Bolja ne bi opstala

Baš u trenutku novog špica međunarodnog pritiska na Beograd navršilo se dve godine delovanja Vlade Srbije, sa premijerom dr Vojislavom Koštunicom na čelu. Već i sama okolnost da je ova manjinska vlada opstala tokom dve godine u politički uznemirenoj i nesigurnoj Srbiji predstavlja izvestan uspeh za naizgled veoma šarenu koalicionu ekipu koja je sačinjava i podržava. Bolje reći, to se mora oceniti kao iznenađenje, jer u trenutku kada je teškom mukom formirana (tek dva meseca nakon decembarskih izbora 2003. godine), izgledalo je da neće izdržati duže od nekoliko narednih meseci. Samo su iskusni pesimisti još tada govorili da u Srbiji najduže traju privremena rešenja.

LIBERALI I KONZERVATIVCI: U tom smislu, sada je nešto lakše prognozirati da većini unutrašnjih, ali i međunarodnih faktora – odgovara da Koštunica i drugovi odrade svoj četvorogodišnji mandat do samog kraja i da upravo oni pokušaju da izmire ceh bar nekih zabluda i iluzija na kojima je građena stara strategija Srbije. Uostalom, i srpska istorija nas uči da su sve dosadašnje „reformske projekte“ izmišljali liberali, a dozirano sprovodili „konzervativci“ (od Drugog ustanka, preko razdoblja posle Svetoandrejske skupštine 1858. godine i nadalje). Zato je, valjda, Srbija i bila i ostala „ni na nebu, ni na zemlji“.

Odmah valja postaviti hipotezu da Vojislav Koštunica ima najveću zaslugu za dvogodišnji opstanak Vlade, koju je u martu 2004. godine sastavilo i izglasalo šest parlamentarnih političkih stranaka „desnog centra“, uključujući i socijaliste sa „desne levice“, štagod bilo ko mislio o Koštuničinim temeljnim ideloškim shvatanjima, političkim koncepcijama i ličnom temperamentu. Koštunica je, naime, najviše u protekle dve godine, pokazao da doista ima autoritet (najtanju osobinu svih nekadašnjih DOS-ovih lidera), ali, na opšte iznenađenje, i veliku veštinu vladanja, koja uvek podrazumeva da se ne igra na prvu loptu i da se znaju granice i tvrdoglavosti i popuštanja (čuvena metafora o dobrim državnicima, kao mešavini gvožđa i pamuka).

Otvorenije rečeno, Koštunica je javnost Srbije iznenadio neočekivanom gipkošću i kada su najkrupnije stvari u pitanju, pa je time problematizovao sve ranije strepnje da je reč o tvrdokornom i neizlečivom tradicionalisti, centralisti i pravoslavnom mračnjaku. Ko je, na primer, mogao očekivati da će stožer i njegove politike biti ulazak Srbije u Eropsku uniju i da će glavno „balkansko savezništvo“ na tom putu tražiti u Zagrebu. Njegovi najžešći oponenti kažu da je i to samo „taktička igra“ zbog fiksacije na Kosovo, za koje je, navodno, spreman da budzašto da sve iz srpske kuće, pa i da glumi fundamentalistu međunacionalne tolerancije.

Ipak, čak i priča o dvogodišnjoj saradnji Koštuničine vlade sa Haškim tribunalom upućuje na zaključak da nije reč samo o taktici da se okrivljeni isporuče Sudu uz što manju domaću političku cenu već i o stvarnom razumevanju savremenih međunarodnih okvira Srbije. Jer, ma koliko je teorija „dobrovoljnog“ odlaska tobože nevinih patriota na međunarodnu robiju delovala ponekad tragikomično, ona je dala određene pozitivne efekte na položaj Srbije u međunarodnim razmerama, a uz to je olakšala socijalistima politiku „kolaboracije“ sa Koštuničinom vladom – bez koje ona ne bi ni mogla funkcionisati. Konačni ispit te saradnje, međutim, tek sada je došao na dnevni red, u slučaja generala Mladića, koji je narušio stari vojnički aksiom da generali ne beže. Ako Koštunica napokon ne pokaže da razume da je Mladićeva cena isporuke pala ne samo na unutrašnjem planu (što mu je bio cilj), nego i na spoljnom tržištu, u toj razmeni, ako do nje ne dođe u kratkom roku, ostaćemo bez ikakvog konvertibilnog profita – a pri tome ćemo još ozbiljnije okasniti na putu u Evropsku uniju.

VERTIKALA: Još dok je sastavljana Vlada, premijer Koštunica je bio prinuđen da ministarske resore potpuno podeli „po vertikali“ na političke stranke koje su ušle u vladajuću koaliciju, što je do današnjeg dana jedna od ključnih slabosti vrhovne izvršne vlasti, a koju će tek delimično popraviti novi zakon o vladi (koji još nije stupio na efektivnu snagu). U takvoj podeli Koštunica je za svoju stranku preuzeo takozvana ministarstva sile (policije i pravde), što pored mnogih tekućih dobiti koncentriše i odgovornost njegove stranke za niz ozbiljnih stvari, pa tako i odgovornost za isporuku Mladića Hagu koncentriše upravo na njega i njegove.

Ta pozicija da je DSS odgovoran za „sivu i crnu zonu“ srpske vlasti negativno je obeležila i sam početak Koštuničinog mandata, kada se u zagrljaj njegove vlade bacio i famozni Legija, a njegove sledbenike sa „crvenim beretkama“ to je ohrabrilo i da demonstriraju sa „vučjim majicama“ u samoj sudnici, gde se raspravlja o Đinđićevom ubistvu. Mucava i nespretna reakcija ministra policije Jočića u tom slučaju, kao i socrealistička oveštalost svih fraza ministra pravosuđa Stojkovića dala je, više od realnih poteza, zlokoban ton startu Koštuničinog kabineta, pa se bio nametnuo utisak, u proleće 2004. godine, da Vlada Srbije kreće putem „restauracije“ starog režima. Tim pre što je haranga na Kosovu (17. marta 2004) protiv tamošnjih Srba i srpskih verskih svetilišta bukvalno nametnula tu sumornu temu kao dominantnu već u prvih 100 dana nove vlade. No, Koštunica je, upravo suprotno opštoj atmosferi, krenuo dalje u tranziciju, pa su ubrzo na glavnu vladinu scenu izbili tehnokrati Miroljuba Labusa iz G17 plus.

KOHABITACIJA: Možda je premijer Koštunica smatrao da će ovoj grupi u Vladi izvestan balans predstavljati njegov stranački kolega Dragan Maršićanin, kome je na početku mandata dao privredni resor, a koji je bio nošen idejom da se odmakli privatizacioni proces „privede pravdi“ i interesima sindikata – ali je brzo shvatio da od tog ćoravog posla nema ništa, pa je uskoro i u samoj svojoj stranci ili okruženju pronašao ljude koji dobro vladaju pojmovnikom liberalne ekonomije – ministre Predraga Bubala i Milana Parivodića. A isterivanje privatizacione pravde prepustio je neuništivom Mlađanu Dinkiću, ministru finansija, koji će do kraja mandata, čini se, počistiti sa našeg tržišta bar najozloglašeniji deo Miloševićevih profitera. Opreznije rečeno, bar Kariće, koje su pare, novinari i advokati suviše zaneli – pa su namerili da sami preuzmu vlast i tako spasu ono što su ranije nagrabili, a uz to i da sebi smanje korupcione izdatke. Koštunica je, istina, udario po Karićima, tek kada su oni politički počeli da ga ugrožavaju i u njihovom slučaju pokazao da i njegov čuveni legalizam ima svoje granice.

Koštuničin kabinet zapravo se unutar sebe potpuno stabilizovao kada je nakon predsedničkih izbora, u junu 2004. godine, centralna vlast delimično podeljena između DSS-a i DS-a, to jest kada je Boris Tadić formirao svoj predsednički kabinet. Od tada jača „reformska struja“ u samoj Vladi, a, začudo, slabi ona u opozicionoj Demokratskoj stranci – jer i jedna i druga demokratska grupacija, izgleda, akcenat daju onome što same nemaju (zato, na primer, Aleksandar Vlahović nije „usmeren“ za potpredsednika DS-a, a ministar Bubalo je preživeo pad svog starog mentora Drakulića). Sledstveno tome, Koštuničina vlada ostaje zapravo bez opozicije u parlamentu, kada je reč o ekonomskim temama, svuda na zemljinoj kugli najatraktivnijim za opoziciju, a kohabitacija sa predsednikom države najbolje funkcioniše tamo gde konkurenti sa obe strane imaju najmanje šansi za uspeh (Kosovo).

U stvari, kada je reč o privrednim poslovima Vlade Srbije u protekle dve godine, moglo bi se reći da smo prošli i bolje nego što smo se nadali ili plašili. Vlada je, naime, obećala politiku „razvojnog budžeta“, što je bio eufemizam za snažniju ekonomsku intervenciju države da bi se privreda izvukla iz recesije. Pod pritiskom MMF-a ta politika je korigovana po unutrašnjim vektorima, ali smo ipak od „razvojnog“ budžetskog deficita stigli do budžetskog suficita, što je rezultiralo perverznim rezultatom: imamo veće poresko opterećenje privrede i stanovništva (jer je Dinkić sa velikom energijom nategao fiskalizaciju i uveo PDV sistem naplate poreza na promet), ali nemamo razvojni budžet, jer se subvencije privredi smanjuju, a privatizacione prihode i dalje odnose prazni penzioni i socijalni fondovi.

INFLACIJA: Ipak, ako pogledamo na empirijske ekonomske pokazatelje Srbije u protekle dve godine – ispada da ima mnogo dobrih rezultata, „samo što je inflacija visoka“. Naime, godišnje stope realnog rasta bruto domaćeg proizvoda od 7,5 odsto 2004. i 6,5 odsto 2005. godine deluju čak veoma dobro. Ministar finansija Mlađan Dinkić je tako izračunao da je u poslednjem dvogodišnjem razdoblju BDP per capita u Srbiji povećan sa 2550 na 3183 dolara. No, kada se pogleda prosečna neto plata zaposlenih, slika se izoštrava u nešto manje veselom svetlu. Na primer, neto prosečna plata u decembru 2003. godine bila je oko 16.000 dinara ili oko 235 evra, a u decembru 2005. je bila oko 22.000 dinara ili oko 255 evra. Kada se uzmu manje neobični meseci od decembra (kada se isplaćuju razni „viškovi“) – može se ustvrditi da je u dve protekle godine prosečna neto plata povećana sa oko 190 na oko 210 evra mesečno – a to znači da beda i dalje caruje Srbijom i da najveći broj ljudi i ne zna kako uopšte preživljava. To bi trebalo da znači da Koštuničin kabinet po svaku cenu mora izbeći da ga proglase „Vladom koja ima vremena“, jer je ministrima i poslanicima u Skupštini Srbije sasvim dobro, pošto se njihovo „dostojanstvo predstavljanja“ sada brani i relativno velikim primanjima. Šta je sa dostojanstvom nas ostalih i da li mi imamo vremena?

Sreću na ekonomskom planu kvari već spomenuto povampirenje visoke inflacione stope, koja je posle pada na godišnju stopu od osam odsto 2003. godine, 2004. godine poskočila na nivo od 13,7 odsto, da bi prošle 2005. godine nadalje porasla na oko 17-18 odsto. Ovaj „povratak inflacije“ mnogo je ozbiljniji indikator nego što se to želi predstaviti, jer on jednostavno odslikava nedovršene tranzicione poslove u Srbiji i upozorava srpske ministre da niko nije i neće biti u stanju da pomiri stare ideološke obrasce o državi nacionalnog uspona, socijalne skrbi i održivog razvoja sa nasušnom potrebom za makroekonomskom ravnotežom tokom tranzicione operacije.

U našem slučaju inflacija se može nazvati i „indikatorom restauracije“, jer ona za osnovno izvorište ima državni sektor ekonomije i preteranu javnu potrošnju, a taj korpus sada pruža žestok otpor restrukturaciji i privatizaciji. Pri tome treba imati u vidu da je inflacija zapravo slabo prikriveni oblik najšireg oporezivanja stanovništva (kako je to i u srpskom slučaju dokazao poznati analitičar Vladimir Gligorov) – pa je njena visoka stopa u Srbiji problematizovala i navodno ključni uspeh nosilaca ekonomske politike u 2005. godini – postizanje budžetskog suficita. Istovremeno ona je potkopala i sve druge dobre ekonomske rezultate Koštuničine vlade. Jer, kao što je opštepoznato, inflacija je boljka zemalja koje odbijaju da se menjaju.

USTAV: No, činjenice da je Evropska unija pozitivno ocenila našu studiju o izvodljivosti i otpočela pregovore o asocijaciji, da je MMF nedavno konačno konfirmirao poznati trogodišnji aranžman sa Srbijom (i Crnom Gorom) i da je Vlada Srbije od Svetske banke i Evropske unije protekle godine dobila izvanredno visoka reformska priznanja, za stotinak reformskih zakona koji su proterani kroz Narodnu skupštinu, upućuju na zaključak da se o njenoj ekonomskoj strategiji može diskutovati – ali da ona zasad vodi Srbiju u dobrom pravcu. I da takvu ocenu, što je možda najzanačajnije, izriču vodeće svetske finansijske institucije. Sve to mogu brzo da pokvare i preokrenu novi krupni politički zapleti oko Kosova, ali o tome je prerano govoriti.

Sve u svemu, Vlada Srbije pod vođstvom premijera dr Vojislava Koštunice tokom dve godine rada uradila je, ipak, dosta na stabiliziciji ekonomskih i socijalnih prilika u zemlji, pa i na nastavku tranzicionog procesa, mada u borbi za svoj osnovni cilj – učvršćivanje institucija države i društva – posao nije započela akcijom za donošenje novog ustava Srbije. Jedino dobro opravdanje za ovaj nelogični sled poteza nalazi se u neveseloj okolnosti da se u taj ustav moraju upisati neka ključna rešenja u državnoj zajednici sa Crnom Gorom i u teritorijalnoj organizaciji same Srbije (Kosovo) – a ta rešenja ne zavise samo od Srbije pa, dakako, ni od njene vlade.