Zvezdan Jovanović, zvani Zveki i Zmija, ispunio je očekivanja: nijednom rečju nije odmakao od dosadašnje odbrane ćutanjem. Kao, uostalom, i ostatak optuženih u procesu zaverenicima za atentat na premijera Zorana Đinđića, branili se ili ne
Završnim rečima preostalih optuženih konačno je zaključen glavni pretres na suđenju zaverenicima koji su ubili Zorana Đinđića, a presuda je najavljena za 23. maj u 11.30. Završne reči su, kako reče adv. Srđa Popović, ionako najdosadniji deo suđenja, koji je sasvim predvidiv posle zaključenja dokaznog postupka: tužilac sumira optužnicu i dokazni postupak, advokati odbrane pokazuju da su zaradili honorare, optuženi se pravdaju kako znaju, sudsko veće ćuti i sluša.
Završna reč Zvezdana Jovanovića, optuženog da je ubio premijera i ranio Milana Veruovića, bila je predvidivo dosadna. Nije on ništa, pojma nema ni o čemu, niko ga nije video i uopšte odakle on tu? Do sada se on branio ćutanjem, glasi zvanična verzija, ali to nije bilo baš tako: Zvezdan Jovanović intervenisao je u nekoliko navrata tokom glavnog pretresa i samim tim odustao od odbrane ćutanjem. Suštinu tih svojih intervencija ponovio je i u završnoj reči: da je njegovo priznanje uzeto em protivzakonito, em uz ucene i pretnje porodici; da on ni na koga u životu nije pucao iz snajperske puške; da je sve to namešteno; da odakle šareno ćebe i ko bi uopšte nosio šareno ćebe da na njega nasloni pušku, jer da to „crvene beretke“ ne rade nikad; i u tom pravcu.
Specijalno tužilaštvo, međutim, tvrdi da je svoj iskaz Zvezdan Jovanović dao po Zakonu o krivičnom postupku, upozoren i posle poverljive konsultacije sa advokatom, a u prisustvu istražnog sudije i zamenika tužioca. Po nekim izjavama iz 2003. taj je iskaz bio i snimljen video-kamerom, kao i Jovanovićeva objašnjenja tokom turneje po mestima na kojima je što isprobavao pušku, što pokušavao da ubije premijera. Odbrana je mesecima pokušavala da taj ključni iskaz sa potpunim priznanjem (potkrepljenim iskazima svedoka i materijalnim dokazima) izuzme iz spisa, ali ga je Vrhovni sud vraćao, tako da je to priznanje ostalo dokaz prihvatljiv za sud. Advokat po službenoj dužnosti Zvezdana Jovanovića, Vesna Radomirović, bila je izložena maltretiranju, čak i disciplinskom postupku u komori, jer je tvrdila da je iskaz uzet uredno po ZKP-u, kao što su potvrdili i drugi svedoci prisutni u tom trenutku. Te svedoke je Zvezdan Jovanović i napadao u završnoj reči, tvrdeći da su ga ucenjivali, plašili i pretili mu, pa je on – jadan i preplašen – morao da potpiše nešto što on sada naziva sasvim lažnim iskazom.
Ko je gledao Zvezdana Jovanovića i slušao njegovu specifičnu retoriku „starijeg narednika“ JSO-a koji je za nedelju dana postao „potpukovnik“ te iste jedinice (činovi su u navodnicima, jer je ta ekipa sebi činove delila po volji i bez ikakvih kriterijuma), teško će poverovati da su Mile Novaković i Rodoljub Milović, policajci iz UBPOK-a, mogli tek tako da „ucene“ i „preplaše“ jednog takvog srbskog viteza i junaka da u prisustvu svog advokata, istražnog sudije i zamenika tužioca potpiše samoubilačku laž. Da li bi Zvezdan zaista poverovao da će mu Mile i Roćko ugroziti dete ako ne optuži sam sebe, ni krivog ni dužnog za nešto za šta se dobija 40 godina? Teško. To niko normalan – a pogotovo neko nevin – nikada ne bi učinio; nevin čovek jednostavno kaže: ja sam nevin, a vi dokazujte ako imate šta i čime. Ovako imamo teoriju odbrane zaverenika koja se svodi na to da je tu reč o strašnoj zaveri koja obuhvata stotine ljudi u zemlji i van nje, a čija je jedina svrha da nevini ljudi poput Legije i Zvezdana ostatak života provedu u zatvoru, a da se pravi počinioci izvuku. Ovo je slobodna zemlja i svako može da veruje u šta hoće; sud, međutim, postupa po dokazima, pa ćemo sačekati do 23. maja.
Ostali optuženi bili su takođe predvidivi: Aleksandar Simović ima alibi, a i nije sklon oružju, uprkos onome što mu je nađeno kad je uhvaćen na legalu; Branko Bezarević pojma nema ni o čemu, oklevetao ga pokojni svedok saradnik Vukojević; Željko Tojaga jeste „doktor za zolju“, pa su ga vljda zato i optužili, mada ni on pojma nema ni o čemu; Saša Pejaković držao se mudro odluke Specijalnog tužilaštva o prekvalifikaciji optužbe, u stilu – ja sam samo izvršavao naređenja i pojma nemam ni o kakvom atentatu; Dušan Krsmanović se pak uhvatio inteligentne odbrane svog advokata (da je priglup, jednom rečju) i pokajao se, kao ispočetka.
Sada treba sačekati 23. maj.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
