Rat, mir i podsećanje

Albert Gor, bivši potpredsednik SAD u Klintonovoj administraciji i „bivši budući predsednik SAD“, kako je u šali sebe nazivao nakon što mu je Vrhovni sud iz ruke oteo pobedu na predsedničkim izborima 2000. godine, bio je viđen kao dobitnik Nobelove nagrade za mir mnogo pre nego što je to i zvanično saopšteno u Oslu. Nobelov komitet je odlučio da najprestižnije priznanje za doprinos izgradnji mira u svetu podele Gor i Međuvladin panel za klimatske promene (IPCC) koji su 1988. osnovale Ujedinjene nacije.

Iako prilično očekivana, odluka je zbunila sve one koji se i dalje pitaju kakve veze ekologija ima sa širenjem „bratstva među narodima“, kriterijumom koji je švedski pronalazač dinamita Alfred Nobel sročio u svom testamentu na samom početku XX veka, kada je ustanovio nagradu. Nobel u svom testamentu nije obrazložio zbog čega ovo priznanje izuzetno dodeljuju članovi komiteta kojeg bira norveški parlament (za ostale su zaduženi komiteti u Stokholmu). Vrednosti koje su u odluku utkane, kako je to zapisao Gejr Lundestad, dugogodišnji direktor Nobelovog instituta u Oslu, treba čitati kao „norvešku verziju zapadnog liberalnog internacionalizma“. Njihova odluka po pravilu ima i težinu presude, jer menja mirovnu paradigmu. A ima već nekoliko godina kako odluke Nobelovog komiteta u Oslu odskaču od uvreženih predstava o ratu i miru.

Nagoveštaji ovih promena bili su vidljivi već 2004, kada je nagrada uručena kenijskoj aktivistkinji Vangari Matai koja sadi drveće, a i prošle godine bilo je zbunjenih kada je nagradu dobio Muhamed Junus, biznismen iz Bangladeša, čija banka Gramin deli razvojne mikrokredite najsiromašnijima.

EKOLOGIJA I METEOROLOGIJA: Nakon ovogodišnje odluke, „presuda“ glasi da globalno otopljavanje nipošto više nije pitanje meteorologije i ekologije, već i pitanje rata i mira. Ovogodišnji dobitnici, mišljenje je članova Komiteta, doprineli su, svako na svoj način, narastanju svesti o opasnosti koja preti od klimatskih promena na koje utiče čovek. Al Gor, koji je ove godine dobio Oskara (čak dva) za svoj film Neugodna istina, Nobelovu nagradu dobio je zato što je „kao pojedinac najzaslužniji za to što je ubedio vlade u svetu da su klimatske promene koje izaziva ljudska aktivnost stvarne, i da predstavljaju pretnju“.

IPCC, koji okuplja više stotina naučnika iz četrdesetak zemalja, pružio je nepobitne naučne dokaze koji potkrepljuju ovu tvrdnju, a navedeni su u njihovom poslednjem izveštaju objavljenom početkom ove godine. „Dok je globalno otopljavanje tokom osamdesetih delovalo kao zanimljiva hipoteza, tokom devedesetih dobila je jasno naučno uporište“, zaključak je obrazloženja Nobelovog komiteta. Zadovoljan je nesumnjivo i Kofi Anan, bivši generalni sekretar UN-a (takođe dobitnik Nobelove nagrade za mir) koji je na samom kraju svog mandata ostavio upozorenje: „Klimatske promene nisu samo ekološko pitanje, kao što mnogi danas još veruju. One predstavlju sveobuhvatnu pretnju.“

Na ovu pretnju je pred Savetom bezbednosti UN-a prošlog aprila ukazala i bivša britanska ministarka spoljnih poslova Margaret Beket, kada ga je izravno povezala sa sukobom u Darfuru. Dugotrajne suše opustošile su ogromnu teritoriju i primorale na stotine hiljada ljudi da napuste svoje domove i krenu u potragu za vodom i drugim resursima. Vest da je 11 uticajnih američkih generala u penziji, otprilike u isto vreme, sačinilo izveštaj o posledicama koje klimatske promene imaju na vojne operacije tada je ostala relativno neprimećena. Generali su upozorili na opasnost da će globalno otopljavanje produžiti rat protiv terorizma i da će nepovoljno uticati na stabilnost i bezbednost u nekim regionima.

Ovogodišnji izveštaj IPCC ukazuje na opasnost od dugotrajnih suša, velikih poplava (naročito u Aziji) i žestokih oluja, što sa sobom povlači i nestašicu hrane, kao i borbu za prirodne resurse u različitim delovima sveta – drugim rečima, globalno otopljavanje ne ugrožava samo bele medvede.

Kada je pre pet godina, u jeku američkih priprema za invaziju na Irak, Nobelova nagrada dodeljena bivšem američkom predsedniku Džimiju Karteru, jedan od članova Komiteta nije mogao da sakrije zluradost kada je kao obrazloženje pomenuo da je odluka „šut u cevanicu“ američkoj administraciji. Ovoga puta, međutim, niko od članova Nobelovog komiteta nije ni morao da dovede Gora u vezu sa Bušom – sudbina ih je već bila neraskidivo vezala na izborima pre sedam godina. Obojica su se od tada, svaki na svoj način, latili mesijanskog posla – Buš da problem globalnog terorizma rešava tako što vojnim intervencijama širi demokratiju, Gor – da širi svest o opasnosti od globalnog otopljavanja. Bela kuća i mediji naklonjeni konzervativcima kao da su se sami osetili prozvanim. Zato je zvanično saopštenje Bele kuće bilo tek kurtoazno, dok su se mediji Ruperta Merdoka (poput TV Foxa i „Vol Strit džurnala“) u svojim komentarima utrkivali u cinizmu. Demokratski kandidati, u prvom redu senatori Barak Obama i Hilari Klinton, pohitali su da čestitaju svom saborcu Goru, i u tome videli još jedan poraz Bušove politike.

Tvrdokorni konzervativci okupljeni oko predsednika Buša do sada nisu poklekli ni pod kakvim dokazima koji svedoče o uticaju sagorevanja fosilnih goriva na globalno otopljavanje, pa nema smisla ni postavljati pitanje da li će ih priznanje koje su Gor i IPCC dobili naterati da se zamisle. Buš je još kao novajlija u Beloj kući odbacio Sporazum iz Kjota koji je vladama najrazvijenijih zemalja na svetu, ujedno i najvećih emitera ugljen-dioskida, naložio da tu emisiju smanje. Sve do početka ove godine, republikanci su se uz pomoć prevlasti u oba predstavnička doma pobrinuli za to da ova tema ne dođe na dnevni red, ili da bude diskreditovana. Republikanski senator Džejms Ajnhof, doskorašnji predsednik Odbora za životnu sredinu, čak je tvrdio da je globalno otopljavanje „najveća prevara koja je ikada servirana građanima Amerike“. Bez obzira na to, Gorov angažman naveo je mnoge američke privredne gigante, poput Dženeral elektriksa, da pođu zelenim putem.

BLIZU, A IPAK DALEKO: Gorove pristalice, koje već mesecima navaljuju na „svog predsednika“ da se po četvrti put kandiduje na predsedničkim izborima, u delirijumu su. Od 2000. godine, kada je osvojio blizu 51 milion glasova, više nego bilo koji predsednički kandidat pre njega, i više od svog takmaca Buša mlađeg, Gor nikada nije nagovestio takvu nameru. Ta mogućnost nije sasvim iščezla, ali građanin Gor nema još mnogo vremena da kao vitez na belom konju uleti među takmace. Sa vetrom u leđima iz Osla, Gor verovatno nikada nije bio bliži ostvarenju ambicije koju je još njegov pokojni otac, senator iz Tenesija seljačkog porekla, stavio ispred njega. Ovoga puta, međutim, zahvaljujući poraznom rejtingu koji trenutno uživa predsednik Buš, demokrate imaju lakši posao, i spasilac im nije toliko neophodan kao na nekim prethodnim izborima. I sam Gor je, preko predanog rada na širenju svesti o opasnostima od globalnog otopljavanja, prešao dug put i svojom krupnom figurom zauzeo neprikosnoveno mesto na svetskoj političkoj pozornici. A za razliku od mnogih prethodnih laureata, Gor je privatno veoma imućan čovek koji sedi u upravnom odboru kompanije Epl, a savetnik je u Guglu (uz ekologiju, Gorova strast je sve što ima veze sa internetom). Sa zavidnim imetkom i svetskom slavom, koja je ove godine prvo došla preko Oskara, a zatim i sa Nobelovom nagradom, Goru bi Bela kuća nesumnjivo delovala tesno. Uostalom, od njega je Amerika već dobila nagoveštaj o svetu i položaju SAD da je Vrhovni sud svojevremeno mandat prepustio njemu. U zabavnom ali kultnom TV programu „Uživo subotom uveče“ pre nekoliko godina program je prekinut da bi se gledaocima obratio predsednik. Naciji se iz Ovalne sobe obratio Al Gor: „U poslednjih šest godina uspeli smo da zaustavimo globalno zagrevanje. Niko tada nije mogao da predvidi negativne posledice. Glečeri, koji su se nekada topili, danas napadaju. Kao što znate, ovi odmetnuti glečeri već su zauzeli severne oblasti država Mičigen i Mejn. Ali, ja vas uveravam: nećemo dozvoliti da glečeri pobede. Ali, ni to nije jedini problem. Sistem socijalnog osiguranja je poboljšan, ali po visoku cenu. Suficit u budžetu pao je na bednih 11 biliona dolara. Cena benzina pala je na 19 centi po galonu, i naftne kompanije su u krizi. Znam da sam i sam za to odgovoran, jer sam insistirao da se kao gorivo za automobile koristi đubre. Nakon pohvala koje nam stižu iz celog sveta, i otkako je Avganistan postao prvorazredna destinacija za ekskurzije naših apsolvenata, Amerikanci više ne smeju da rizikuju putovanja u inostranstvo, jer im se tamo preti grljenjem. Čak i nacionalni sport nije više ono što je bio. Ali, ja verujem u komesara za bejzbol Džordža Buša kada kaže: ‘Ima da pronađemo sve igrače na steroidima, makar morali da prisluškujemo sve telefone u Americi!’“

Šala danas više zvuči kao bolno podsećanje.