Diktirane propovedi

Iznenađujuće dobar članak. Čestitam, gđice Anastasijević. Inače nisam veliki ljubitelj copy/paste novinarstva, ali u ovom članku su barem činjenice prenete korektno. Priroda turskog „sekularizma“ nije valjano objašnjena nigde u zapadnoj štampi i to često dovodi do nesporazuma. Dok na Zapadu sekularizam podrazumeva individualne religiozne slobode, dotle je ovde država ovlašćena da ih ograničava na način na koji joj se svidi. Odvojenost džamije i države nije sprovedena. Džamije su dotirane od države (to stvara probleme sa manjinom Alevija jer se njihove bogomolje ne dotiraju), a svi imami su državni službenici (skice propovedi petkom se distribuiraju iz Ankare).

Turban/marama je najvruća politička tema mnogo duže (a ne samo ovog proleća) i ono što čini apsurd tog pitanja većim (to takođe nije objašnjeno nigde u zapadnoj štampi) jeste da njihova zabrana ne potiče od „ćaće nacije“. Ataturk je zaista zabranio „saksije na glavama“ (Bebi Dol), ali se u ženski kod oblačenja nije mešao. Zabrana je posledica poslednjeg „tvrdog“ (čitaj krvavog) vojnog puča 1980, a vremenom se proširila i učvrstila.

Kad se te činjenice znaju, postaje jasno da se na ulicama Istanbula, Ankare, Izmira itd. „branilo“ nešto što nije napadnuto, a kad se bolje pogleda ni ne postoji.