Od sramote do normale

Dobre vesti smo videli: opet su dečaci i cure skakali, pucali, prevrtali se po strunjačama, spuštali se iz helikoptera, jahali konje i vozili decu na motociklima, uz blagonaklone poglede bivšeg i budućeg ministra i ostalog premudrog načelstva. Trinaesti maj je trinaesti maj, makar pao i 27. maja; to mora da je od tog gregorijanskog kalendara, ali – ako se neko seti, dobro; a ako se ne seti, opet dobro.

E, sad loše vesti: ispostavilo se da je nekoliko aktivnih policajaca MUP-a Srbije lažno svedočilo u najvažnijem predmetu ikada suđenom u Srbiji. Taj proces, za atentat na premijera Zorana Đinđića, ali i drugi procesi (Ibarska magistrala, Budva i Stambolić, Zemunski klan, Boško Buha), puni su optuženika iz redova policije i Državne bezbednosti, tj. BIA: od generala i načelnika pa do operativnih radnika i običnih policajaca; svi su bili radnici unutrašnjih poslova, skoro svi ovlašćena službena lica. Još krivično-pravno neobrađena oružana pobuna Jedinice za specijalne operacije Državne bezbednosti MUP-a Srbije ostavila je desetine „crvenih beretki“ u sastavu raznih organizacionih jedinica MUP-a, uključujući – nezamislivo! – i odeljenje za zaštitu tih istih svedoka-saradnika koji su „Komandanta“ Legiju i strelca Zvezdana otkrili i zakopali. Nažalost, MUP Srbije i dalje je kadrovski zagađen ostacima nelojalnih, zavereničkih i izdajničkih grupa; ni BIA nije u boljem stanju, ako je to neka uteha, a nije. Čak i očigledni zaverenici i saradničke veze Legije i Zemunaca hodaju slobodni okolo; Bracanović se brani sa slobode, a Veselin Lečić je i dalje radnik BIA u važnom centru blizu Beograda. Obojica su bili oficiri bezbednosti JSO-a; obojica su propustili da rade svoj posao, inače bi cela ta priča drugačije ispala. Boško Jović, „major“ u JSO-u, lažno je svedočio dajući alibi Zvezdanu Jovanoviću za dan 12. marta, ali i pričom kako je i kuda vodao hrvatskog gangstera Ivicu „Icu“ Matekovića 11. i 12. marta, što je sud ocenio kao skretanje istrage sa pravih počinilaca; Jović je i dalje funkcioner MUP-a. Bivši pripadnik odeljenja bezbednosti JSO-a Aleksandar Popović takođe je na sudu dao lažni alibi Zvezdanu Jovanoviću za 12. mart 2003; sada je aktivni policajac u Beogradu. Još jedan žandarm lažno je svedočio i eto ga dalje u službi: Dejan Ivković, za slučaj

pokušaja atentata na Vuka Draškovića u Budvi. Ima ih još, ali još niko nije skupio dovoljno građanske hrabrosti i stručnog integriteta da ih optuži za krivična dela lažnog svedočenja i pružanje pomoći počiniocu posle izvršenog krivičnog dela. Zašto?

Duža je to priča, danas još duža nego ranije zbog promene „društvenih odnosa“ (kako to lepo objašnjava Rade Bulatović, direktor BIA).

ARMIJA GRAĐANSKOG RATA: Ali, hajdemo od početka. Slobodanu Miloševiću nije trebala nikakva normalna policija od 1991. nadalje, od kada se beleži zastrašujući pad stručnog i tehničkog potencijala MUP-a Srbije. Slobodanu Miloševiću bila je potrebna armija građanskog rata, koju je i napravio terajući i marginalizujući prave policajce svih nivoa i zvanja i dovodeći bizgove sa tronedeljnim kursom čiji posao je bio da biju demonstrante po ulici (manje važno) i da ratuju po susednim zemljama (mnogo važnije). Tako su na ulice izlazili pozornici koji ne znaju svoja ovlašćenja. Naročito su popularni bili Srbi iz Hrvatske i BiH: njih se lako ucenjivalo gubitkom posla ako ne idu da ratuju tamo odakle su došli. Jedna stanica milicije u Beogradu imala je od pedesetak uniformisanih radnika milicije u svakom trenutku od 1991. do Dejtona 1995. njih barem 15 na ratištima van Srbije, hvala lepo, po principu: ideš na tri meseca tamo – ili otkaz… Onda je došlo Kosovo – po istom principu, ali sa više jednakosti u smislu porekla. Znamo kako se i to završilo.

Dobro: petog oktobra po podne razbežali smo se razoružani i u trenerkama koje su nam dobri ljudi pozajmili. Šesta stanica milicije Stari grad u Majke Jevrosime pala je slavno; dan-danas se pronalazi oružje odneto odatle. Bio je to nov početak: ne baš najslavniji, ali barem početak. Policajcima je u dubini njihove policijske duše laknulo: dosta više i sumanutog samoubilačkog režima Slobodana Miloševića, njegovih fašističkih pomagača i kamarile domaćih izdajnika…

Tu se treba osvrnuti i na samu prirodu policijskog posla: policija po svojoj prirodi teži zakonitosti i vladavini prava, jer im je tako najlakše, kao i pravosuđu kod koga završavaju plodovi teškog policijskog rada. Posle petog oktobra Srbija je dobila onu svoju nesrećnu troglavu vladu, najstrašniji promašaj u našoj političkoj istoriji ikad. Pa smo tako stekli tri koministra unutrašnjih poslova, „koncentracione“ rogove u vreći iz SPO-a, SPS-a i DOS-a; samo im je još radikal falio pa da se sortiraju skroz. Bila je to institucionalna paraliza u kritičnom trenutku: dok oni tako sede i izgledaju, Radomir Marković uništava dokumentaciju; jedan od ubica Slavka Ćuruvije gine, a da to niko ne primećuje; Legija kadruje okolo koliko može; Jovica i Frenki kontrolišu štetu i investiraju u kadrovsku budućnost Službe; itd. Pošteni ljudi iz Javne i Državne bezbednosti još tada su opominjali i upozoravali da šta se radi; nije bilo nikoga da ih čuje. Jovica, Radomir i Frenki zamajali su ono malo koliko-toliko artikulisane političke vlasti u Srbiji pobunama po zatvorima i krizom u Južnoj Srbiji; za obe krize jedan od koministara i dalje tvrdi da su bile veštački izazvane da bi se Radomir, Legija i JSO nametnuli još više kao „jedini spas za Srbiju“.

Krajem 2001. počinje duga i zamorna politička borba za mesto ministra unutrašnjih poslova u budućoj vladi DOS-a. Koštunica i DSS kandiduju – po prethodnom dogovoru – advokata Gradimira Nalića, ali njegova biografija („Černobil!“; Đinđić, prema svedočenju Dušana Mihajlovića) postaje sporna; ispada i da je Nalić 21. novembra 2000. već bio predstavljen Jedinici za specijalne operacije u Kuli kao „budući ministar“, gde je održao i odgovarajući „patriotski“ govor; već krajem godine, Nalića vozi vozač iz JSO-a službenim vozilom. Tu je došlo i do jedne ružne epizode, kada je u javnost iscurio sadržaj izvesnog zdravstvenog kartona, što je bilo grubo kršenje lekarske tajne u političke svrhe. Na kraju Predsedništvo DOS-a za „privremenog“ ministra unutrašnjih poslova predlaže Dušana Mihajlovića, koji – kako kaže, teško i preko volje, ali nema se kud – pristaje. Dušan Mihajlović dobio je monumentalno težak posao i potrajao do kraja mandata; ostaće zapamćen kao ozbiljan reformator i veoma dobar ministar – šta god danas ko o njemu mislio.

GRANICA PONIŽENJU: Dušan Mihajlović krenuo je u ozbiljne reforme i u ozbiljan operativni rad. Zamislio je i sproveo u najvećoj meri strukturalne, organizacijske i kadrovske mere; zatražio je i dobio ozbiljnu pomoć prijateljskih policija i stručnih institucija širom sveta. Ta pomoć bila je od ključnog značaja za promene u sistemu: od tehnike pa do – što je mnogo važnije – stručne obuke ljudstva. Operativno, prvo je uhapsio Radomira Markovića; trebalo je ići šire, ali, eto… Onda je na čelo Državne bezbednosti DOS doveo Gorana Petrovića i Zorana Mijatovića, a njih dvojica smesta rade najvažnije: otvaraju Ibarsku magistralu i – posle izvesnog vremena – i Budvu i Ćuruviju. U međuvremenu je uhapšen i isporučen Milošević, ali je ubijen i Momir Gavrilović. Očigledno da ni Dušan, ni Goran, ni Zoran nekome nikako ne odgovaraju. Novembra 2001. jasno se vidi i kome.

Oružana pobuna Jedinice za specijalne operacije Državne bezbednosti MUP-a Srbije, Crvenih beretki, bila je najveće iskušenje i najteži potres za MUP Srbije od petog oktobra. Danas znamo o čemu je zapravo bila reč; tada je malo ljudi i slutilo, ali im je intuicija bila dobra. Legiji i njegovim zemunsko-surčinskim poslovnim partnerima ova ekipa u MUP-u i SDB-u nikako nije odgovarala: mnogo su se približili predmetima otmice Miškovića, Ibarske magistrale, Budve i – postojala je akutna opasnost – Stambolića, što nije bilo nikako dobro za poslove. Legija je usput odleteo iz Službe sa svoje lude glave: niko ga nije terao da pali diskoteke i da ometa policiju u vršenju službe. Bez Legije, kompletna operacija bila je ugrožena: kako ćemo da radimo heroin i otmice bez obaveštajne podrške i kontraobaveštajne zaštite Službe? Tako je došlo do uspešne oružane pobune JSO-a; uspešne zato što su umetnici postavili svoje ljude na čelo Službe, pa neka je Dušan Mihajlović i ostao ministar; posle će se videti da to i nije bilo tako dobro.

Policija je svoje radila kako zna: osnovana je Žandarmerija kao manevarska formacija, ali još više kao buduća protivteža, da ne kažemo protivotrov, za JSO. Uskoro će taj rad, ali i ničim ograničena arogancija Legije i Zemunaca, doneti prve rezultate. S jedne strane, Ljubiša Buha Čume počinje da priča šta zna, a zna mnogo; s druge strane, banda u nervozi ubija sve više konkurenata, kako stvarnih tako i izmišljenih. Policija kao organizacija, kao zbir pojedinaca posvećenih istom poslu, to više nije mogla da podnosi: postoji granica svakom bezobrazluku i svakom poniženju. Ostalo je istorija.

ZAOSTALA POTRAŽIVANJA: Početak druge faze pada u proleće 2004: izabrana je nova vlada, a ministar unutrašnjih poslova postaje Dragan Jočić iz DSS-a, čovek koji se divio Legijinim blesavim detonacijama od „otvorenih pisama“; ostatak biografije nećemo pominjati, jer je brisan iz kaznene evidencije. Druga faza razvoja MUP-a Srbije u demokratskim uslovima počela je nezgrapnim i ružnim čistkama; DSS ima tešku ruku. Odmah posle 17. marta i paljenja džamije u Beogradu, najuren je načelnik GSUP-a Milan Obradović – ni kriv, ni dužan, osim za posebno isticanje u službi tokom akcije Sablja. E, to isticanje u službi skupo će koštati najkvalitetnije kadrove policije MUP-a Srbije, ali i BIA. Na margine su izgurani Mile Novaković i Boro Banjac, ali i mnogi niži oficiri, načelnici SUP-a, raznih uprava i odeljenja, načelnici OUP-a. Njihov broj meri se stotinama; mnogi su, kao početkom devedesetih, otišli iz službe i našli sebi poslove u advokaturi, zaštitarskim firmama itd. Na čelo Javne bezbednosti doveden je gen. Miroslav Milošević, ne baš najoštriji nož u fioci MUP-a, kako neko reče (danas je disk-džokej u jednoj radio-stanici, jer je i on najuren). Najveći deo energije novo načelstvo MUP-a i BIA posvetilo je čistkama i kadrovskoj politici, ali i dnevnopolitičkim potrebama. Najveća bruka koju su uspeli da proizvedu bio je čuveni incident sa predajom Legije Ulemeka: ministri policije i pravde, načelnik Javne bezbednosti i direktor BIA satima sede sa čovekom sa poternice, umesto da ga sprovedu u zatvor gde spada. I šta? I ništa: pljunemo im pod prozor.

Sve te političke budalaštine DSS-a, međutim, nisu omele policiju da radi svoje svakodnevne poslove kako treba. Naime, posle akcije Sablja, policija je dobila ogromnu taktičku prednost koju je koristila koliko je mogla, a to nije bilo malo. Pogledajte samo statistike zaplene narkotika i rasvetljavanja krivičnih dela. To što je policija bila tu i tamo zloupotrebljavana u aferama stvaranim u predizborne i druge političke svrhe ne znači, u stvari, mnogo, a ionako će izaći na videlo na sudu, gde se sve i završava. Na čelo policije došao je konačno i profesionalni direktor, mnogo samostalniji (i sposobniji, kazaćemo) od prethodnog načelnika. Novi sistem obuke i obrazovanja polako proizvodi rezultate, što će smanjivati mogućnosti političke zloupotrebe. Nova vlada i stari ministar teško će se sada usuditi da politički zloupotrebljavaju policiju, ali i da se dalje protive rasvetljavanju zaostalih afera i skandala – uključujući i lažna svedočenja policajaca, opstanak u službi ljudi nedostojnih policijske značke itd.