Od ministra-rezidenta i generalnog konzula Judžina Skajlera do današnjeg izvanrednog i opunomoćenog ambasadora Majkla Polta, 35 ličnosti bilo je na čelu američke diplomatske misije u Beogradu
Mediji su objavili vest da Bela kuća namerava da za novog ambasadora u Beogradu postavi Kamerona Muntera (Cameron Munter, 1954), sadašnjeg zamenika šefa misije u ambasadi SAD u Pragu. Odlazak aktuelnog američkog ambasadora Majkla Polta (Michael Polt, 1954) je „redovan i posledica je činjenice da mu tokom leta ističe trogodišnji mandat“.
Imajući u vidu da je najavljena smena na čelu diplomatske misije zemlje koja danas ima nesumnjivo ogroman, često i presudan uticaj na globalna dešavanja, nemeće se zadatak za zemlju prijema (Srbija) da spremno dočeka najavljeni događaj.
Skroman doprinos tim pripremama mogu dati i istoričari tako što će, proučivši i analizirajući dostupne izvore, upoznati širu javnost sa istorijskim tokom funkcije šefa američke diplomatske misije u Beogradu. Prihvatajući se tog zadatka, sledi tekst koji je pred vama.
Srbija je prvog diplomatskog predstavnika Sjedinjenih Američkih Država dočekala svečano. Bilo je to 10. novembra 1882. godine, kada je ministar-rezident i generalni konzul Judžin Skajler (Eugene Schuyler) predao svoja akreditivna pisma kralju Milanu Obrenoviću.
Skajler je stigao u Dvor tačno u podne velikim dvorskim kolima, u pratnji kraljevog prvog ađutanta i odeljenja kraljeve garde. Na ulazu je bila postrojena počasna četa, dok je vojna muzika svirala Hail Columbia. Judžin Skajler je na dužnosti opunomoćenog ministra i generalnog konzula Sjedinjenih Američkih Država u Kraljevini Srbiji ostao do 19. septembra 1884. Sedište je imao u Atini, jer je pored Srbije bio istovremeno i diplomatski predstavnik SAD za Grčku i Rumuniju. Poslednju diplomatsku službu imao je u Egiptu, koju je zbog malarijske groznice morao napustiti. Umro je na povratku kući, u Veneciji, jula 1890. godine, u svojoj pedesetoj godini. Počiva na venecijanskom protestantskom groblju San Mikele.
Od Judžina Skajlera do današnjeg izvanrednog i opunomoćenog ambasadora Majkla Polta, 35 ličnosti bilo je na čelu američke diplomatske misije u Beogradu: u Kraljevini Srbiji (1882–1918) – 13, u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca i Kraljevini Jugoslaviji (1918–1941) – 4, u vreme Drugog svetskog rata pri Jugoslovenskoj izbegličkoj vladi u Londonu (1941–1945) – 3, u DFJ, FNRJ i SFRJ (1945–1992) – 13, i u SRJ i SCG (1992–2006) – 2.
Prosečan mandat prvog čoveka američke diplomatske misije u Beogradu trajao je 2 godine 11 meseci i 7 dana.
Zvanje ambasadora, tj. zvanje koje predstavlja najviši rang u diplomatskoj službi, američki predstavnici akreditiovani kod srpske (jugoslovenske) vlade nose od 1941. godine. Prvi je sa tom diplomatskom titulom bio Entoni Dreksel Bidl (Anthony Drexel Biddle Jr, 1897–1961), koji je od 3. oktobra 1941. do 28. septembra 1943. bio akreditovan kod Jugoslovenske izbegličke vlade u Londonu.
Najduži mandat imao je Persival Dodž (Percival Dodge, 1870–1936), koji je u Beogradu proveo 6 godina 4 meseca i 16 dana od 5. oktobra 1919. do 21. marta 1926. godine. Dodž je i prvi šef američke diplomatske misije koji je bio akreditovan samo u Beogradu, dok su njegovi prethodnici (u vreme Kraljevine Srbije) bili istovremeno akreditovani i u još nekoliko balkanskih zemalja.
Najkraći mandat imao je Džon Ridl (John Riddle, 1864–1941) koji je na mestu prvog čoveka američke diplomatske misije u Beogradu proveo 7 meseci i 16 dana, tj. od 7. maja 1906. do 23. januara 1907. godine.
Od šefova američkih diplomatskih misija akreditovanih u Beogradu, samo je Džon Džekson (John Jackson, 1862–1920) imao dva odvojena mandata; prvi od 9. maja 1904. do 13. jula 1905. i drugi od 16. januara 1912. do 15. oktobra 1913. godine.
Na kraju, jedna zanimljivost. Počev od 1867. godine Sjedinjene Američke Države imale su svog diplomatskog predstavnika u Bukureštu. Bio je to Lajoš Čapkaj (Lajos Czapkay), naturalizovani Amerikanac poreklom Mađar. Blizina prve domovine imala je na njega uticaja, pa je već sledeće godine zatražio premeštaj u Budimpeštu. Da bi lakše ostvario svoju zamisao, Čapkaj je obavestio Stejt department da je za sebe našao adekvatnu zamenu. Bio je to niko drugi nego tadašnji srpski diplomatski zastupnik u Bukureštu Kosta Magazinović pa je tako, počev od 1. jula 1868, „došlo do neuobičajene situacije u međunarodnom diplomatskom pravu i diplomatskoj istoriji, da predstavnik jedne zemlje (Srbije) služi kao otpravnik poslova druge države (SAD), sa kojom nema službene diplomatske odnose“ (Milan Bulajić).
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
