Mislio sam da sanjam. Poluprazna skupštinska sala, polovina poslanika sa bedževima u neprekinutom nizu izlazi za govornicu, sati i sati rasprave sa Predragom Markovićem u pozadini, a jedini bedem srpske demokratije, poslednji čovek odbrane, tanka nit razuma i bledo sećanje na 5. oktobar – Mića Albijanić – uporno polemiše i predlaže nove zakone. Posle on dobije reč, ali kada reditelj prenosa proširi kadar, vidimo da je sala prazna, izašli su i oni sa bedževima, Albijanić govori u praznoj sali. On će, dakle ugasiti svetlo kad završi. Dok traje rasprava, slušam seriju monologa koji su osobeni znak ovdašnjih TV programa, topla i lična ljudska priča. Zamka, klopka, problem, u susret i dalje od problema – uvek mnogo poznatih ljudi čije priče zvuče kao ispovest lečenih narkomana ili korisnika kosmodiska. Bolelo me, pa me posle prošlo. U javni diskurs je „lično“ uvedeno kao legitiman TV sadržaj, visoko cenjen jer se gost na televiziji „otvorio“. Pokazuje se da mnoga od tih otvaranja nismo ni želeli da čujemo. Primer ovog modela je rasprava gospode Tijanića i Batića. U polemici je gospodin Tijanić govorio čak o advokatu iz Obrenovca, centru srpske narko-mafije. Zamislite pretplatnike iz Obrenovca koji su čuli mišljenje direktora nacionalnog servisa o njihovom gradu. Slično mogu pomisliti i Pančevci koje su protekle nedelje ponovo masovno trovali sumpor-dioksidom, a znamo da je Pančevo poznati centar smrada, da parafraziram direktora. Tako će Mionica postati notorno klizište i epicentar tektonskih poremećaja, Kraljevo smrdljive i fenolom otrovane vode, a, recimo, Niš opitni centar konzumenata „zozovače„.
TV Kop u svojoj rubrici „Knjiga utisaka“ snima poruke koje gosti ostavljaju po kopaoničkim hotelima. Svi su redom prezadovoljni, stranci iz poznatih i nepoznatih gradova obećavaju da će ponovo doći, iznenađeni su lepotom. Za sada jedini propagandni spot datira iz osamdesetih, kada mladi par kruži planinom, upoznaje srpske domaćine, za sofrom zapevaju Lokomoušn, založe se sirom, kajmakom i pršutom, pa posle padne neki nagoveštaj seksa. Reklama je od usta do usta, ništa ne vredi kao iskrena i lična ljudska priča.
Ta preterana ličnost, ta razotkrivena intima i direktan prenos toka misli, pojavila se prvo kod reklama za pomoćna lekovita sredstva. Bucko penzioner je tako hidrogen voditeljki detaljno objašnjavao svoje probleme sa prostatom. Išao je napolje (eufemizam za učestalo mokrenje) po deset puta tokom noći, pa je uz lečenje to smanjio na par puta, a najposle po celu noć ne ide napolje. Rekli bi, popustila petlja, ili slabo drži vodu, ali izlaženje napolje govori o arhaičnom poimanju toaleta, koji je još u mislima negde iza kuće, sklepan od dasaka. Dotični sigurno ima normalan toalet u kući ili stanu, ali dok mokri – ide napolje. U istom duhovnom ključu, kuća nije kuća ili stan, nego domaćinstvo, ili vekovno ognjište, iako smo prestali da ložimo parket.
Na Televiziji Pink sve vrvi od ljudi željnih da se pred kamerama ispovede. Sve za ljubav, da ljubuju, ili obnove porodične veze koje su pokidane, pa posle pada grcanje, u „Magazinu Inu“ Jova Radovanović priča kako se odvikao od kockanja, a tinejdžeri odgovaraju na pitanje – kako bi potrošili džeparac od hiljadu evra. Posle gosti, ovi odrasli troše imaginarnih sto hiljada evra, jer valjda mašta i cifra sa zrelošću postaje sto puta veća. Do penzije se valjda nagura imaginarno milionče na lotou. Na nesreću, od škole do penzije, dakle celog života, ni blizu ne dostižemo sanjane pare.
U potpuno istoj ličnoj ravni posmatram priloge beogradskog programa koji govore o putujućim kontejnerima u jednom ovdašnjem naselju. Nijedan komšija ne želi da oni stoje baš ispred njegove kuće, pu pu u moju kuću neće. U istom naselju postoje i starosedeoci i došljaci, a noću se kontejneri samo premeštaju i putuju ulicom. Shvatamo da svet anketiranih građana počinje i završava na ulaznoj kapiji dvorišta, bez zametka svesti o zajedničkim potrebama i komunalnoj kulturi.
Sličan šok – ogoljena smrt, dakle najličniji TV kadar – videli smo u poslednjoj epizodi filma Vukovar, poslednji rez na TV B92. Poslednjih godina je Srebrenica bila u žiži interesovanja medija, a sada smo još jednom videli obe strane priče, gomilu dokumentarnog materijala i ogoljene ljudske instinkte. Videli smo destrukciju, pijano šenlučenje, neme žrtve i izbeglice, a velike nacionalne priče svedene su na pljačku. Ta lična potreba da te snime na licu mesta videla se kod aktera i reportera, likova koje ponovo vidimo u medijima. Neki od njih polažu pravo na članstvo u UO RTS-a, pa me ne bi čudila ni kandidatura Vučelića za drugi mandat u RTS–u. Dijalog Šljivančanina i Jastreba, ljutih protivnika, gotovo epskih razmera, JNA i ZNG, četnici i ustaše, priče o čojstvu i junaštvu koje su završile na Ovčari. Zato, kada na televiziji danas neko pokuša da mi se obrati tonom tople ljudske priče, verujem da će se stvar završiti nekom krađom.
