Pisaću u četiri ruke

Matija Bećković je pesnik, akademik, ali u zemlji Srbiji je dovoljno samo reći Matija, jer Matija je među Srbima toliki pesnik da bi sutra, na nekim pesničkim izborima, ili referendumu, garant dobio 104 posto glasova pesničkog naroda. Uostalom, da se poslužimo drugima, Matija je jedinstvena pojava u srpskom pesništvu, ličnost retkog dara koja ume da povezuje nacionalnu istoriju sa poezijom. Ali, baš zbog takvog, i drugih, „povezivanja“, u ovakvoj Srbiji, za jedne je Matija veliki patriota, za druge opasni nacionalista, pa prvi, samo na pomen njegovog imena znaju odobravajuće da zinu, dok drugi okreću glavu. Kako bilo, Matija je veliki pesnik i veliki mag reči.

Tamo negde, biće 1992, autor ovog intervjua je u „Vremenu“ objavio kratak razgovor sa Matijom, pokojni Stojan Cerović ga je pitao, Otkud to da Matija nama da intervju, ne miriše on nas, novinar se ne seća svog odgovora, danas bi odgovorio, zato što je Matija profesionalac, sa duhom, i zato što ima onog stvaralačkog razumevanja za drugog pos’o, pa i kad ga taj u tom poslu „krpi“.

Matija je na pitanja u ovom intervjuu, utisak je, odgovorio iz svog pesničkog garda, pa je neka pitanja kao prečuo, ali to je Matija, uostalom svaka je knjiga da se čita, a naročito ova.

Povod za ovaj razgovor je Bećkovićeva nova knjiga pesama, ili nova knjiga-pesma Kad budem bio mlađi, u izdanju Matice srpske, pa smo Matiju prvo pitali da kaže kako vidi to što se knjiga na pojedinim forumima i blogovima većinom komentariše rečima, genijalno, i svaka čast, ali i da neki pišu da u njoj „ima politički nekorektnih pasaža“.

MATIJA BEĆKOVIĆ: Кlijent je uvek u pravu. Ili mušterija, kako se klijent nekad zvao. Možda genijalnost sama po sebi nije politički korektna. A kako me, kad budem mlađi, politika uopšte neće interesovati, klijenti će biti sve zadovoljniji. Ja ću pokušati da to demonstriram već u ovom razgovoru.

VREME: A šta je „pesnik hteo da kaže„, možda, Ostajte ovde i čuvajte svoj identitet i posebnost?

Taman posla. Otkud vam sad to, gospodine Todoroviću? Istina tu i tamo se pojavljuje poneki razlog da se ovde ostane. Recimo, nedavno otvoreni Delta siti. To je sad, kao što sam bilbord kliče, najbolja zabava u gradu. Još ako se prearanžiraju neki hitovi, Red hot čili pepers ponovo nastupi u Areni, dođe Rijana, izglade nesporazumi s Oliverom Dragojevićem, DVD-jevi se počnu dostavljati na kućne adrese, moglo bi se desiti da moj šengen ostane neiskorišćen izvesno vreme.

Ovaj tzv. moderan i trčeći život ostavlja traga i na jeziku, sami ste primetili da je sve „vau“ i „super„?

I meni je to super. A pravo reći i tih nekoliko reči je suvišno. Što se mene tiče, dovoljan je smajli fejs (smiley face). Sve je očiglednije da nema nikakve potrebe da se govori. Uostalom, ko je imao šta da kaže, imao je dovoljno vremena. Govor više nema šta da traži među tolikim raskošnim ponudama interneta – od mesindžera (messenger) do fejs buka (face book). Svedoci smo da govor samo izaziva nesporazume u komunikaciji i pruža bezbrojne mogućnosti za pogrešne interpretacije.

Ima se utisak da zvanično, takoreći ustavno zalaganje za srpsku posebnost, pozivanje na veru i tradiciju, dovodi do toga da su barjaktari tzv. borbe za srpstvo prosečan i nišči, mnogi se promovišu samo i time što su, eto, za „našu stvar„?

Ne treba to uzimati ozbiljno, a još manje se sekirati zbog pojava koje nemaju budućnosti. Da se još malo pritrpimo pa uskoro neće biti ni nacije, ni vere, ni jezika, ni tradicije, ni srpstva, ni sličnih fantazama. Ako ste čitali poemu, mogli ste se osvedočiti kakvu ja Srbiju priželjkujem. Već ove godine se Sveti Luka poklopio sa Helouvinom (Halloween) i Srbi su bili više zauzeti dubljenjem tikava nego okretanjem slavskog kolača.

A što se tiče „naše stvari“, i to je jedno od ljudskih prava, da svako na svoj način brani otadžbinu, i ko bi to našem čoveku sad to mogao zabraniti.

Rekli ste da sam jezik pronalazi prave pesnike da kroz njih kaže ono što hoće. Ali vi ste majstor jezika, može li biti da ste vi „pronašli“ jezik da kroz njega kažete šta hoćete?

I ta inokoština pripada prošlosti. Jezik više ne traži jednog pesnika, nego tim sa kojim radi i deli odgovornost. Poezija je sad posledica timskog rada i zato je i pesnike sve teže razlikovati.

Prethodno pitanje je zato što ste znali da kažete da je za vas istinito ono što je lepo kazano. Neki će reći da je lepo kazano, na Matijin način, samo povodljivo, ali ne i istinito.

Prihvatam tu kritičku opasku kao pozitivnu i konstruktivnu, a takva me kritika jedino zanima i inspiriše. Nije ideja da se nešto vrti oko mene. Ja sebe ne zanimam u centru bilo čega. Kada bismo, na primer, mogli zajedno da pišemo vi i ja, izbegli bismo takve nesporazume. Kad budem mlađi pisaću u četiri ruke, zajedno sa svojim opozitima, tako da ćemo sve što je sporno eliminisati već u samom procesu stvaranja.

Šta kažete na neke tumače koji kažu da disidentstvo u doba Broza, misleći na vas, Mihiza, krug oko Dobrice Ćosića, nije bilo pravo disidentstvo?

To se tek sada jasno vidi. Šteta je što nismo bili pravi, jer bi jedino da smo streljani ili obešeni na Terazijama mogli opravdati tu laskavu titulu koju smo na kvarno dobili. Ali, istina isplivava na videlo. Tek sad je jasno da su pravi disidenti bili oni koji su nas gonili, i zato ih je najviše i bilo u centralnim i gradskim komitetima, Udbi i Kosu, sa akademikom dr Titom na čelu.

Znali ste da kažete da se niste bavili politikom, već da je to, u vreme Miloševića, bio samo pokušaj da se nešto promeni?

Kao da je jezik i u tu priču ne samo umešao prste nego, možda, odigrao i odlučujuću ulogu. Posle smrti vođe koga decenijma niko nije razumeo ni jednu jedinu reč, čuli smo da niko ne sme da nas bije. Prvi put smo nešto razumeli, obradovalili i pomislili da je to nešto univerzalno, da ne kažem globalno. Sada je to lozinka Sigurne kuće i institucija za zaštitu ugroženih vrsta. Vođa može da izgovori samo super, vau, jee. Na esperanto smo navikavani decenijama i sad bi bilo najbolje da to bude „njihov čovek koji bi predstavljao nas“, a dovoljan mu je smajli fejs.

Nedavno ste izjavili da niste bili u Crnoj Gori otkad je Crna Gora inostranstvo?

Internet je obesmislio taj let i turbulenciju od dvadesetak minuta do Tivta, kad vam treba triput manje vremena da saznate sve šta ima novo u zavičaju. Sa stricem Mikonjom četujem na mesindžeru.

Kosovo, i nas i Rusa trista miliona?

U poemi se doslovno kaže da ne znam ni gde je Kosta Cofee, a kamoli Kosovo. A da nema medija, ne bismo ni znali čije je. Kakva ložnjava na Ruse i izdrndanu kevu Rusiju. Tu sedma sila može dosta da učini kako bi se stvar relativizovala, a akcenat prebacio na nešto drugo.

Svojevremeno ste, 1999, za „Vreme„, oko susreta sa Miloševićem, rekli, On je bio poslednji predsednik Republike koga sam video, nadam se da će biti i poslednji?

Što rekao jedan nas uvaženi umetnik – ko da ja znam šta sam kad rekao. Mada ponekad izgleda da se tako i desilo. Sad mole da se neko bude. Nije lako naći nekoga ko bi se odrekao TV emisija, kafica i drugih važnijih obaveza zbog te vlasti bez ovlašćenja.

Na Vikipediji se može naći da je Bećković blizak prijatelj Koštunice, a od raspada DOS–a aktivno podržava DSS, pa kakav je Koštunica, kao prijatelj i kao državnik?

Gete je rekao da onaj ko nekoga ceni i uvažava i sam mora biti nešto. Pa se bojim da bi ispalo da se i sam preporučujem hvaleći premijera Koštunicu. Uostalom, vaši čitaoci su već dovoljno edukovani na tu temu, pa je suvišno da utičem na njegov rejting u vašem cenjenom nedeljniku.

Otkud da Matija, kao lični izaslanik predsednika Vlade, i to zajedno sa ministrom Ilićem, recimo, otvara Sajam šljiva u Osečini?

Video sam to kao krunu svoje karijere. Učinilo mi se da bih čak mogao opravdati tako visoku čast i ukazano poverenje. Pomalo je i moja patološka vezanost za šljivu uticala da se uputim na put bez povratka. A i briga za koricu vaše naredne knjige.

Znali ste da kažete da za reči niste dobili ni stan, ni položaj?

Znam da biste mi poverovali samo kad bih stanovao u kartonskoj kutiji.

Nemalo je onih koji kažu da sadašnja vlast, ovako široko, i demokratski postavljena i zadovoljena, vlada u svom interesu i interesu svog članstva, te da su „velike teme“ samo izgovor za držanje vlasti i privilegija?

To se, izgleda, prvi put dešava kod nas. Pravo je čudo da neko ko se dokopao vlasti neće bez jada da se skloni. Retki su pijanci koji su izašli iz kafane pre nego što su stolice podignute na stolove, i da je svetlo gašeno po nekoliko puta.

Konkretno, pošto u zemlji Srbiji ima 360 partija – a 360 nije nimalo slučajan broj – to znači da bi svaki pametan čovek mogao svaki dan, sem državnih praznika, biti u nekoj drugoj partiji, i tako bi mogli rešiti sve probleme i država i pojedninci i narod.

A kad bi Matija, stvarni i odistinski, „bio mlađi„…

Čemu sarkazam? Da slučajno ne sumnjate u večni život?

Let the humor be a key! (Neka humor bude ključ.)