Obavezna registracija
Nova pravila za pripejd korisnike
Do 10. februara korisnici pripejda moraće da registruju svoje brojeve u skladu sa Zakonom o elektronskim komunikacijama. Kompanija Yettel pripremila je različite pogodnosti za svoje korisnike
Transkript cele emisije "Kažiprst" radija B92, emitovane 11. aprila 2007. možete pročitati na sajtu radija B92, a na istoj adresi možete preuzeti i audio zapis emisije u mp3 formatu.
11. april 2007.
Gost: Dejan Anastasijević, novinar nedeljnika Vreme
Novinarka: Danica Vučenić
Presuda petorici pripadnika „Škorpiona“ je ukupno 58 godina zatvora. Međutim, kada se to podeli na četvoricu koji su osuđeni, među kojima je i komandant Slobodan Medić, dobije se 20 godina, plus 20, plus 13, i plus pet. Izveštači iz sudnice opisuju da su se, kada je saopštena kazna, majke mladića i porodice u sudnici nasmejale, jedna od njih je poručila da će za 20 godina dvojica egzekutora izaći iz zatvora, a da je njeno dete i dalje sahranjeno. Presuda „Škorpionima“ došla je u danu kada je Vrhovni sud ukinuo presudu Saši Radaku za ubistvo civila na Ovčari kod Vukovara i vratio postupak na početak iz proceduralnih razloga, a nekako se skockalo da je i godišnjica smrti Slavka Ćuruvije i da posle osam godina ni formalno nije završena priča o njegovim ubicama i nalogodavcima. Presuda „Škorpionima“ je ponovo otvorila polemiku o visini kazne, o pravednosti, i debatu u kojoj se formalno tvrdi da je suđeno po zakonu koji je važio u vreme kada je počinjeno ubistvo, da tu formalno nema problema. Na drugoj strani, da li je ta presuda važna samo u sudskom, odnosno u formalno-pravnom kontekstu?
Anastasijević: Pa naravno da ta presuda ne može da bude bez pravnih reperkusija, pre svega zato što smo svi videli onaj snimak koji prikazuje te ljude kako ubijaju zarobljenike, taj snimak je zaista šokirao i ceo svet i Srbiju uopšte. U tom trenutk, kada je to bilo prikazano prvi put, prvo u Haškom tribunalu, a zatim i na većini naših televizija osim Javnog servisa, koji je smatrao da bi to moglo da povredi neke osetljive duše, tada se meni učinilo u jednom trenutku da bi iz tog šoka moglo da proizađe i nešto dobro, to jest reakcija javnog mnjenja je bila sasvim logično prvo jedan šok, a zatim se osetila potreba da se ta stvar raščisti, da se sa tim suočimo. Međutim, odmah su krenula, opet kroz javno mnjenje, zatrpavanja, priče kako je to sve montirano, čak su u prvi mah i advokati optuženih tvrdili da postoji drugi deo snimka u kome se vidi da je to sve samo gluma, da ti ljudi ustaju i smeju se i tako dalje. Pa posle, kad se ustanovilo da su ti ljudi zaista definitivno i ubijeni, onda su išli na neke druge strategije, levo, desno. Presuda jeste problematična iz mnogo razloga, ne samo zbog visine kazne. Jer, na kraju krajeva, hajde da kažemo, maksimalna kazna, pa makar i po starom zakonu, mada stvarno ne zvuči logično da se za organizovani kriminal može dobiti 40 godina, a za masovno ubistvo u ratu ne može više od 20, ali to je sad stvar koja je takva kakva jeste. Međutim, oslobađajuća presuda za jednoga koji je bio među njima, ali navodno nije učestvovao u pucanju, presuda od pet godina, što je zakonski minimum, za čoveka koji je samo njih sproveo, a nije navodno pucao u njih…
B92: I gledao, da.
Anastasijević: … kao da je to, po meni, ja nisam stvarno pravni stručnjak… Međutim, ako ti i ja zajedno opljačkamo banku, a ti držiš stražu, ili ja ubijem čuvara, a ti drugog čuvara držiš na nišanu, onda nam sude zajedno…
B92: Za mene nema dokaza?
Anastasijević: Za tebe se ispostavi da, eto, ništa nisi radila, da si, tako reći, slučajni prolaznik. To su jezive stvari, i to jeste poigravanje i sa tim žrtvama, sa porodicama žrtava koje su ipak smogle snage. Možete misliti kako je jednoj majci iz Sarajeva koja je gledala na televiziji, prepoznala sina kako ga ubijaju, da dođe pred sud države koja je na neki način sankcionisala to ubistvo, to jest učestvovala u njemu, a vratićemo se…
B92: Na „Škorpione“.
Anastasijević: … vratićemo se kasnije na tu priču o „Škorpionima“. Znači, ti su ljudi ipak pokazali nekakvu veru u institucije sistema Srbije, a onda su praktično dobili šamar, to je jedan problem. Drugi problem je kakvu poruku šaljemo ovdašnjem javnom mnjenju ovom pričom, ali treba videti kako će se stvar završiti na Vrhovnom sudu, koji opet ima jednu problematičnu istoriju u vezi sa presudama za ratne zločine, jer skoro nijedna presuda nije opstala.
B92: Da, čak i da je reč o proceduri, činjenica je da je nekoliko presuda, evo poslednja je ova za Ovčaru, odnosno za…
Anastasijević: Jeste, i često su obrazloženja… Ja moram da kažem kao pravni laik, ali stvarno ne zvuči suvislo ako vi kažete da presuda ne može da stoji zato što nije utvrđeno, to se odnosi na Ovčaru, zato što nije utvrđeno sa koliko je tačno koja žrtva metaka pogođena, a reč je o masovnom streljanju, a jasno je da se takav podatak ni na jednom sudskom procesu, s obzirom na okolnosti, ne može utvrditi, onda vi tražite dlaku u jajetu, u stvari gledate da oborite celu optužnicu i da obesmislite ceo slučaj. To se do sada, nažalost, dešavalo.
B92: Kada govorimo o kontekstu, ono što je, ako mogu da kažem, zanimljivo, ali je u neku ruku i indikativno, prvi put je jedan visoki političar juče komentarisao jednu presudu i nije rekao – Ne želim da se mešam u rad suda. To je šef države. On je rekao da zaslužuju maksimalne kazne.
Anastasijević: Jeste, Boris Tadić je rekao jednu stvar koja je, po meni, reakcija jednog čoveka, u osnovi pristojnog čoveka, i to je reakcija koju… U stvari, ono što je on rekao mogu da potpišu praktično svi pristojni ljudi u ovoj zemlji bez obzira na političku, ili nacionalnu, kako hoćete, ideološku orijentaciju. Ono što je strašno u vezi sa celim tim snimkom, što je mene lično pogodilo, jer ja sam kao novinar sa ratišta sve i svašta video devedesetih godina, je ta lakoća, bezbrižnost sa kojom se ti ljudi ponašaju. Znači, za njih nema nikakve priče da su ta streljanja izvršena u nekakvom osvetničkom besu, iz neke frustracije, ti su se ljudi prosto ponašali kao da idu na piknik, onako malo su se šalili usput, pušili cigare. Vidi se da su oni potpuno relaksirani i da rade nešto što su već mnogo puta radili, tako reći, rutinski. Iako pred sobom imaju gladne, izmučene, par maloletnika vezanih žicom, ljudi koji nisu očigledno ni jeli ni spavali, koje treba ubiti, oni se ponašaju prema njima sa mnogo manje osećanja nego što bi se mesar ponašao u klanici sa stokom. Ta jeziva mirnoća je ono što je mene na tom snimku mnogo više šokiralo od samog pucanja i leševa. I tu se vidi da te priče – Ako je u Srebrenici i bilo, to je narod preterao malo zato što su mnogo patili u ratu, pa je bilo osveta… Ovde se nije radilo o osveti, ovde se radilo o bezobzirnom ubistvu, i ti ljudi to opet nisu radili zato što su osećali bilo šta ni prema žrtvama, njima je rečeno da to urade. A tužno je što sud jednostavno nije insistirao naročito da vidi ko im je to naredio i zašto im je to naredio, jer u toj priči, kao i u svakom zločinu, postoji izvestan kontekst.
B92: Da se zadržimo na sadašnjem kontekstu, pre nego što popričamo i o „Škorpionima“. Sinoć je naša televizija emitovala film Fonda za humanitarno pravo, kojim smo se podsetili još jednom ko su bili „Škorpioni“ i sa kim su bili u vezi. Sudske presude, i za ratne zločine, pa i za organizovani kriminal izazivaju dilemu u javnosti. Predstavnici političkih institucija kažu da se presude ne smeju komentarisati, jer je to vrsta pritiska na sud. Liberalni deo javnosti i advokati koji učestvuju u nekim sudskim procesima misle da javnost apsolutno ima pravo da kaže šta misli o nekoj presudi. Presuda je i neka vrsta poruke, naročito o ratnim zločinima.
Anastasijević: Ono što mene tu uvek iznenadi su ti dupli standardi. Znači, isti ljudi koji tvrde da je potpuno normalno reći da u Srebrenici nije bilo nikakvog genocida, da u ratu u Bosni nije bilo ratnih zločina činjenih sa srpske strane… Kada se donese jedna ovakva presuda na osnovu nekih sasvim očiglednih dokaza izvesni ljudi dobijaju manje kazne ili bivaju oslobođeni. Znači, isti ti ljudi koji smatraju da je potpuno u redu i da je neprikosnoveno pravo slobode štampe i govora će poricati zločin na jednoj strani, a kad se radi o zločinima druge strane kaže – Ne, ne, molim te, nemojmo da diramo ovu presudu. Pretpostavka nevinosti važi samo za učesnike u postupku, ne važi za javno mnjenje, isto važi i za suđenje za ratne zločine. Takođe, po meni, nije uopšte logičan stav da se nijedna presuda… Znači, dok proces traje mi ne smemo da komentarišemo da se ne bi mešali u postupak, kad kažem ’mi’ mislim naravno na javno mnjenje i na nas novinare, koji smo tu neki posrednici, a kad presuda padne, onda je to zakovano i zacementirano, i onda dalje opet nema šta da se komentariše, što je bio stav Vide Petrović-Škero. To jednostavno nije tačno. Mislim, sve se presude komentarišu, presude i služe između ostalog za to da bi društvo dobilo neko zadovoljenje pravde, zato što nekažnjen zločin, nekažnjena nepravda stvara jednu crnu rupu, ona ljulja samo ustrojstvo društveno, i tome sudovi i služe, da dokažu da je društvo u stanju da se brani od zločinaca, samim tim društvo ima pravo, to jest javno mnjenje ima prava da komentariše te presude.
B92: Pri tom, ratni zločini i presude za ratne zločine imaju posebnu težinu u Srbiji, koju čeka suočavanje, koju čeka izručenje haških optuženika.
Anastasijević: Jeste. Ono što je meni u ovom procesu bilo isto dosta iznenađujuće je napor koji je sud uložio da dokaže dve stvari. Pod jedan, da su „Škorpioni“ bili paravojna formacija, čime se, pretpostavljam, htelo reći da oni nisu bili ni pod čijom kontrolom i da su sve to radili sami od sebe, što je potpuno neverovatno. Te zarobljenike koje smo videli na toj traci, koji su ubijeni, nisu zarobili „Škorpioni“, da se razumemo, te ljude je zarobio neko drugi, oni su zarobljeni pri osvajanjau, to jest ’oslobađanju’ Srebrenice. Njima je neko naredio da te ljude pokupe odande gde su ih držali, da ih odvedu negde što dublje u šumu i da ih likvidiraju. Vidi se već i po načinu na koji su oni radili da nisu vođeni nikakvom osvetom, da se to nije dešavalo u sklopu nekakvih ratnih dejstava, jer ti ljudi su ubijeni kada su odavno bile završene već sve ratne operacije. Znači, oni su funkcionisali u okviru jednog sistema. I sad da mi neko kaže da su oni naređenja, kao i pare, primali od Naftne industrije Republike Srpske Krajine, ali je sud jako insistirao, čak se u obrazloženju bavio upravo tom pričom da su oni bili potpuno nekontrolisani, da nema dokaza da je njima išta naređeno da to urade, nego da su eto oni to sami, to je samo po sebi dosta sumnjivo. A druga priča… Jer, na kraju krajeva, sud bi, po meni, trebalo da malo više insistira upravo na kontekstu, a ne da nas ostavi bez objašnjenja. I sasvim je izvesno da ta jedinica nije mogla da se upotrebljava bez naređenja nekog ko je mnogo više i ko uopšte nije obuhvaćen tim sudskim postupkom. A druga stvar je opet vrlo uporno insistiranje, čak i u tužilaštvu, da se radilo o građanskom ratu u Bosni. Nije posao suda koji sudi za ratne zločine da određuje karakter sukoba, da li je to građanski rat, da li je to agresija. Dovoljno je za sud da je to oružani sukob, ali čvrsto insistiranje na građanskom ratu u kome Srbija nije učestvovala pokazuje da su i te kako u sudu vodili računa o političkom kontekstu. Naročito moramo da vodimo računa da je taj proces počeo pre nego što je završen proces u Međunarodnom sudu pravde u Hagu, pa se očigledno uložio jako veliki napor da se dokaže da država Srbija nema nikakve veze sa tom pričom, a ja se bojim da to prosto nije istina, s obzirom na ceo istorijat „Škorpiona“, koji su kao i mnoge druge takozvane paravojne jedinice bili rođeni i opreman, i plaćani praktično od DB-a Srbije. Kasnije se pojavljuje u Podujevu ista ta jedinica u rezervnom sastavu MUP-a, prevedenog u redovni sastav. Pa niko ne može da mi kaže da je sve to bilo spontano, da država nikakve veze nije imala sa tim.
B92: Pri tom su pohvatani po Šidu, gde su živeli.
Anastasijević: I na kraju krajeva, pohvatani su po Šidu, i na kraju krajeva su se mnogi od njih obogatili. Nažalost, ovo je zaista stvarno samo delimično ispunjavanje pravde. Delimična pravda nije baš neka pravda, mislim da ćemo se svi složiti.
B92: Kada govorimo o kontekstu, jutros je „Fonet“ objavio vest, pozivajući se na ’Asošiejted pres’, da su sudije Međunarodnog suda pravde u Hagu ocenile da Srbija nije odgovorna za genocid nad muslimanima, ali nikada nisu imali uvid, niti su zatražili uvid u zapisnike sa sednica Vrhovnog saveta.
Anastasijević: To je tekst koji je juče objavljen u ’Njujork tajmsu“, i to je tačno, samo što se to znalo i ranije. Znači, to jeste bila strategija naših zastupnika u Hagu, našeg pravnog tima.
B92: Prema tvojim izvorima, da li bi uvidom u te zapisnike saznali da li je formalno ili neformalno vojska imala veze sa jedinicom kao što su „Škorpioni“?
Anastasijević: Ne znam da li bi konkretno za „Škorpione“ se tu nešto našlo, ali ljudi koji su videli te zapisnike, a ti zapisnici su dostavljeni Haškom tribunalu, Krivičnom tribunalu za ratne zločine, znači onom koji je sudio pojedincima, ali je zabranjeno bilo koristiti ih u postupku prema državi Srbiji pred Međunarodnim sudom pravde. Znači, ljudi koji su videli te zapisnike kažu da tamo ima svašta iz čega bi se moglo videti da su pojedini organi države Srbije, pre svega vojska, tajne službe i policija, bili mnogo više angažovani u ratu u Bosni nego što je to predstavljeno ne samo u javnosti, nego i pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu. I to, na kraju krajeva, nije nikakva tajna ni za koga ko je malo boravio u Bosni za vreme rata. I na kraju krajeva, ko se seća devedesetih godina u Srbiji, svi znamo ko je te ljude naoružavao, svi znamo sve te priče i tu mnogo spontanosti nema i nije ni bilo. Međutim, naš pravni tim je uspeo da blokira iznošenje tih dokaza, to je nešto što njima spada u opis radnog mesta. I kada je Karla del Ponte tražila ta dokumenta naša država je dala ta dokumenta sa tom provizijom da se ona ne mogu koristiti pri drugim sudovima, i da bi ih uopšte dobila Karla del Ponte je pristala na to, i gotova priča. Ono što je važno, što treba naglasiti, kad se govori o toj presudi Međunarodnog suda pravde, koja je kakva takva je, na nju nema niko prava žalbe, to je gotovo, ta priča je sa pravne tačke gotova, je da se stalno kod nas ponavlja da je Srbija proglašena nevinom u tom postupku. To nije tačno, Srbija je oslobođena optužbe za direktno učešće u genocidu…
B92: Ali smo ušli u istoriju po druge dve tačke.
Anastasijević: … zbog nedostatka dokaza, a to nije ista stvar, to je jedna stvar. A druga stvar, ušli smo po dve tačke. Međutim, ja vidim da ljudi sad tumače tu presudu Međunarodnog suda pravde kao da mi nismo ni luk jeli ni luk mirisali. Mi smo se izvukli od ratne štete, to hoću da kažem, u celoj toj priči, od plaćanja ratne štete i od toga da budemo prva država posle Drugog svetskog rata koja je oglašena krivom za genocid pred nekim Međunarodnim sudom. Međutim, mi se nismo izvukli od onoga što smo radili, od tog jednog tereta prošlosti koji vučemo, koji nas i dan danas jako pritiska.
B92: Da li u taj teret prošlosti, mada to nije ista tema, ali jeste generalno, spada i ta zavera ćutanja, kako kaže Rajko Danilović, oko ubistva Slavka Ćuruvije i posle osam godina? Dakle, ponovo je otvorena jedna priča, kako kaže advokat Danilović, znaju se i počinioci i nalogodavci, ali ne može sud da dobije dokaze jer ne postoji mogućnost da uđe unutra, odnosno nema insajdera. Zašto postoji zavera ćutanja oko tog ubistva?
Anastasijević: Kao i sva ubistva i svi zločini u kojima postoji, naglašavam, institucionalna umešanost DB-a Srbije, koja se sad zove BIA, a ranije se zvala Resor DB-a, za vreme Miloševića. Znači, kad god imate direktno učešće službe u takvim stvarima ispostavlja se da nema dokaza, nema ništa. A zašto? Zato što ta institucija štiti samo sebe. Mi znamo da je u praćenju Slavka Ćuruvije, to nije nikakva tajna, učestvovalo dvadeset i nešto radnika DB-a, operativaca DB-a, koji su ga pokrivali…
B92: Koji su i saslušali u ovoj sada…
Anastasijević: … koji su ga saslušali. I to je ubistvo rađeno po izvesnom receptu koji je još pre toga ustanovljen. Znači, služba osobu koju treba ubiti iz nekih državnih razloga prati intenzivno, a zatim se u jednom trenutku povlači, na scenu stupaju obično unajmljeni pucači, koje je ista ta služba angažovala, ali koji najčešće nisu aktivni radnici službe nego su kriminalci kojima je rečeno da to treba da urade u zamenu za neke usluge koje će kasnije dobiti ili neka oslobađanja od kazne, ali je važno da to budu kriminalci da bi u slučaju da nešto pođe naopako služba opet mogla da se odmakne i da kaže da nije imala ništa sa tim. Znači, tako je rađeno u slučaju ’Ćuruvija’, potpuno isto je rađeno u slučaju Vuka Draškovića, to jest atentata u Budvi, atentata na Ibarskoj magistrali, gde je opet služba intenzivno pratila, onda se povlači i onda dolaze… s tim što su u slučaju na Ibarskoj magistrali zaista angažovani ljudi iz crvene jedinice, u slučaju Stambolića. Znači, to je jedan recept, i naravno da služba želi da izbegne da se otkrije njena institucionalna umešanost u celoj toj priči. Zato imamo taj paradoks da čak, na kraju krajeva, ni u slučaju ubistva Đinđića, gde je pola ljudi koji su optuženi za direktno učešće u atentatu bilo praktično u službi, bili su aktivni oficiri službe i Legija, mada je kao fol bio u penziji, i Zvezdan Jovanović i svi ovi koji tamo sede. Otprilike polovina je bila u aktivnom sastavu u vreme ubistva, a druga polovina je bila u saradničkom statusu u odnosu na službu, mislim na ljude iz Zemunskog klana, koji su tamo prolazili nekakve obuke u službi, o tome je čak i Legija govorio na sudu, i navodno davali vredne informacije o albanskom terorizmu, pa su zato dobijali i obezbeđenje od službe. Znači, vi imate praktično komplot na ime druge stvari. Međutim, služba je čak iz cele te priče uspela da izađe, a da niko ne kaže – Pa čekaj da vidimo šta su ti ljudi, šta je ta cela institucija radila za vreme Miloševića, i šta sa njom da radimo. Ne, odsečeno je ono što je trebalo da se odseče, ono što se nije moglo poreći, znači žrtvovani su neki ljudi, ali se institucija čuva i skrivaju se dokazi. Jer, kad bi se stvarno došlo do kraja, onda bismo dobili jednu zastrašujuću sliku o tome, o moći tajnih službi u srpskom društvu.
B92: I danas.
Anastasijević: Da, to danas više, s obzirom da se promenila priroda režima, sad više nemamo kao što smo imali za vreme Miloševića zločinački režim, nego imamo nešto drugo. Ni služba ne može više da radi ono što je radila tada na taj način, ali činjenica je da taj čvor nikada nije razrešen. I ja polako gubim nadu da će ubistvo Slavka Ćuruvije biti kompletno razjašnjeno na sudu, jer evo mi danas, toliko godina posle, osam godina, mi imamo slučaj koji je u fazi predistražnih radnji. Tako da je to onako jako tužna stvar, i isto govori nešto i o nama novinarima, koji očigledno nismo u stanju bili da nateramo kroz pritisak na vlasti da se smrt našeg kolege istraži do kraja.
B92: Doduše, bila je emisija „Insajder“ o tome, ti si o tome pisao. Ne želim da branim profesiju, nego hoću samo da…
Anastasijević: Pa bitni su rezultati, nismo uspeli.
B92: Da, nismo uspeli, to je tačno. Mada, ako se vratimo na početak naše priče, a to su „Škorpioni“, imamo film o egzekuciji, pa je presuda u najmanju ruku nepravedna.
Anastasijević: U svakom slučaju, to je još prvi stepen, još ćemo videti šta će se sa time desiti. Ali, sve zajedno kad se posmatra, znači i ta presuda, i oslobađanje u vezi sa Ovčarom, i vraćanje nekih potpuno isto, po meni, nespornih slučajeva od Vrhovnog suda, i činjenica da nam se praktično pojedini patriotski mediji smeju u lice i priređuju proslave oslobađanja Srebrenice… Uskoro evo dolazi ponovo godišnjica Srebrenice, hajde da vidimo da li će ponovo studenti slaviti na Pravnom fakultetu. Kad pogledate otvorene pretnje neonacista našim kolegama, koji prolaze nekažnjeno…
B92: Ulica: Vukovi sa Vučjaka, to još nije formalizovano, ali je predloženo.
Anastasijević: Mislim, ja razumem da je došlo do izvesnog, hajde da kažemo, buđenja tog jednog nezdravog patriotskog zanosa kao reakcija na to što nam otimaju Kosovo, ali povremeno i mene prosto hvata strah, mada verujem i dalje, možda preterujem, da se vraćamo u neka loša stara vremena. Kažem, voleo bih da verujem da smo odavno izašli, ali svaki čas me nešto podseća, kao da vas nešto vuče za rukav da ne da nismo izašl, nego smo do grla u tome.
B92: Na naslovnoj strani današnjeg „Kurira“ su objavljeni navodno delovi pisma pokojnog Vlajka Stojiljkovića, u kojem je on pisao o političarima koji su navodno homoseksualci. U koji kontekst ovo da stavimo?
Anastasijević: U kontekst… Mislim, teško je reći, teško je naći pristojnu reč za ovo. Znači, pokojni Vlajko Stojiljković je napisao jedno ogorčeno pismo pre nego što se ubio, u kojem je, naravno, rekao sve najgore što je mislio o marionetskoj u to vreme još uvek DOS-ovskoj vladi i napisao za njih sve moguće, i da su izdajnici, levo, desno. I to pismo je čitao Aleksandar Vučić od svih ljudi posle Stojiljkovićevog samoubistva, ali čak ni on, izgleda, nije smogao snage da pročita i one delove pisma koji se odnose navodno na seksualnu orijentaciju otprilike polovine vlade u DOS-u, da je to homoseksualna vlada. Čak je i Vučić, koji nije poznat po tome da se mnogo uzdržava, napravio tu crtu, ali evo „Kurir“ je odlučio da ode korak dalje. Znači, jedno, koliko je već, osam godina staro pismo jednog čoveka koji je izvršio samoubistvo zato što prosto nije mogao da podnese verovatno činjenicu da bi moralo da mu bude suđeno, s obzirom na funkciju koju je obavljao za vreme Miloševića i ono što se dešavalo, što su radili ljudi pod njegovom komandom… Znači, taj čovek je pre smrti napisao jedno ogorčeno pismo i sada „Kurir“, osam godina kasnije, to vadi i pokušava da dokaže da je ovaj ili onaj član bivše DOS-ove vlade, nijedan od pomenutih ljudi nije više na vlasti, to je zanimljivo…
B92: To je vrlo zanimljivo.
Anastasijević: … da su oni homoseksualci. Mislim, to je onako dno dna, nema drugog nekog načina da se to uradi, i to je sramota i za našu profesiju, na kraju krajeva, da se ovakve stvari tolerišu. Protiv ovoga niko naročito… Mislim, NUNS će verovatno izdati neko saopštenje, sud časti, levo, desno, ali ovi će odmah odgovoriti – Molim vas, to je sloboda štampe. A kada neko pokušava da dâ racionalan komentar nečega što je stvarno važno za javni interes, kao što je ova presuda, onda kažu – A ne, ne smeju se komentarisati presude. To je jedna vrsta duplih standarda, jedno licemerstvo koje zaista izaziva jednu mučninu kod, čini mi se, svakog pristojnog čoveka.
B92: Danas se na naslovnim stranama novina bave generalom Ponošem, odnosno pričom o tome da je njegovo mesto predmet trgovine u pregovorima.
Anastasijević: Jeste. U ovoj zemlji je, nažalost, sve predmet trgovine među političkim strankama.
B92: Koliko sam razumela, generala Ponoša je stručna javnost ocenila kao pravog čoveka na pravom mestu.
Anastasijević: Što se tiče stručne javnosti, a kad kažem ’stručna javnost’ mislim na one ljude koji sistematski i analitički prate ono što se dešava u vojsci, a to su Centar za civilne i vojne odnose, na primer, i slične organizacije, postoje vrlo dobre ocene onoga što je urađeno za vreme mandata generala Ponoša, i ima niz nespornih rezultata u reformama vojske. Jer, zaista taj tandem, ne treba zaboraviti ministra Zorana… Izvini, trenutno mi je…
B92: Zorana Stankovića?
Anastasijević: Da, Zorana Stankovića. Znači, ministar Zoran Stanković i Ponoš su u tandemu uradili jako mnogo. Jer, kad pogledate u kakvom je stanju vojska bila pre nego što su oni i u kakvom je stanju vojska sada, zaista objektivno, bez nekog naročitog napora, sad nemamo vremena da obrazlažemo, vidite dobre korake. Ono što je strašno u čitavoj ovoj priči i oko toga da li je mesto načelnika Generalštaba, i ne samo njegovo mesto, predmet trgovine, je što upravo zato postoji razdvajanje na Ministarstvo odbrane. Ministar odbrane je politička ličnost koja se imenuje u političkim pregovorima između stranaka, ali upravo da ne bi vojska stalno zavisila od politike, zato postoji Generalštab i načelnik Generalštaba, i to ne bi smelo da bude predmet pregovora.
B92: Kao što je i Narodna banka isto predmet…
Anastasijević: I DS je u pravu kada kaže da o tome ne bi trebalo da se pregovara, ali DS nije u pravu kada kaže: „Hoćemo da pregovaramo i o guverneru Narodne banke“, zato što to isto ne bi smelo da bude predmet… Kao što isto DS nije u pravu kada kaže: „Ako ćemo da pričamo o Ponošu, onda moramo da pričamo o direktoru policije“, što je isto što i načelnik Generalštaba, prevedeno. Ali, nažalost, kod nas se stranke ponašaju kao da oni ne pregovaraju o raspodeli funkcija i ministarstava u vladi, nego praktično oni sada dele sve u Srbiji. Oni se sad ponašaju kao vlasnici Srbije, koji sad treba da podele sve, pa u tim podelama uopšte ne znaju gde da stanu. Ja očekujem svaki dan da mi neko zazvoni na vrata, da dođe multipartijska komisija od G17, DS-a i DSS-a, da mi pogleda nameštaj jer treba da uđe u predmet pregovora na sledećim konsultacijama, pa samo da vide šta imam po kući da bi videli ko će televizor, a ko će zamrzivač, iako bi to trebalo da bude moje. Oni se tako ponašaju, i to dosta lošu sliku daje o celom našem političkom sistemu.
B92: Hvala ti što si bio gost „Kažiprsta“.
Do 10. februara korisnici pripejda moraće da registruju svoje brojeve u skladu sa Zakonom o elektronskim komunikacijama. Kompanija Yettel pripremila je različite pogodnosti za svoje korisnike
Više od 50.000 roditelja ispratilo Lidlov projekat “Lupilu radionice ranog razvoja”
“Svesni toga da su cene prehrambenih proizvoda možda i najvažnija stavka kućnog budžeta i od izuzetnog značaja za održavanje životnog standarda građana, odlučili smo da upravo pred praznike, u novembru i decembru, ponudimo još povoljnije cene redovnog asortimana i tako pokažemo potrošačima da smo tu za njih u svim tržišnim okolnostima”
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve