Suočavajući se sa permisivnom, ali sasvim hladnom i ravnodušnom kulturom (neo)liberalnog kapitalizma, ne jedan je (jugo)istočnoevropski pisac u sebi zavapio – eh, stara, dobra, komunistička vremena! Ne zato što bi naprasno zavoleo u međuvremenu zločinačkom rukom samoubijeni komunizam, nego zato što je – čini se našem tipskom everywriteru – taj glomazni, trapavi i nasilni režim imao tu dobru kolateralnu osobinu da intelektualce – pisce čak i ponajviše – shvata ozbiljno. Ovo, doduše, jedino otuda što ih se bojao, što se plašio njihove reči ukoliko ova nije pod njihovom kontrolom, kao što je, sa druge strane, i gotovo dirljivo detinjasto verovao u njihovu važnost i značaj za Opštu Stvar, samo akoli su pod adekvatnom „komitetskom“ kontrolom.
Ničega od toga više nema, sve je prekrio snijeg (super!), i pisci i ostali slobodno mogu po vasceli dan da zavijaju na vetar, i u vetar, i uz vetar… Život je ionako negde drugde (za Kunderu, recimo, u Parizu). Ipak, ponekad se dogodi neki neočekivani „incident“ koji nas podseti na ta vremena i običaje, tj. na jednu njihovu bizarnu mutaciju, koja je do sada uglavnom bila obeležje postapokaliptičnih ex-YU zakutaka, a sada se, vidimo, širi u mašala neočekivanim pravcima. Tu je nedavno, naime, pisac i esejista Velimir Ćurgus Kazimir uputio (preko dnevnika „Danas“) neku vrstu otvorenog pisamceta čuvenom poljskom eksdisidentu Adamu Mihnjiku, osnivaču „Gazete Viborče“ i jednoj od ključnih ličnosti poljske borbe za demokratiju – onomad, te poljske demokratije – sada. U ovoj epistoli Ćurgus obznanjuje izvesna svoja čuđenja i nedoumice glede (ševrdavog?) pravca kojim se Poljska zaputila pod vodstvom ekscentrične braće Kačinjski i njihovih ultradesničarskih i populističkih saveznika. Tja, nije da se tu nema o čemu divaniti: te parlamentarne dodole za kišu, te bizarni antinemački i antiruski (ali i antibriselski) ispadi sa samog vrha vlasti, te ultraklerikalizam u ofanzivi, te podsticanje antigej histerije, te antisemitski incidenti, te ovo, te ono… Hoće li Mihnjik na pismo odgovoriti – i da li uopšte deli ovaj zabrinuti ton – tek ćemo videti, ali u međuvremenu je u odbranu svoje „domovine, blede mati“ (Franjo Frančič) energično ustao ambasador Poljske u Srbiji Maćej Šimanski, kojem je – pored stanovitih „neprikladnih“ izraza – osobito zasmetala Ćurgusova insinuacija da Poljska možda kreće nekom vrstom „miloševićevskog“ puta. Što se samog rečnika tiče, Kazimir u tom tekstu, što jes’ jes’, nije mnogo birao reči, ali on nije diplomata: kao pisac i „slobodni strelac“ ima svako pravo na svoje viđenje stvari, bez mnogo obaziranja na diplomatski bonton. Ako ništa drugo, onda već zato što Kazimir svojim tekstom i ne predstavlja „Srbiju“ ili ne-znam-šta-već nego jedino i isključivo samog sebe. Što je svakom intelektualcu više nego dovoljno, osim onom koji je, avaj, počeo da ozbiljno tripuje, te je utoliko i opasan za okolinu. Naravski, u ovakvoj slobodnoj intelektualnoj diskusiji – na bilo koju temu – vazda se može naleteti na svašta, od nepatvorenog lupetanja do grumenja čiste genijalnosti, ali Gospoda Ambasadori, bilo čiji i bilo gde, po prirodi stvari nemaju u njoj šta da traže, niti su vlasni (pozdrav voljenom Premijeru! berićetan odmor u slobodarskoj Belanovici!) da u njoj intervenišu na bilo koji način. Imaju oni druga posla.
Nije mi do razglabanja poljskih briga i problema – svako je, kako ono beše, kovač svoje sreće. Takođe, ne bih se ni u bunilu usudio da presuđujem ide li današnja Poljska na ma koji zamisliv način u onom pravcu kojim je Srbiju onomad vodio infamni požarevački mastiljar s mesijanskim idejama. Hoću samo da ukažem na jedan zgodan, pomalo „frojdovski“ paradoksčić: ako išta dokazuje da Poljska možda, ne daj bože, daleko bilo, ide stranputicom populizma, etnocentrizma i rabijatnog autoritarizma – onda je to upravo samo ambasadorovo pismo! Da je oćutao, postigao bi mnogo efektniji poen. Ovako, zabrazdio je i zapleo se kao pile u kučine u onaj omiljeni politički, intelektualni, pa bogme i diplomatski žanr miloševićevske Srbije: u širenje istine o Srb… pardon, o Poljskoj.
Valjda nismo tako brzo zaboravili: famozno širenje istine (o Srbiji, „o srpskom narodu“, o „njegovoj pravednoj borbi“ etc.) bila je u onim zlim i sramnim vremenima, politička, profesionalna i patriotska obaveza svakoga ko se mogao i smeo smatrati „dobrim Srbinom“; ako je političar, intelektualac ili kakva god „javna ličnost“, onda utoliko pre; ako je viđenija ličnost „iz dijaspore“, onda mu je dužnost da – uglavnom preko pisama čitalaca, šta da se radi… – neumorno verbalno ratuje sa sebi srodnim Širiteljima Istine o nekom drugom, susednom narodu i aktuelnom ratnom suparniku. Ako je diplomata, onda mu je neprestano verbalno (da prostite!) dijarejisanje protiv vaskolikih „imperijalističkih laži“ o Našoj Pravednoj Stvari spadalo u dnevne obaveze – uostalom, čime drugim da opravda svoju lepuškastu deviznu platu? Sigurno ne sklapanjem unosnih poslovnih ugovora, koji se ne potpisuju sa zemljom pod embargom. Uzgred, vazda mi se činilo da onaj elegantno praznoreki Miloševićev seiz Vladislav Jovanović savršeno otelovljuje takvo, perverzno shvatanje diplomatije…
Kanda protivno nameri pošiljaoca, odjek & reagovanje ambasadora Šimanskog podsetilo me na taj jalovi, odvratni „istinoširiteljski“ ža(n)r iz slobističkog Nevakta. Ozbiljan svet to, jakako, ne radi: zamislite samo da američki ambasadori po svetu javno prekorevaju svakoga ko je negde nazvao Džordža Buša Mlađeg zločincem ili idiotom?! Jedva da bi stigli išta drugo da rade. To je vazda jalova zanimacija turističke klase među državama, što je Srbija odavno, zaslugom svog neumrlog Vožda i brojnih mu obožavalaca. Sto mu gromova, ko bi rekao da ima onih koji bi i jednu Poljsku da uvuku u taj soj?!
