Do poslednjeg dana

Osim nemalog broja radnika, koji čak ni uoči praznika nisu uspeli da dobiju bar neku od zaostalih plata, i pojedini srpski tajkuni možda su uz izvesnu finansijsku nelagodu proveli ovonedeljni Međunarodni dan rada. Jer, ukoliko tokom preostalih nekoliko dana do isteka roka za formiranje vlade (14. maj) međustranački koalicioni dogovor ipak ne bude postignut, dotični trudbenici mogli bi ponovo biti u prilici da – sve legalno i krajnje transparentno – (ponovo) ulože u budućnost (ponovnom) finansijskom podrškom učesnicima u (ponovljenim) parlamentarnim izborima.

Možda će izabrani predstavnici naroda prema njihovim željama i interesima osetiti veći stepen odgovornosti nego, recimo, prema interesima onih nekoliko hiljada članova Samostalnog sindikata, koji su, dan uoči Prvog maja, protestujući u centru Beograda tražili hitno formiranje nove vlade, sve preteći širenjem protesta. I možda u zbiru njihovih (tajkunskih) interesa, i interesa partija da, upuštanjem u ponovljenu izbornu neizvesnost, iz ruku ne ispuste ono što je već osvojeno, leži neko uporište optimizma stranačkih predstavnika koji su, u vreme protesta sindikalaca, nastavljali da ubeđuju medije da će (prodemokratska) vlada ipak biti formirana u zakonskom roku.

Umesto iznošenja konkretnih argumenata koji bi taj optimizam potkrepili, međutim, predstavnici Demokratske stranke i Demokratske stranke Srbije nastavili su da, i u danu kad su ih sindikalci prozivali da se uozbilje, međusobno prebacuju krivicu za dosadašnji, troipomesečni neuspeh u pregovorima. Mediji su nastavili da spekulišu o funkcijama ministra unutrašnjih poslova i direktora BIA kao ključnim tačkama sporenja, mada ništa manje značaja nije dato ni problemu kontrole nad ministarstvom saobraćaja od kog Velimir Ilić baš ne želi da odustane, dok DS baš želi da tu instalira svog kandidata. Sam Ilić je, srećom, bar jedan dan (u ponedeljak) ćutao, nakon što je u nedelju tvrdio da će vlada narodnjačke koalicije, DS-a i G17 plus biti formirana odmah posle prvomajskih praznika.

HOĆE, HOĆE: Daleko veći odjek, međutim, imalo je Ilićevo prošlonedeljno „ispipavanje terena“ u vidu najave formiranja narodnjačke manjinske vlade uz podršku radikala. Bio je to odličan šlagvort za radikalske čelnike da se, danima potom, u izjavama velikom broju medija, diče rastom popularnosti svoje stranke, najavljuju izbore na svim nivoima i svoj dolazak na vlast u saradnji sa manjinskim strankama („Hoće, hoće svi“, tako je odgovorio Aleksandar Vučić na tvrdnju jednog novinara da manjinske partije ne žele u koaliciju s radikalima, da bi onda taj stav objasnio zanimljivom tvrdnjom da je razlog za opredeljivanje „ko da više para“).

I dok su radikali složno odbijali svaku mogućnost ulaska u partnerstvo sa DSS-om (kao i DS-om), iz redova partije Vojislava Koštunice i dalje su stizala objašnjenja zašto takvu mogućnost ne bi trebalo u potpunosti odbaciti, ali i zaklinjanja da je reč samo o principijelnom stavu, a ne i o najavi potencijalnog dogovora. To je u ponedeljak, između ostalog, tvrdio i Miloš Aligrudić, šef poslaničke grupe DSS-a, gostujući na Radiju B92, dodajući pri tom da su izbori za Srbiju najmanje dobra varijanta. Aligrudić je pokušao da ubedi javnost da je za činjenicu da pregovarači mesecima ne uspevaju da dođu ni do jednog konretnog rezultata kriv DS, tvrdeći kako nije lepo što je stranka Borisa Tadića faksom poslala svoj „ucenjivački“ predlog na koji očekuje odgovor, „bez ikakvog razgovora“. Šef poslaničke grupe DSS-a pokušavao je da objasni i da nema ničeg logičnijeg od zahteva te stranke da Koštunica, kome je Tadić spreman da ponudi mandat, dalje vodi pregovore i formira vladajući tim.

Interese DS-a branio je putem medija Milan Marković, zamenik šefa poslaničke grupe te stranke, koji je krivicu za neuspešno cenkanje prebacivao na DSS, tvrdeći da DS „stalno daje neke predloge“, ali s druge strane nema nikakvog odgovora. „Vrlo je teško voditi dijalog tako što vi pričate, a druga strana ćuti“, ocenio je Marković. Bojan Pajtić, potpredsednik stranke, bio je mnogo oštriji: podsetivši da je DS spreman na „ustupak“ time što odustaje od mesta premijera, a G17 plus time što odustaje od ministarstva finansija, on je ocenio da se „Koštunici jako dopala neograničena vlast“, pa ne prihvata da, ako on bude premijer, DS ima većinu resora u budućoj vladi.

NOVE VERZIJE: Pajtićeva tvrdnja da Koštunica nije spreman da prihvati da DS ima većinu resora ne slaže se sa optimističnim zaklinjanjima nekoliko dnevnih listova koji su u pretprazničnim brojevima tvrdili da je vlada na pomolu, i to ona u kojoj bi Koštunica bio premijer, a demokrate bi imale većinu ministara. U tim tekstovima pojavili su se i neki novi detalji u odnosu na verziju koju su ranije prenosili poslovično dobro obavešteni izvori. Tako se, prema novijim verzijama, koje u utorak, kada je nastajao ovaj broj „Vremena“, nisu imale zvaničnu potvrdu, odustalo od povećanja broja ministarstava („zbog pritiska javnosti“) tako da bi i novi ministarski tim mogao imati 19 članova kao i aktuelni, doduše sa nešto drugačijim zaduženjima od odlazećih ministara. Umesto ranije najavljivanog jednog potpredsedničkog mesta, namenjenog Božidaru Đeliću, razni izvori sada govore o postignutom dogovoru da buduća vlada ima tri potpredsednika, od kojih bi jedan bio Đelić (bavio bi se evropskim integracijama, a istovremeno bi vodio i ministarstvo sa tim zaduženjem). Potpredsednik zadužen za ravnomeran regionalni razvoj bio bi Mlađan Dinkić, koji bi istovremeno bio i ministar ekonomije, a još jedno potpredsedničko mesto pripalo bi tadićevcima.

Nezvanične verzije koje su čaršijom kružile poslednjih pretprazničnih dana podrazumevale su još jedan novitet: kao kandidat za ministra spoljnih poslova sada se pominje Ivan Vujačić, aktuelni ambasador Srbije u Vašingtonu, „pošto je on jedini kandidat DS-a prihvatljiv za Koštunicu“.

Različiti izvori prenosili su i detaljne verzije rešenja pitanja raspodele sektora iz oblasti bezbednosti, ali je problem što su se te verzije unekoliko razlikovale. Izgleda da se razmišlja o neobičnim rešenjima vezanim za funkciju direktora BIA: pominje se „dupli ključ“ koji bi držali i DS i DSS i to tako što bi dve godine direktor „službe“ bio iz jedne stranke, a njegov zamenik iz druge, a onda obratno.

Navodno je prošlonedeljni Dinkićev ultimatum, prema kome G17 plus ne pristaje na vladu ukoliko je i funkcija guvernera Narodne banke deo pregovaračkog paketa, bio efikasan – nezvanični izvori sada tvrde da Radovan Jelašić (koji zvanično nije kadar G17 plus) ostaje na funkciji.

ĐURĐEV DANAK…: Posle potpuno promašenih najava prema kojima je Srbija trebalo da dobije „uskršnju“ vladu, pa onda „prvomajsku“ vladu, najave u kojima se povezuje činjenica da DS i DSS slave Đurđevdan i potreba da se saopšti dobra vest o postignutom dogovoru, mogle bi izazvati cinične komentare i podsećanja na jednu raniju pouku novinarima o tome šta se na slavi sme, a šta ne sme pitati. U svetlu činjenice da je i odlazećoj vladi u trenutku formiranja prognoziran rok trajanja ne duži od godinu dana, blede i procene o kratkom trajanju potencijalne nove vlade, ukoliko ona bude formirana posle ovoliko natezanja, prepucavanja i treniranja nepoverenja.

Sve manje zainteresovana čaršija najupornije neguje teoriju da će vlada biti formirana u poslednjem trenutku, kako bi, posle dugog iscrpljivanja, nužni ustupci bili najlakše prihvaćeni. Ipak, možda ne bi valjalo gubiti iz vida ni činjenicu da je posle višenedeljnog, gotovo unisonog procenjivanja analitičara da izbori ništa ne bi promenili, ali bi značili gubljenje vremena i novca, Đorđe Vukadinović, urednik „Nove srpske političke misli“, uz ocenu da je „jasno da stranke ne žele izbore“ i da „ne bi bilo čudno da se vlada u krajnjem cajtnotu izrodi“, oprezno dodao i da „ne bi nastupio smak sveta čak i ako bi pregovori propali i raspisali se novi izbori“.