Apaurini, štok–kola i trava genijalan su, nekad mi se čini i jedini način preživljavanja vikenda u dalmatinskom gradiću koji je, po turističkoj ponudi, na listi drugi odozdo. Jedini način da preživiš Thompsona koji te napada sa svih strana. Da se ogradiš. Da razviješ privatno ludilo jače od općeg i oboliš od najčešće spolne bolesti u Hrvata koju povjeriš samo najboljima kad im kažeš „Ma boli me kurac!“ Apaurine gutaš da ne popizdiš od štoka i općenito, da sjebeš paranoju od trave i tipa za šankom koji nosi gan, štok da ne zaspeš od apaurina i dosade, kolu da ti ublaži okus štoka, a travu da ti mozak prebaci na frekvenciju na kojoj će sve to oko tebe pretvoriti u nešto jako smiješno.
Nagrada „Jutarnjeg lista“ za najbolju novu proznu knjigu godine u Hrvatskoj za manje od decenije postojanja izborila je status uporediv s onim koji ovde ima NIN-ova, što će reći da je postala mračni predmet želja, baš koliko i neviđenog svakogodišnjeg ogovaranja (naravno, od onih kojima, realno i objektivno, ne preti baš nikakva opasnost da je dobiju). Razlika je u tome što nagrada „Jutarnjeg“ nije ekskluzivno romansijerska, nego i zbirke priča – ili bilo šta drugo što se može podvesti pod „fikcijsku“ prozu – sasvim ravnopravno konkurišu. Eh, da je tako i kod nas, možda bi, recimo, Urvidek onomad nadjačao kojekakva semoljanja… Pusti snovi, kako god uzmeš.
Ove se godine desio zanimljiv fenomen: nagradu je pokupio jedan debitant, takoreći dojučerašnji poluanonimus, a uprkos tome, nikakvog iole relevantnog javnog gunđanja nema, bar za sada. O, zar je moguće da ponekad čak i kevtanje Dežurnih Književnih Budala utihne? Sasvim retko, doduše, ali i to se kadgod desi, obično onda kada niko ne ume smisliti čak ni neki traljavi lažiargument koji će posle nedeljama razvlačiti kao prokislo testo, dakle, onda kada je „pobednička“ knjiga odviše „jaka“ da se kroz gunđanje ne bi baš prejasno providela pizma i jarosni jal.
Autor najboljeg hrvatskog romana u prošloj godini zove se Vlado Bulić, dete je Dalmacije a naročito Dalmatinske Zagore, i ima tričavih dvadeset i osam godina, što ga nije sprečilo da za sobom već ima biografiju koju bi ljubitelji stereotipa nazvali američkom, mada je to, naprotiv, jedan pravi hrvatski i balkanski CV po meri ovog zlog doba: pubertet uz gruvanje topova i sveprisutne orgijastične rituale međuplemenske mržnje, odrastanje na relaciji Dalmacija–Zagreb, a sve u multidisciplinarnoj mrakčini tuđmanovskih devedesetih, sazrevanje u sluzavom okružju novokomponovanog kapitalizma. To će reći da je Bulić izdanak ratne i tranzicijske hrvatske zbilje, da pripada naraštaju kojem nije – poput, recimo, generacije dolepotpisanog – dolaskom devedesetih život presečen nadvoje: ne, Buliću & co. život je zagađen u samom startu. To što oni to u tom trenutku zapravo još nisu znali i shvatali, nego su i iz Užasa pokušavali da nekako profitiraju (recimo: da se, u košmarnom ratnom Splitu, organizuju u bande koje će, iz čistog larpurlartizma nasilja, tući nemoćne starce!), baš ništa ne menja na stvari.
Edo Popović, cinični (novo)zagrebački rezoner, posvetio je jedan svoj vrlo solidan roman generaciji „koja je cugala u devedesetim, a treznila se u dvehiljaditim“; e, kod Bulića više nikakvog (o)trežnjenja nema, čini se kao da bi ono značilo isto što i pad neba na glavu, stropošt ispod čijih se ruševina više niko ne bi mogao izvući. Zato je Bulićev alter ego Denis Lalić manje-više stalno na svim mogućim opijatima, i tek uz njihovu pomoć proglavinjava kroz ovaj „roman o odrastanju u vrlo zabavnoj i vrlo brutalnoj sredini“, kako je sam pisac u jednom intervjuu pronicljivo opisao svoj, pardon, slučaj svog junaka. Jako je važno napomenuti da u tom njegovom narko-mahnitanju nema ama baš ništa od onog poslovičnog fenseraja, od snobovskog prenemaganja i postpubertetskog divljenja vlastitoj „otkačenosti“, kakvo je ipak primerenije bogatim i sređenim društvima: ne, u krvavom blatu hrvatskih devedesetih i dvehiljaditih sve je zapravo krvavo prosto, i suštinski neizmenjivo u svojoj tuposti. Dakle, niti je Bulić Bret Iston Elis, niti njegovi junaci izigravaju balkanske Patrike Bejtmene, čak ni onda kada silom neprilika upadnu u okean japijevske sluzi, trudeći se očajnički da se ne udave.
U redu, sredina teksta malo napred, hajde da najzad krenemo redom: Vlado se Bulić prvobitno pročuo kao pisac internet-bloga pod naslovom Pušiona, a pod pseudonimom Denis Lalić. Taj je blog – ako ćemo pravo, tek izgovor za pisanje priča, kako to pisac kaže, zdravo nesklon glupoj i pomodnoj mistifikaciji blogovanja – zainteresovanom čitateljstvu (a ono je raslo neviđenom brzinom) zapravo predstavio Bulića/Lalića i njegov ne-baš-tako-čarobni-svet, sa svim onim značajkama koje će pisac kasnije nadograditi, produbiti i „sistematizovati“ kroz roman Putovanje u srce hrvatskog sna, a obe će knjige gotovo istovremeno, u jesen 2006, objaviti zagrebački AGM. Pušiona je, treba reći, odlična zbirka priča kojoj je stalno upoređivanje sa romanom zapravo nanelo stanovitu nepravdu, jer je bezrazložno potcenjena; bez romana koji joj „smeta“ svojom kabastošću i kvalitetom, Pušiona bi doživela, siguran sam, pravedniju valorizaciju, ovako je odveć olako (retroaktivno) shvaćena kao puki kondicioni trening za roman. Ne bih vam nikako preporučio da je zaobiđete: prolazak kroz Pušionu pomoći će vam, u svakom mogućem smislu, i u probijanju kroz gotovo 350 strana ovog ekstenzivnog, razbarušenog, frenetičnog i neretko strahovito violentnog Putovanja u srce hrvatskog sna.
Komponujući Putovanje… Bulić je svesno i „bahato“ kršio sva moguća pravila, kako je to već Talentu – i samo njemu – dozvoljeno: nelinearna naracija ševrda stalno ovamo-onamo, od današnjih dana do sumraka komunizma, preko ratne depresije sa euforičnim ospoljenjem, od ispraznog tupila dalmatinske provincije, naizgled tako lepe i idilične, a dubinski tako zajebane, patrijarhalne, autistične i nasilne, do sivila životarenja provincijskog došljaka u raljama tranzicijskog Zagreba, pa opet malo napred, pa nazad, pa u stranu, Bulić pravi od svog Putovanja jedan narkoleptički miš-maš koji bi se bio spektakularno raspao u rukama samo malo manje veštog i nadarenog pisca, ali kod Bulića se drži, ma ne da se drži, nego drži čitaoca pa ga ne pušta! Nekom magijom, Bulić i potencijalne nedostatke pretvara u pluseve: svaki bi mu usrani „instruktor kreativnog pisanja“ ili neki sličan pametnjaković rekao da mu je roman bar za sedamdesetak-osamdesetak strana predugačak, i „formalno“ bi kanda bio u pravu, a opet, baš je dobro što je ovo Putovanje toliko iždžikljalo i što je tako neumereno i divlje, ne bi valjalo da je drugačije, njegova površinska „preteranost“ svake vrste zapravo je maska njegovog dubinskog, potresnog realizma.
Ne bi bilo teško (od)braniti tvrdnju da je Putovanje… neka vrsta (travestije?) bildungsromana. Ali zaboga, kako izgleda bilo kakvo „bildungovanje“ sopstvene egzistencije u tako idiotskim „društvenim okolnostima“?! E pa, baš ovako: toliko grozomorno da mu je preostalo samo da bude poetično. Denis Lalić i njegovi bližnji upravo su to: poetični junaci okruženi ritualizovanom, kodifikovanom surovošću. Ne, to ne znači da su oni plemeniti anđeli okruženi varvarima: (sup)kultura muškobanjastog „patriotsakog“ nasilja, testosteronske diktature i provincijalne zadrtosti kombinovane sa čarima dinarske varijante catholic education, nešto je što i sami u sebi nose, i s mukom se od toga odvajaju. Famozni Marko Perković Thompson, karikaturalni, ali megapopularni pevač fašistoidnih budnica, fenomenalno je razvijena metafora tog „htonskog“, zaumnog, a više nego stvarnog i sveprisutnog sveta; istražujući gde je zapravo srce tog famoznog „hrvatskog sna“ – uz jasno linkovanje na takođe tonama narkotika zalivenu potragu za „srcem američkog sna“ u Las Vegasu iz pera jednog drugog Thompsona, Huntera S. – Bulićev će narator, doslovno sledeći naputke iz stihova jedne pesmuljičice Perkovića Thompsona, zabasati u selo u dinarskom kršu, gde na nekakvom parapederskom derneku inače u svakom smislu pravoverni mačo-muškarci znojavi đipaju i grle se na imbecilnu muziku. To je ta slika, u tome je fora: u srcu naših kolektivističkih „snova“ nema ničega doli njihove sopstvene parodije, doli drečave praznine.
Daleko od kakvog gnevnog barbarogenija, Vlado Bulić je zanatski izvanredan pisac, a roman mu je istinski polifon, jezički izbrušen do perfekcije: književni hrvatski, dalmatinski zavičajni govor, zagrebačka kajkavska spika, kompjuteraški sleng, izvanredno parodirani „biznismenski“ metajezik te regularni i tarzan-ingliš ovde su znalački umiksani u jednu strukturu koja će se na kraju pokazati – verujem da ovo nije samo prvi, „vruć“ utisak koji će lako izbledeti – kao Baš Onaj Roman koji je jedno turbulentno, i zapravo užasno i neljudsko vreme još i ponajbolje od svih „uhvatio“, a sve bez napadnih „sociologizujućih“ namera. Nepristojno je ne pročitati ovu knjigu, pa sanjali vi hrvatski, srpski ili neki drugi balkanski san. Ako ih iko još razlikuje.