Izvod iz hodočasničkog dnevnika
Sve je, po običaju, počelo u četvrtak: penjem se polako na Tvrđavu, puf-pant, teško nosim svojih nekoliko stotina kilograma uzbrdo; upravo punim četrdeset i jednu godinu i iznova se pitam šta meni sve ovo treba: pošto pripadam generaciji novotalasnih penzionera, zar mi nije nekako prikladnije da sedim kod kuće i, ogrnut ćebencetom, metiljavo preslušavam CD-ove (koje ću ionako doživotno nazivati pločama)? Ta, ionako ove godine program nije neki, dakako, ranije je bilo bolje – kao što su, po popularnom predanju, i prvi BITEF i prvi FEST bili najbolji, časna reč, a onda svaki sledeći sve gori… – a obaška što sam inače, kako godine prolaze, sve neotporniji na gužvu, sve teže podnosim masu ljudskih telesina kako me okružuje i pritiska, i zašto onda da dragovoljno hrlim tamo gde će me baš to dočekati, a uz to i graja, prašina, možda i blato ako rokne kiša, mnogosatni nedostatak pristojnog toaleta, naporno i znojno celonoćno drndanje uz i niz Tvrđavu i tako četiri puta?
A onda se popenješ na dunavski Gibraltar, ohaneš časak-dva i duboko udahneš sveži planinski vazduh, sa platoa kod sahat-kule baciš milion i šesnaesti zaljubljeni pogled na Najdraži Grad, i svako gunđanje te prođe. Shvatiš da je ipak nemoguće da ne budeš tu Dok To Traje, i da u exitovskom vazduhu i dalje ima nečega što te natera da zaboraviš na sve i da odjednom prestane da ti smeta sve ono što te inače izluđuje. I znaš da će ta čarolija i čarlama trajati do ponedeljka ujutru kada ćeš, vukući se ka izlazu, naleteti na bar naizgled rosno svežeg Peru Janjatovića pa ćeš se pred njegovom zaraznom čilošću postideti zbog onih svojih rezigniranih rođendanskih penzionerizama. I jedino što će te žalostiti biće to što je još jednom mini–raspustu došao kraj, taman kad si se u potpunosti psihofizički nabaždario i srodio sa svim svojim exitovskim i okoexitovskim ritualima, od večernjeg tiskanja u „devetki“ koja, prepuna do raspadanja, brekće ka Petrovaradinu, pa do neprevaziđenog jutarnjeg bureka u „Klasu“, spasonosne okrepe pre nego se strovališ u krevet.
Koji sat kasnije oznoji te sunce u zenitu pa ustaneš i kreneš u špancir po varoši: Exit, naime, noću stanuje na Đavi, ali danju je, bogme, u jezgru Novoga Sada, razlije se po ulicama kao kakav šareni psihodelični karneval iz Antonionijevog Blow Up, i taj naš obično tako blaženo uštirkani grad sav nekako malo pošemeri pameću, ali na divan, nežan, plemenit i njega dostojan način, pa najedared i pod samom senkom goropadnog bronzanog Miletića postane pristojno i moguće štošta od onoga na šta mrgodne novosadske gospođe inače gledaju s ledenim, nemim neodobravanjem… Pa ti se onda bar na ta četiri dana i te četiri noći učini da bi bio moguć nekakav drugačiji i bolji život, čak i ovde, samo kad bi se pronašao način da to blago šemerenje na onu pravu stranu Uma postane trajna pojava, da važi preko cele godine. A onda te ponedeljak ujutru otrezni, prizemljiš se, ali već željno čekaš novu turu, sledećeg jula, kada će iznova tvoja „staračka“ skepsa polako ustuknuti pred novim Talasom Vedrine, tako jakim da mu se kresta popela, evo, daleko iznad mutnog i moćnog Dunava.
Niko iz srpske vlasti nije odgovorio na zahtev ICOMOS-a da se kompleksu Geralštaba vrati status spomenika kulture. ICOMOS je najvažnija svetska organizacija za spomenike. Stupila je na snagu odluka da je Generalštab obična zgrada, kao i svaka druga. Čeka se dolazak Kušnera
Iako je čine visokoobrazovani kadrovi i iako iz njihovih redova dolaze retki međunarodno priznati umetnici, nezavisna kulturna scena Srbije nema prostor za rad a ni novac, govore rezultati istraživanja Centra za empirijske studije kulture jugoistočne Evrope
Međunarodni savet za spomenike i spomeničke celine ICOMOS poslao je pismo predsedniku Vučiću i raznim ministarstvima, u kojima ih podseća da su prema Deklaraciji o nasleđu dužni da sačuvaju i Generalštab i Beogradski sajam
Kad se publika predstave Narodnog pozorišta „Velika drama“ utišala nakon aplauza glumcima i predstavi kako bi saslušala njihov apel, Lepomir Ivković je izašao sa scene
Domovinski pokret traži od Hrvatskog narodnog kazališta u Splitu da skine s repertoara predstavu koja je urađena po kolumnama Viktora Ivančića, a koji je režirao beogradski reditelj Kokan Mladenović
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
