Kako je prijatno, kako je lako menjati optiku, presvlačiti se iz jednog u drugi identitet: kad vaterpolo reprezentacija osvoji zlatnu medalju, osvojili smo je mi, i televizijski gledaoci, i mladež koja truli po kladionacama, i šef države i predsednik vlade… On zlatne momke primi, primi ih natrag u sebe, jer su iz njega tako blagosloveni i proizišli, na sportska prsa kači im ordenje, a kad se postavi pitanje šta to bi u Bosni, odjednom mi više nismo mi, eto, i međunarodni sud presudio je da mi nismo mi, reprezentacija koja je nastupila u Srebrenici ne da nije naša, nego nema s nama veze, nismo joj bili ni treneri, ni sponzori, ni rasadnik talenata, nismo za nju štaviše nikad ni navijali…
I staro i mlado ovde likuje zbog pravednosti presude da država Srbija nije počinila premda nije ni sprečila genocid! Kao prolaznik koji odrveni dok na trotoaru nekoga šutiraju po već krvavoj glavi nije se mati naša pomakla. Neprijatna srebrenička epizoda zataškavana je dokle god se moglo, ali ni kasnije, kad se stvar raščula, vlast u Beogradu nije imala srca da zločin osudi niti se pretrgla da glavnoosumnjičenome stane na rep!
&
U sportu smo svi jedno, tu je naše pravo lice, genocid je naličje kolektiva, to kao prvo, drugo, taj kolektiv ne da nismo mi, nego nemamo s njim ništa! Ne poznajemo ih, nismo im slali džebanu, nismo oficire te vojske finansirali niti smo im dali penziju JNA. Skupština Srbije je tobože htela da osudi zločin (genocid) u Srebrenici, ali joj se prohtelo da o istom trošku osudi sva krvoprolića kojih su poslanici mogli da se sete, dakle i Nosferatua i baskervilskog psa, Bruta, Ali Agdžu, Mobi Dika i cunami!
Odvratna i nadasve lažljiva floskula Miloševićeva da Srbija nije u ratu zar nije sada poduprta solomonskom odlukom međunarodnog suda?! Srbija nije počinila genocid, hajte da svečano dočekamo Varadija i Stojanovića, da im kličemo ispred Skupštine, oni od silnog adrenalina da ostanu samo u potkošuljama a kravate da odozgo bace u masu koju su spasli istorijske anateme i gadnog novčanog izdatka zvanog ratna odšteta, avaj, profesor Stojanović neće da ga čekamo ispred Skupštine, on je pre izricanja presude rekao da se u njegovoj rezidenciji priprema proslava! Za svakog pravnika ovakav proces je lični izazov, osim profesionalne taštine iz pobednika govori i rodoljublje (koje je otadžbina dodatno poduprla postavivši ga za ambasadora), ali neka Njegova ekselencija likuje, naše je da uprkos presudi i uprkos proslavi promislimo još jednom jesmo li saučesnici, katalizatori, nojevi, šta smo.
Ako Miloševića nisu izabrali građani Srbije – građani koje druge zemlje su za njega i njegovu partiju glasali u nekoliko navrata?! Stanovništvu koje države beše preostala JNA koja je u Bosni listom bila uz tamošnje Srbe? Iz koje su države tzv. paravojne formacije a zapravo pljačkaške družine odlazile da teren etnički i tehnički isprazne i od Muslimana i od svega što je u njihovoj imovini bilo vredno zaplene i transporta u majčicu Srbiju? Koja je država slala redovne vojnike i mobilisane rezerviste u pomoć prekodrinskoj braći?! Neka je slala Hrvatska, Muslimanima neka su pomagale islamske zemlje, ali učešće Srbije u ratu zar nije neporecivo? Taj koji se malko zaneo pa u bestijalnom transu postavio posleratni evropski rekord u ubijanju i zaoravanju pobijenih zar nije bio štićenik i stipendista Beograda?!
Ovi koji proslavljaju pravičnost presude reći će: što si ti veći katolik od pape, pa evo međunarodni sud priznaje da Srebrenica nije planirana u Beogradu… I meni je lakše ako masakr nije ovde smišljen, ali se ne osećam aboliranim, sud uostalom i ne kaže da smo mi i naši izabranici posve nedužni, on se vlada kao laboratorija u domu zdravlja koja vam posle pregleda urina nikad ne napiše „zdravi ste“ nego vam udari pečat „patogene klice nisu nađene“… Nije dakle dokazano da je rodno mesto genocida Beograd, sotim bolje, rekli bi u našoj severnoj pokrajini (a drugu i nemamo), ama nije to nikakva potvrda o nevinosti vladajuće klase, njenih jurišnika pa ni njezinih podanika!
Iz središta zemlje u koje je propao nakon izbora oglasio se Koštunica ili njegov duh, zločinci treba da odgovaraju, kaže, ali kao vrhunski teoretičar ne zbori ništa o pojedincu zvanom Ratko; prosečni pak Srbin, vsegda gotov da sebi oprosti, krivice se – moralne a umnogome i materijalne! – i zvanično kurtalisao!
&
Presuda „što je bilo bilo je, nikom ništa i pamet u glavu“ za nas je neprikladna, štetna, pa i potcenjivačka, nama kao da je rečeno: niti ste istinovljubivi kao Nemci niti ste bili poraženi kao Nemci, pa dobro, niste baš ni zabrazdili kao Nemci, ali je jasno da nikad nećete prevaliti preko usana: jeste, mi smo izazvali to i to!
Valjda je zato presuda nikom ništa, a ja sam za svakom svašta! Znam da tako šta ne postoji ni u jeziku, pa ipak, evo i mog predloga presude: Svemu naopakom što ste jedni drugima učinili mora se znati mera i svemu se mora dati ime koje mora biti naglas izgovoreno: srpska strana počinila je 193 zločina klase A, muslimanska 189, hrvatska toliko i toliko, u svemu što počiniše Srbi Srbija je zaslužna 83%; svak je dakle svakome kriv i dužan i svak mora svakome da plati ratnu odštetu, da kroz to davanje oseti barem delić vrednosti onoga što je uništio. Poravnanje mora biti očevidno, opipljivo i javno, nipošto virtuelno, ne sme među vama biti nikakve matematike, nikakvo prebijanje (više) među vama ne dolazi u obzir!
