One su prilika da se čitav region prikaže svetu u svim mogućim oblastima i da se iskoristi svaka prilika za dobru zaradu. Pogled na spisak sponzora pokazuje da su Igre pomogli gotovo svi veliki italijanski „privredni giganti“, ali je američka kompanija Koka-Kola i dalje najveći donator Olimpijskog pokreta i igara. Nešto što je u antici bilo stvar prestiža, slava mira i zdravlja, i u „moderno“ se doba transformisalo u još jedan hladni poslovni aranžman, samo što je u čitav projekat uključena nešto šira zajednica. Od trenutka kada su velike kompanije „ušle u posao“ i kada su velike televizijske stanice počele da se nadmeću u tome ko će dati unosniju ponudu za otkup prava na prenose Igara, sve je manje priče o olimpijskom duhu i sve se zapravo svodi na sposobnost organizatora da Igre ne posluju sa gubitkom ili da se on amortizuje kroz neke dugoročnije poslove. Sportski rezultati i angažovanje ogromnog broja volontera jedina su stvar koja u nekoj meri održava prvobitnu ideju Olimpijskog pokreta.

VUČKO I SLOVACI: Ako se pogledaju rezultati takmičara koji dolaze iz SCG, videće se da se oni čvrsto drže Kubertenove „važno je učestvovati“. Malobrojne ekipe takmičara koje dolaze iz SCG ne predstavljaju nikakvu opasnost za pobednička postolja i to svakako nije njihova krivica. S tim u vezi je i nepostojanje interesovanja za praćenje fantastično atraktivnih takmičenja koje donose Zimske olimpijske igre. Kao i neki drugi događaji važni za svet, Olimpijada u Torinu za SCG, ili samo za Srbiju, ne predstavlja više od puke agencijske vesti. Ne sumnjamo da će nacionalna televizija prenositi neka takmičenja i da ćemo slušati lament reportera RTS-a na temu „kako imamo planine, ali nemamo pameti“, ali za onaj „miris“ Olimpijade bićemo svakako uskraćeni.

Sredinom osamdesetih godina stvari su izgledale sasvim drugačije u vreme kada je Sarajevo, kao prvi grad iz „istočnog, socijalističkog bloka“, bilo domaćin zimske olimpijade. Osim što je svaka kuća u SFRJ verovatno imala neki suvenir na kome se nalazio logo olimpijade ili čuvena maskota Vučko (što govori o tome kako je menadžment ZOI-ja 84 dobro radio svoj posao), tadašnja zajednička država predstavljala je „nešto“ u pojedinim disciplinama. Od trenutka kada je ondašnji gradonačelnik Sarajeva Uglješa Uzelac 8. februara 1984. godine zavijorio olimpijsku zastavu na stadionu Koševo a Bojan Križaj izgovorio olimpijsku zakletvu, „cela nacija“ je čekala da „padne“ neka medalja. To se dogodilo u veleslalomu u kome je Jure Franko osvojio drugu poziciju. Tadašnja država imala je „ozbiljne“ takmičare i u likovima pomenutog Križaja, Roka Petroviča, Mirana Tepeša, Primoža Ulage. Posmatrano iz današnjeg konteksta, posle svega što se dogodilo, to su bili „takmičari iz Slovenije“, ali trenutni Olimpijski komitet SCG baštini ovaj uspeh Jureta Franka, kao i one tri medalje na Olimpijadi u Kalgariju, Kanada, 1988. godine koje su osvojili Mateja Svet (srebro u slalomu), Matjaž Debeljak (bronza na 90-metarskoj skakaonici) i skakači u ekipnoj konkurenciji (srebro). Olimpijada u Sarajevu bila je jedinstvena i po tome što se dogodilo da se sva takmičenja održe na prostoru čiji je ukupan prečnik bio oko 50 kilometara. Ta činjenica bila je od presudnog značaja kada se 1978. odlučivalo između japanskog Saporoa i jugoslovenskog Sarajeva. Državi koja se nalazila u konstantnoj ekonomskoj krizi, u pokušajima nekakve državne tranzicije posle smrti maršala, organizacija Olimpijade bila je najveći pozitivan korak u svet, pokazaće se i poslednji. Jedan stari ali zapušteni grad uspeo je da iskoristi to što je okružen planinama koje su pružale idealne uslove da se održe takmičenja u alpskom i nordijskom skijanju i bobu, uspeo je da se „dovede u red“ i da nakon podvučene crte zaradi 12.000.000 dolara. Ludilo devedesetih je Sarajevu s tih istih planina donelo potpuno razaranje i gotovo trajno uništenje. „Kapaciteti“ izgrađeni za potrebe Olimpijade na Bjelašnici, Trebeviću, Igmanu i Jahorini delimično su očuvani i poslednjih se godina radi na „vraćanju olimpijskog sjaja“ ovim skijaškim kompleksima. Iako su postojale inicijativa i dobra volja Sarajlija da se Olimpijada vrati na ove prostore, na to će se još čekati jer pominjane 2010. godine najbolje u zimskim sportovima ugostiće kanadski Vankuver, grad u kome danas živi velik broj nekadašnjih stanovnika Sarajeva.

KOMŠILUK: Za razliku od ostalih republika SFRJ, Slovenija i Hrvatska će na Igrama u Torinu imati predstavnike koji mogu da se domognu pobedničkog postolja. Slovenci su tradicionalno „jaki“ u skijaškim skokovima, mada ne više u onoj meri u kojoj su bili dok su nastupali „legendarni“ Tepeš i Ulaga. Sve oči u Hrvatskoj biće uperene u Janicu Kostelić, odličnu takmičarku u alpskom skijanju, koja je već na prošloj olimpijadi ostvarila nezabeležen uspeh u istoriji osvojivši četiri medalje od kojih su tri bile „najsjajnije“. Ova 24-godišnjakinja je u svojoj dosadašnjoj karijeri oborila mnoge svetske rekorde i upisala Hrvatsku na mapu značajnih skijaških zemalja. Ovo će biti njena treća olimpijada i s obzirom na to da je pobeđivala u karijeri u svim disciplinama (slalom, veleslalom, superveleslalom, spust, kombinacija), realno je očekivati da će se radovati i u Torinu. Hrvatska televizija nedeljama unazad rabi ovaj potencijal i najavljuje Olimpijadu kao velik i značajan događaj.

Za one u Srbiji koji vole zimske sportove u pravom smislu te reči i imaju para, vremena i mogućnost da dobiju vizu, Torino je prilika da se pogleda veliki događaj u komšiluku. Za one koji su samo ljubitelji ostaje još jednom da se uteše gledajući prenose na televiziji. Eurosport će pokrivati Igre 24 sata dnevno.

Sarajevo 1984 – činjenice

Datum: 8–19. februar

Država učesnica: 49

Sportisti: 1274 (247 žena, 1000 muškaraca)

Sportovi: 6 – bob, bijatlon, sankanje, skijanje, klizanje, hokej

Discipline: 39

Predsednik Olimpijskog komiteta: Branko Mikulić, predsednik SIV-a SFRJ

Igre otvorio: Mika Špiljak, predsednik Predsedništva SFRJ

Olimpijski plamen: dr Čarls Morgan Ker

Olimpijska zakletva: Bojan Križaj

Olimpijski plamen: Sandra Dubravčić

Sudijska zakletva: Dragan Petrović (alpsko smučanje)

Medalje osvojilo: 17 reprezentacija

Volontera: 10.540

Novinara: 7397

Tu su bile prve igre koje su održane u mandatu Huana Antonija Samarana, predsednika MOK-a.

Prvi put DR Nemačka je osvojila najviše medalja.

Jedina žena koja je učestvovala na šest igara Finkinja Marja-Liza Hamelainen (docnije Kirvesnijemi) osvojila je tri zlata i jednu bronzu. Blizanci Stiv i Fil Mer (SAD) osvojili su prvo i drugo mesto u slalomu, američki klizački par Džejn Torvil i Kristofer Din ulaze u istoriju sa Ravelovim Bolerom.

SFRJ kao domaćin imala je veliku ekipu (debi u brzom klizanju, bobu, sankanju i umetničkom klizanju za muškarce) uključujući i hokejaše. Prvu medalju za Jugoslaviju na Zimskim igrama osvojio je drugim mestom u veleslalomu Jure Franko 14. februara, a Križaj je ponovo ostao bez očekivanog trofeja.