Festival
Rediteljki Hodi Taheri nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Iranska rediteljka Hodi Taheri neće doći u Beograd da predstavi svoj film „Majka je rođena grešnica“ zato što joj nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Igor Mandić
Zbogom, dragi Krleža
Profil, Zagreb 2007.
Pišući, sredinom osamdesetih, o glasovitom Krležinom „ljubljanskom referatu“ iz 1952, a koji da je navodno bio vehementni obračun sa socrealizmom u umetnosti (u šta autor baš i ne veruje), Igor će se Mandić zapitati da li taj mitologizovani tekst-govor „Boga sa Gvozda“ išta zapravo znači savremenicima, naročito mladim (koji radije „čitaju tračeve o rock zvijezdama“) ili je to samo prašnjava arhivska papirušina – inicijalno, uostalom, precenjena – oko koje se pred smiraj XX veka diže već sasvim nepotrebna galama.
Već je četvrt veka prošlo otkad se to Igor Mandić bio poduhvatio, kroz nekoliko serija polemičko-pamfletskih tekstova, „demontaže“ mita o sakrosantnom državnom, čak dvorskom piscu poretka koji će obeležiti drugu polovinu dvadesetog veka u južnoslovenskim zemljama, i skoro dvadeset godina otkad je te tekstove „složio“ u knjigu Zbogom, dragi Krleža (Književne novine, Beograd 1988). Nedavno se u Hrvatskoj pojavilo drugo izdanje ove knjige (Profil, Zagreb 2007), pa je sada možda došao čas da se i glede nje same postavi ono isto „surovo“ pitanje: koliko je sve to nama danas uopšte važno? Jesu li „prijepori“ oko građanskog držanja i intelektualnog poštenja Miroslava Krleže – čoveka rođenog u pretprošlom veku! – a sve to još onomad, nakon pobede komunističke (dakle: njegove) revolucije 1945, danas uistinu značajni, bilo u Hrvatskoj, bilo u Srbiji? Mogu li nam oni još reći nešto o nama, ili su sve to preklanjski snegovi, kojih se sećaju i po kojima neumorno čeprkaju samo još sve malobrojniji akteri jednog vremena koje današnjim tinejdžerima, recimo, izgleda bar onako davnim i nestvarnim kaogod što je njima moglo izgledati doba Marije Terezije?
Ako stvari tako postaviš, ima neke začudne, hazarderske hrabrosti u Mandićevoj odluci da današnjoj publici ponudi knjigu nastalu u kontekstu jednog drugačijeg vremena, svu duboko uronjenu u renegatske strasti „odriješenog jezika posttitovske epohe“, kako će sam autor nazvati potencijalno prevratne osamdesete, započete velikim izbruhom slobode, a okončane u oštrenju noževa i podmazivanju pušaka, upravo zarad silnog straha od slobode, od ljudske i građanske odraslosti i odgovornosti. Dobro, naizgled, dvadeset godina i nije baš mnogo; to, međutim, može da važi za Švedsku ili Finsku, ali ovde smo u međuvremenu svi omatorili, brat-bratu, bar za po pet-šest banki; država u koju je (i) Krleža verovao više ne postoji; politički sistem u koji je ugradio svu svoju eruptivnu intelektualnu energiju ne samo da je nestao, da se samourušio do ništavila, nego je čak i nama koji ga kako-tako pamtimo danas već pomalo neverovatno da je onakvo nešto ikada moglo postojati, i čak odolevati prirodnim i društvenim zakonima nekoliko decenija; promene kulturnih i tehnoloških paradigmi tolike su da čovek više nije siguran da li iko više mari za to što je onaj neurotični Filip Latinovicz pristigao na onaj nepostojeći Kaptolski kolodvor. Šta li taj nadobudni slikar – ili se u međuvremenu odao konceptuali – sluša na svom mp3? Koga će prvo zvati sa mobilnog? Je l’ išao na Peperse?
Teško je, dakle, odoleti izazovu da se sve to zajedno strpa u muzej starina i pošalje dođavola jer mi sada, urraa!, živimo u vremenu post-ovoga, neo-onoga, turbomega-nečeg trećeg, i ko onda još da mari za svu tu kramu XX veka? Samo što to, avaj, neće ići baš tako lako; to jest, novo čitanje starog Mandića pokazuje se kao veoma bitno i dobrodošlo iskustvo, koje nas, pak, zakonito vodi novom iščitavanju prastarog Krleže, upravo sa ovom sadašnjom, novovekovnom pameću. Oh, ali nije li ova knjiga Mandićev „obračun“ s Krležom, pa bi utoliko čitaočev povratak Krleži bio njen „poraz“? Ma, koješta. Mandić ispisuje svoj besni, lucidni, otrovni pamflet-u-nastavcima u svrhu krajnje neophodne mentalne higijene jednog vremena, dokidajući nezdravi, perverzni status jednog umetnika i intelektualca kao, maltene, zakonom zaštićenog dobra, a sve to po kanonima jednog „monohromnog“ režima. „Rušeći“ tako onoga u čijoj je senci i sam odrastao i formirao se – a što nijednog trenutka neće zatajiti, naprotiv – Mandić daje svoj doprinos postideološkom stanju: onom u kojem nijedan vladar, a kamoli bilo koji pisac, neće biti izuzet od kritike, ne samo „konstruktivne“, nego i radikalno negatorske.
Pokušavam da prizovem vreme nastanka ove knjige; uzimam tekst koji sam napisao o njoj za ljubljanski „Telex“ davne 1989, i u njemu nalazim ovu kontekstualizaciju: „Začetek osamdesetih let je Jugoslaviji najprej prinesel smrt Vladarja (Josipa Broza), nato pa še smrt največjega Dvornega pesnika (Miroslava Krleže). Tako na politični kot na kulturni sceni je nastala splošna zmešnjava: nedotakljive avtoritete so za vselej odšle in naslednike in epigone zapustile v zmedi in razsulu“. E, ta splošna zmešnjava polit-intelektualne koterije koja je ostala i bez Vladara i bez intelektualnog Simbola, ta zmeda in razsulo onih koji će ubrzo potom zameniti jedan, „levi“ autoritarizam onim drugim, „desnim“, jesu prave majke mračnih devedesetih, iz kojih se ni Hrvatska nije sasvim iskobeljala, a o grogiranoj, dezorijentisanoj Srbiji da se i ne govori (ona, uostalom, prvo mora da ode s Gazimestana, pa tek onda da vidimo šta ćemo s iskušenjima vrlo nezgodnog XV veka).
Razume se da je „obračun“ Mandićev sa sopstvenim intelektualnim Ocem – dakle: sa neupitnošću njegovog autoriteta, sa (uvek lažnom, uvek izneveravajućom) očinskom nepogrešivošću! – bitan sloj ove knjige, ali nije ona tek slučajno podnaslovljena kao „polemike o mentalitetu post-krležijanske epohe“. Hajde da ponovo pozajmim od samog sebe iz „Telexa“: to znači posttitovske epohe. Iza velikog Krleže ostalo je bezboroj sitnih gnomova naviklih da parazitiraju na njemu, u statusu zunzaraste podguzne faune; pre(t)plaćeni zaštitnici Postojećeg Stanja kao „najboljeg od svih svetova“, oni će braniti usahlu boljševičku dogmu, ali će bar neki od njih već namigivati i potmulo nadolazećem nacionalizmu, pa će tako postati Strašno Važno što Mandić, recimo, objavljuje svoje „paskvile“ u (tada, ranih osamdesetih) anarhoidnom Beogradu, a ne u šuvarovski glajhšaltovanom Zagrebu. Kombinacija ideološke ortodoksije i „patriotizma“: hm, nije li to onaj glavni Bojni Otrov zagušljivih devedesetih? Na drugoj strani, i u Beogradu će se – tada kao i sada – naći onih koji će se oduševljavati Mandićem iz posve pogrešnih razloga, sukladnih njihovoj pameti…
Ne bi bilo dobro za autora i knjigu (a bogme ni za „naslovnog junaka“), ali bi bilo odlično za sve nas ostale, da se pokazalo da je Zbogom, dragi Krleža knjiga koja nam (više) nema šta reći. Nažalost, stvari stoje sasvim drugačije: svi smo još i te kako tamo gde smo bili i tada, svim „spoljnim“ promenama uprkos. A što se Mandića i Krleže tiče, oni su, kao pisci, dobro i zdravo, što i vama žele. Uostalom, ako je „pola svetske književnosti“ posvećeno ubijanju živog oca (majke su, po običaju, zapostavljene), druga je polovina posvećena nežnim sećanjima na mrtvog: tek kada više nema njegove Vlasti, na svetlo izbija njegova Mudrost.
Iranska rediteljka Hodi Taheri neće doći u Beograd da predstavi svoj film „Majka je rođena grešnica“ zato što joj nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Pavle Jerinić je na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu pročitao apel UDUS-a da se oslobode uhapšeni u Novom Sadu, što je upravnik ovog pozorišta, Svetislav Goncić osudio, zaboravljajući da je to tradicija koju je započeo još Voja Brajović u vreme Miloševića
“I tada i sada, kao da pratimo jedni druge. Utoliko je moje pominjanje (pa čak i da je izmišljanje) ‘jugoslovenskog sna’ najkraća, ali prilično tačna definicija ostvarivosti duhovnog stanja pojedinca i nacije tog vremena”
Svetislav Basara: Minority Report (podcast)
Dereta, Beograd, 2024.
U predstavi nije sasvim jasno kakva je veza između položaja poslušnog kulturnog radnika onda i položaja poslušnog kulturnog radnika danas. U romanu je minuciozno analiziran odnos između brutalnog staljinističkog sistema i onih koji pristaju da mu služe svojim intelektualnim radom. U predstavi se ova dimenzija romana izgubila
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve