Lice drugačije Srbije

Najveći teniser sveta svih vremena, uz Bjorna Borga, Rodžer Federer nije mogao da pogleda Novaka Đokovića u nedelju popodne kada se završio njihov meč u finalu Rodžer kupa u Montrealu. Pre toga ga je Novak lobovao i terao da se polomi trčeći za loptom koju nije mogao da stigne. Pomalo uvredljiv način da se dotuče šampion, ali sa mnogo elegancije. Čitavo popodne Novak je nervirao savršeno uzdržanog Federera koji već neko vreme ne igra protiv tenisera već protiv istorije, što ne mora da se završi pozitivnim ishodom. Kada je shvatio da je Federer pogodio lopticu, ali da ona nije prešla na njegovu polovinu, Đoković je pao na kolena, reket mu je ispao iz ruku i veliki se osmeh pojavio na licu. Konačno je pobedio čoveka čiji je poraz vest, a ljudima kod kuće u Srbiji doneo salvu radosti u danu koji će biti upamćen kao svojevrsni „dan srpskog sporta“ (pobede košarkaša juniora, vaterpolista i Ane Ivanović).

Pobeda u Montrealu dogodila se kao posledica konstantnog uspona mladog tenisera iz Srbije u poslednje tri godine, koliko i traje njegova profesionalna karijera. On je ove godine osvojio četiri turnira, igrao je polufinale otvorenog prvenstva Francuske i polufinale Vimbldona. Oba puta ga je zaustavio Rafael Nadal, španski teniser, koji tri godine uporno prati Federera na ATP listi i koji je samo godinu dana stariji od Đokovića. Njihov meč na Vimbldonu ove godine Đoković je morao da preda zbog umora i povrede stopala iako je dobio prvi set. On je pre te utakmice odigrao dva najduža meča na turniru (ukupno više od devet časova) protiv Kipranina Markosa Bagdatisa i Australijanca Lejtona Hjuita. Ako mu kiša i raspored nisu išli naruku u Londonu pre mesec i po dana, ovoga puta u Montrealu sve je išlo kako je Novak mogao da očekuje: on je za nedelju dana pobedio petoricu vrhunskih igrača igrajući dan za danom, savladavši u tom nizu trojicu prvih na listi – Endija Rodika, Nadala i Federera – što je ranije učinio samo još Boris Beker na turniru u Švedskoj 1994. godine.

KOPAONIK: U vreme kada je Beker osvajao jednu od svojih 49 titula Novak je uveliko trenirao tenis u Beogradu pod „budnim okom“ svoga oca Srđana i pod palicom Jelene Genčić, teniske šampionke nekadašnje Jugoslavije. Njegova je porodica imala posao na Kopaoniku i „legenda kaže“ da je mali Novak započeo karijeru na terenima kraj hotela Konaci. Njegov razvojni put bio je direktno oslonjen na spremnost porodice da investira u sport po kome Srbija nije najpoznatija na svetu. Ipak, za Đokoviće je verovatno bio ilustrativan i dobar primer Novosađanina Karolja Seleša, koji je ličnim angažmanom uspeo da za svoju supertalentovanu ćerku Moniku obezbedi takve uslove za trening koji su je doveli na mesto najbolje igračice sveta početkom devedesetih godina prošlog veka. Monika Seleš je svoje najveće rezultate napravila u doba u kome je sve bilo važnije od uspeha na sportskim terenima, i zato, a i zbog činjenice da je od 1995. godine nastupala pod američkom zastavom, danas u javnosti nema previše pomena o njenim uspesima, a ona je najveća teniska zvezda sa ovih prostora nesumnjivo: i po broju osvojenih titula i po brzini dolaska na prvo mesto u ženskoj konkurenciji. Ona je pre sedamnaest godina uspela da prekine nezapamćenu dominaciju Štefi Graf (osvajačice 22 titule na grend slem turnirima) i da nije bilo napada u Hamburgu 1993. godine na meču sa Grafovom, pitanje je da li bi istorija tenisa izgledala kao što danas izgleda. Novak je kao dečak gledao i Selešovu i Bekera dok je uporno prebacivao lopticu na terenima po Beogradu, ali je za njega, kako sam kaže, najveći uzor bio fantastični Pit Sampras, koji je obeležio kraj prošlog veka.

USAVRŠAVANJE: Taj završetak stoleća koji je Srbija dočekala sa bombama na glavi mladi Novak je proveo u teniskoj akademiji Nikole Pilića, teniskog šampiona nekadašnje SFRJ, koji je po okončanju igračke karijere pokrenuo školu u Nemačkoj. Škola Nikole Pilića poznata je u teniskom svetu, ali u srpskoj javnosti nije slavljena poput američke škole Nika Bolitijerija. Novak je u Nemačkoj na usavršavanju proveo više od dve godine i početkom ovog veka počeo da pobeđuje na juniorskim turnirima. O danima koje je proveo u Nemačkoj odvojen od porodice, govorila je Novakova majka Dijana: „Novak se razvijao, trebalo ga je pratiti u svemu, a nije se imalo. Društvo, po pravilu, tek kasnije kada počnu da stižu priznanja i medalje seti se te dece. Možete da zamislite kako nam je bilo kada je Novak sa dvanaest i po godina prvi put otišao sam od kuće“ (http://www.novak djokovic.com/s_index.htm). Sa 14 godina je bio višestruki pobednik na takmičenjima u Evropi i već su mu predviđali sjajnu karijeru. On nije poput Janka Tipsarevića bio u juniorskoj karijeri rangiran među najbolje igrače sveta u svojoj generaciji, ali su njegova hrabrost na terenu i silno samopouzdanje bili odmah uočeni. Kada ga je Nenad Zimonjić uvrstio pre četiri godine na spisak igrača za duel protiv Obale Slonovače, Nole je bio najavljen kao veliki talenat i potencijal kakvog Srbija nije imala.

Profesionalni hleb Đoković je zagrizao 2003. godine. Te i naredne godine on je nastupao na „fjučersima“, „čelindžerima“ i na onim ATP turnirima na kojima je mogao da dobije „vajldkard“ ili da se kvalifikuje. Javnost je počela da obraća pažnju na njega 2005, kada je zaigrao na velikim grend slem turnirima i pokazao da se sa njim u budućnosti mora računati. Iako je izgledao prilično krhko i fizički slabije od starijih igrača, nikada se nije predavao i igrao je sa jednakom strašću do poslednjeg poena. Videlo se da nema snage da se suprotstavi ritmu najboljih igrača sveta, ali mu volje nije nedostajalo. Pre dve godine je nastupio prvi put na otvorenom prvenstvu Australije protiv Marata Safina, u prvom kolu, i Rus ga je „počistio“: danas je Đoković treći na svetu, a Safin se više ne seća kada je osvojio neki turnir posle te Australije. Tu godinu je Đoković iskoristio da učvrsti svoju poziciju u prvih sto igrača na svetu i to mu je pošlo za rukom: bio je 86. na kraju sezone i najmlađi igrač u prvih sto na svetu. Već u to vreme je pokazivao mentalitet pobednika i neprestano je ponavljao kako ima cilj da jednog dana bude broj jedan na svetu. Njegove izjave su mogle da zazvuče čudno, ali odlučnost sa kojom je Đoković nastupao govorila je o snazi njegovog karaktera.

PROFESIONALAC: U to vreme na otvorenom prvenstvu SAD Džon Mekenro, nekadašnji šampion i svetski igrač broj jedan, reći će u prenosu da Đokovića vidi kao najboljeg igrača u budućnosti (zajedno sa Marejem i još nekoliko mladih igrača). Ovaj Amerikanac je važan za nenapisanu istoriju tenisa u Srbiji po bizarnosti iz meča sa Slobodanom Živojinovićem na otvorenom prvenstvu Australije osamdesetih godina prošlog veka: stariji se sećaju mitskog Bobinog izjedanja sendviča u loži glavnog terena dok se pobesneli Mekenro prepire sa sudijom i lomi rekete. Današnji prvi čovek srpskog tenisa Boba Živojinović bio je jedna od najeksponiranijih medijskih ličnosti nekadašnje Jugoslavije, a u čitavoj karijeri nije postigao onoliko koliko je Novak sa svojih 20 godina. Ipak, u rodoslovu srpskog tenisa, u nekoj zamišljenoj hristijanizovanoj hijerarhiji i hronologiji, on ima ulogu preteče, onoga koji najavljuje dolazak pravog šampiona. Do pre nekoliko godina mislilo se da je taj pravi i veliki šampion Janko Tipsarević, koji je u juniorskoj konkurenciji bio među najboljma na svetu, ali je on svoju karijeru diktirao na drugačiji način od projektovanih želja javnosti.

Naredna sezona bila je još uspešnija za Novaka. On je krenuo još snažnije, pa je na otvorenom prvenstvu Francuske došao u osam najboljih, ali je morao da preda meč Nadalu zbog povrede i umora. Tada se već videlo da je Đoković za samo godinu dana dosta napredovao, ali da ga veliki turniri iscrpljuju i da mu je potrebno još snage i veštine. Na Vimbldonu je ispao u četvrtom kolu, posle pet setova, od tada desetog igrača sveta Marija Ančića, a već sledeći turnir u holandskom Amersfortu bio je pun pogodak: to je Đokovićeva prva titula u profesionalnoj karijeri. Odmah zatim igra finale Umaga koje zbog povrede predaje Varniki, na US openu ga je nadigrao Hjuit, a na jesen slavi u francuskom Mecu. Godinu završava među prvih 20 igrača na svetu (na 16. poziciji), što je već najbolji plasman nekog srpskog tenisera u istoriji. U Srbiji počinju da ga slave i počinju da ga promovišu, uz Anu Ivanović i Jelenu Janković, u predstavnika novog talasa srpskog tenisa (ovoga puta talas koji to zaista jeste). Velike kompanije i banke pokazuju znatno interesovanje za Đokovića; oni tek sada, kao i „država“, prepoznaju kapacitet koji u svetu ima ime Novaka Đokovića. Novak završava godinu u dresu fudbalske reprezentacije Srbije sa brojem 16 i najavljuje za narednu godinu još veći uzlet i ulazak u prvih deset. U tom trenutku niko više ne sumnja da će se to i dogoditi. On je ostao na istoj liniji – u javnosti ozbiljan, pribran, skroman, ali odlučan: „Ovo ne može biti moj konačan rezultat. Moj cilj je da budem najbolji na svetu“, reći će Đoković na jednoj konferenciji za novinare.

PROBOJ: Početak ove godine bio je briljantan: na turniru u Adelaidi, svojevrsnom zagrevanju za otvoreno prvenstvo Australije, Đoković je bio najbolji, a u Melburnu ga je dobrano isprašio Federer u četvrtom kolu (kasnije je osvojio taj turnir bez izgubljenog seta). Sledi polufinale Roterdama, četvrtfinale u Dubajiu (opet ga je zaustavio Federer) i finale mastersa u Indijan Velsu, gde ga u finalu dobija Nadal. Sledio je masters u Majamiju i tu je Novak prvi put na tronu: u četvrtfinalu je pobedio Nadala, onda je „pospremio“ i Endija Mareja, i u finalu Giljerma Kanjasa, čoveka koji je na dva vezana turnira izbacio Federera. Trijumf u Majamiju bio je prelomna tačka: od tog trenutka njegovi rezultati nisu plod sreće i dobrih okolnosti. Čitava svetska teniska javnost shvata da je stigao novi šampion, koji igra jednako dobro na svim podlogama i koji je za godinu dana preskočio nekoliko godina teniskog zanata. U 2007. imamo moćnog, snažnog Đokovića, koji igra raznovrsno i sa još većim samopouzdanjem. Relativno slaba fizička pripremljenost, koja mu je smetala u prethodnom delu karijere, sada je dovedena skoro do maksimuma. Đoković je ove sezone dobio najviše taj-brejkova što govori o njegovoj psihičkoj i fizičkoj pripremljenosti.

Brže nego što je iko očekivao Novak se našao u deset najboljih na ATP listi, ali to za njega nije dovljno i on i dalje uporno izjavljuje da je njegov cilj prvo mesto. Posle trijumfa u Majamiju priređen mu je doček ispred Gradske kuće u Beogradu što je pokazalo da je domaća politička elita prepoznala u mladom Beograđaninu veliki kapacitet za uveseljevanje naroda i grebanje o slavu teniske zvezde svetskog formata. Uspeh srpskih tenisera podsetio je sve u državi koliko zapravo ne postoje objektivni uslovi za razvoj talentovanih tenisera (juče je to bila priča o vaterpolistima i odbojkašima) i nadležni su počeli da obećavaju svašta, sve u cilju promocije novih vrednosti. Nije poenta u tome da sada država krene u projekat organizovanja ATP turnira da bi se Srbija i na taj način pozicionirala na teniskoj mapi sveta, nego da samo stvori ambijent u kome će preduzetnici sami sa klubovima organizovati takav događaj. Intervencionizam je dragocen samo na amaterskom nivou i na nivou zaštite mladih sportista od raznih divljih menadžera. Đoković je, kao pristojan čovek, pristao na takav tretman (koji su pre toga imali smao košarkaši, vaterpolisti i odbojkaši), koji, naravno, nije srpski izum, i neprestano je isticao da igra za svoje ljude u Srbiji i da je ponosan na to odakle je „potekao“. Omladina u Srbiji, navikla na uspehe predstavnika kolektivnih sportova, lako se prešaltovala na jednog čoveka koji im svojim delom pokazuje da najbolje stvari u svetu nisu nedostižne ako se uloži mnogo rada i znoja u ono što se želi da postigne. Đoković je osvojio srca ljudi svojom neposrednosšću i skromnošću, a neke je zadivio i svojim fantastičnim smislom za humor. U vreme trajanja turnira u Vimbldonu BBC je emitovao snimke sa treninga na kojima Novak oponaša neke svoje kolege sa neverovatnom umešnošću: na tapetu su se našli Nadal (parodira njegov servis i nameštanje gaća), Rodik, Hjuit, Sampras, Ivanišević (za kog je rekao da je OK momak i da mu je pokazao par trikova pri servisu) i Šarapova. Na portalu Jutjub moguće je pronaći i snimak sa proslave Novakovog 20. rođendana ove godine gde peva rok standard Proud Mary, što govori o njegovom ukusu i „osećanju sveta“, i poprilično se razlikuje od standardnih proslava na splavovima sa „pevanjem i pucanjem“. Jedina je sličnost što je na svim tim proslavama glumac Sergej Trifunović, ali to je druga tema.

ODISEJ: Dok javnost i građani Srbije budu analizirali Đokovićevu igru protiv „božanskog“ Federera, dok se budu divili staloženosti i hrabrosti ovog dvadesetogodišnjaka, on će imati puno posla na „američkoj turneji“. U toku je turnir u Sinsinatiju, a nakon njega počinje poslednji ovogodišnji grend slem, otvoreno prvenstvo SAD na koje Đoković prvi put odlazi u ulozi favorita. Njegov potencijal i fantastičan napredak prepoznali su svetski mediji i ranije, a sada ga već svrstavaju u red glavnih favorita na takmičenju koje svi koji igraju tenis žele da osvoje. Borg je izjavio da je Novak sposoban da osvoji nekadašnji „Flešing medouz“, Federer je uzdržano primetio da je Đoković trenutno jedan od najboljih u svetu. Posle pobede u Montrealu Đokoviće nema rivala kog bar jedanput nije pobedio, što će svakako biti od značaja u utakmicama koje su pred njim.

Šta god da se desi u narednih nekoliko godina, Đoković je već sada za kontekst Srbije napravio nazaobilazan rezultat i sada se potpuno odvojen od domaćih merila nalazi u svetu u kome ga čekaju daleko veći izazovi. Ako ga povrede budu mimoilazile narednih godina, on će verovatno biti čovek koji će smeniti Federera na prvom mestu ATP tura, a da bi to postigao mora non-stop da pobeđuje i da se potvrđuje iz nedelje u nedelju. U tome će biti odisejevski usamljen dole na terenu dok „nacija drži palčeve“ čoveku koji joj je pružio mogućnost da sa ponosom kaže odakle dolazi.

Makar samo na jedan tren, makar samo jednom u životu.