Milutin Mrkonjić,
„diplomirani inženjer građevine“, ima ideje kako Vlada treba da potroši novac dobijen prodajom Mobtela:
„Kao retko kada vlast mora da ima mnogo političke mudrosti, poštenja i hrabrosti i odluči u korist Srbije, naše sutrašnjice, bržeg razvoja, pa i ako bi to trenutno predstavljalo i političku štetu, gledano iz dnevno-političkih interesa.
Vlada Srbije mora da bude pragmatična, mora novac da investira tako da svaki uloženi dinar donese dva. Nisam profesionalno deformisan već duboko uveren da je poslednji trenutak, posle mnogo propuštenog vremena, hrabro investirati u naše komparativne prednosti prema svetu, u saobraćaj, eneregetiku i poljoprivredu i iz njih izvedene ostale privredne grane koje ih napajaju.“
Siniša Mihajlović,
fudbaler i trener italijaskog Intera, na istu temu upozorava:
„Mislio sam da u Srbiji, ovakvoj kakva je, više nema ništa što je vredno tolikog novca.
Ali dobro, kad smo već zaradili, sad je, vidim, problem kako to da potrošimo. Samo da, po našem ružnom običaju, ne nastane svađa i opšta grabež ko će više da zahvati sa te gomile. Iznos jeste veliki, ali ne smemo se zanositi. Nema para, ma koliko da ih je, koje se ne mogu proćerdati. Kada to kažem, može mi se verovati, jer po tom pitanju, istina u manjim relacijama, imam i lično iskustvo iz mladosti.“
(„Politika“)
Miroslav Momčilović,
dramaturg, u intervjuu za „Blic“ kao najkarakterističniji greh srpskog naroda ističe površnost:
„Verovatno smo najpovršniji narod koji postoji, a površnost se može svesti pod lenjost. Nikad ne mislimo unapred. Naši ljudi kad kreću na put i vide da je oblačno, ne pomisle da bi trebalo da ponesu kišobran, nego kažu ‘ma, neće valjda’. Neće valjda da se raspadne Jugoslavija, nećemo valjda da izgubimo od Argentine, sve ‘neće valjda’ a ono najčešće bude da hoće.“
(„Blic“)
Bane Bojović,
vođa grupe Sanšajn, sprema novi album i „veruje u boga“, na pitanje kako objašnjava pesmu Kaluđerica, u kojoj opisuje seks sa kaluđericom, kaže:
„Voleo bih da se ta pesma zaboravi. Kajem se zbog nje. Sa godinama sam shvatio da sam preterao. Ali i te neke pesme, na koje danas nisam ponosan, jesu odraz odrastanja i neću da bežim od toga. Bolje da čovek u mladosti ispuca negativnu energiju koju ima u sebi, nego da je štekuje pa da kasnije izađe u gorem obliku. “
Kako prazni višak energije?
„Kroz sport i seks. To sagori višak energije. Ako si nervozan, izađi, vozi bajs, plivaj i osećaćeš se bolje. Sport i seks su ultrabitni za zdravlje.“
Da li u životu srećete „sponzoruše“, „kurve“?
„Ima i toga. Ali naiđe i prava devojka. Šta znam… Taman da se oženim, pa se ne oženim. Videćemo.“
(„Blic“)
Dr Mlivoje Pavlović,
„univerzitetski profesor i himnolog“, dekan Megatrend univerziteta, lično je u našu redakciju doneo prilog za ovu rubriku. Govori o državnom znamenju:
„Zamena jednog simboličkog poretka drugim nešto je sasvim drugo od borbe za nove kabinete, limuzine i vile na Dedinju… Iako je u važećem Ustavu zapisano da ambleme Srbije utvrđuje narod na referendumu, čelnici parlamenta pokušavaju da ovaj problem reše podzakonskim aktom, čak i nekako preporukom. Ako poslanike ne obavezuju slovo i duh Ustava, kako će narod obavezivati odredba preporuke? Simboli sa velikim pravno političkim deficitom, a malo obaveznošću, ne mogu da prerastu u sveopštu ljubavnu izjavu domovini, a kamoli da budu dijalog o evropskoj budućnosti, o kojoj se svakodnevno laprda… U pogledu amblema, stanje u Srbiji je nalik na ono u Kočićevom Davidu Štrpcu:“ ‘Svi pevaju, samo se pesma ne čuje…’“
(„Svedok“)
Vesna Jugović,
vlasnica čuvene agencije Miss Yu, na pitanje da li je uživanje u duvanu pitanje za lekare ili hedoniste:
„Duvan je pitanje za lekare jer je reč o bolesnicima. Uvek kažem ko ne može bez cigara, ne može ni bez osobe koju voli!“
(„Standard“)
Biljana Ristić,
nekada mis Jugoslavije, imitatorka, na pitanje „kada je spoznala svoju lepotu“, odgovara:
„Bilo je to 1972. kad sam, kao manekenka, osvojila titulu najlepše žene one Jugoslavije koja je imala 23 miliona stanovnika. A iste godine sam u Londonu, u čuvenoj dvorani Rojal Albert hol, svrstana u prvih 15 od 85 devojaka iz celog sveta. Dogodilo se to, naravno, zahvaljujući i sreći, a dosta i pameti i izgledu, naravno. Tada sam, definitivno, shvatila da je za sve u životu potrebna velika volja. To sam želela i tu želju sam ostvarila zahvaljujući prijateljima koji su me hrabrili. Bili su to književnik Momo Kapor, fotoreporter ‘Bazara’ Dragan Timotijević Belmondo, kao i novinarke Smilja Petković i Zorica Mutavdžić… Tada sam u Londonu videla i doživela ono što više nikad neću moći: upoznala sam niz devojaka iz celog sveta, bila sam u intimnim odajama kraljice Elizabete, u zgradi Parlamenta…“
(„Politika“)
Miranda Viđak,
modna dizajnerka i manekenka, ovde poznata kao ljubav Stefana Kapičića, priča o svom iskustvu sa domaćim izdanjem magazina „Plejboj“:
„To nije bilo baš prijatno iskustvo za mene jer se ja uopšte nisam slikala za srpski ‘Plejboj’, nego za novogodišnji broj hrvatskog, a ovi iz Beograda su taj set fotografija preuzeli, naravno, bez mog znanja. Tako sam sedeći u bašti jednog kafića sa Stefanovim roditeljima otvorila jedan nedeljnik koji je najavljivao novi broj ‘Plejboja’ na čijoj sam naslovnoj strani videla sebe, polugolu. Toliko sam se iznervirala da sam bila na ivici suza, pa su me Stefanovi roditelji tešili i smirivali. Dobila sam kasnije ponude da se slikam i za američki ‘Plejboj’, ali su hteli da pomenem i Brusa Vilisa, koji mi je prijatelj već godinama. Ali, ne želim da svoju karijeru gradim preko nečijeg drugog imena.“
(„Bazar“)
Antonije Pušić,
„muzičar originalnog izraza, poznatiji kao Rambo Amadeus“, na pitanje šta bi bio da nije muzičar kaže:
„Kad bih prestao da se bavim muzikom, uvodio bih solarnu energiju u našu zemlju. Bili bi to kolektori za grejanje i hlađenje. Trebalo bi koristiti ono što nam se prirodno nameće, a takođe smatram da je i profitabilno.“
Anabela Basalo,
spisateljica, „hot lajn devojka“, „Plejbojeva“ zečica, da nije to, bila bi:
„Često umem da kažem kako mogu da radim sve, ali osim književnosti jedino volim i uživam u ugostiteljstvu. Kako sam držala nekoliko kafića, pronašla sam neku lepotu u tom poslu, možda baš zato što se posao ugostitelja najviše vezuje za noć, a ja sam pravi noćni čovek kada su energija i volja za radom u pitanju. Ugostiteljstvo vam omogućava da posmatrate najrazličitije profile ljudi u trenucima kad su opušteni, što ja često zovem ‘psihološki voajerizam’…“
Jasmina Mihailović,
književnica, na isto pitanje odgovara:
„Mogla bih biti neka vrsta propovednika-terapeuta. Nešto poput gurua, psihoterapeuta i isceljitelja ujedno. Ovo ‘zanimanje’ koristim često prilikom pisanja, tako da se ne bi moglo reći da je ono neostvareno.“
(„Bazar“)
Snežana Savić,
pevačica i glumica, govori o ljubavi, zaljubljenosti i pratećim pojavama:
„Sreća je negativno osećanje, ona uspavljuje, a nesreća pokreće i zato su zaljubljeni ljudi manje aktivni i neambiciozni. Uvek sam iz veze odlazila čim nestane ljubav. Kada volim, prag izdržljivosti mi je neograničeno visok, ali ako nisam zaljubljena, dovoljno je da neko samo mrdne prstom i ja odlazim. Prava ljubav je kada ti je neko toliko blizak da bi za njega sve učinio i nesebično se dao. Ako si u nekog zaljubljen, možeš i da ga mrziš jer si svestan koliko ti je potreban. Prihvatam muškarca koji me voli kao čoveka i prijatelja na prvom mestu, a ne kao ženu koju povređuje i čini je nesrećnom. Mnogi brakovi opstaju samo zato što su ljudi kukavice i boje se da prekinu već narušen odnos.“
(„Stori“)
Dimitrije Vojinov,
talentovani dramaturg, priča:
„Sa dvadeset četiri godine nesumnjivo sam postigao sve što se može postići i ne postoji nijedan kritičarski izazov koji nisam savladao. Uspeo sam da održim kredibilitet u okvirima pank koncepta, a da ne budem deo establišmenta i čankoliza koji putuju po festivalima ili ih organizuju. Zbog toga se, posle osam godina rada, više ne bavim time, a u suprotnom bi to bila profesionalna stagnacija. Pomerio sam mnoge stvari, pa i profesiju filmskog kritičara doveo do toga da dajem veliki intervju za ‘Stor’.“
(„Stori“)
