Napori zlikovačkog kartela da relativizuju i podriju sudske procese protiv svojih članova nešto su izgubili na upornosti. Mora biti da je to zbog nespornih činjenica, tako da su sada na redu apsurdni i očajnički pokušaji da se javnost uveri kako su Legija i ekipa nevini
„Ako nije istina da je Đinđićev ubica odleteo istoga dana iz Beograda u London avionom bez oznaka, onda nije istina ništa od onoga što je Legija izjavio u megaintervjuu“, izjavio je Đuro Bilbija u čuvenoj TV emisiji „Upitnik“ na RTS-u, kod Olivere Jovićević, onda kad su imali i Ivu Pukanića iz zagrebačkog „Nacionala“. Ta je izjava tipična za trenutno stanje stvari u medijskoj kampanji za odbranu Ulemeka i ostalih zaverenika za ubistva premijera Đinđića, Ivana Stambolića i ostale zločine. Ta kampanja je dočekivala priliku za prilikom i obećavala brda i planine, „istinu“ i otkrovenja; nismo dobili ništa osim uporno ponavljanih laži i kleveta.
Da se podsetimo: još letos je „Pravda“ gromopucatelno objavila intervju sa Zvezdanom Jovanovićem, „visokim oficirom elitne jedinice“, pod naslovom „Nisam ubio Đinđića“. Jovanović nije rekao ništa osim uopštenih optužbi protiv „politički korektno“ uobičajenih sumnjivaca Čede i Bebe, ali je dodao i omiljene „strane službe“. Onda se „NIN“, po običaju, nadovezao sa „dve potpuno nove tvrdnje“: o „misterioznom stranom diplomati“ koji je „iznuđivao iskaz“ od Zvezdana; i o tome da je premijer „ubijen pucnjem iz unutrašnjosti zgrade Vlade“. Nijedna od tih tvrdnji nije ni nova, niti se dade dokazati, ali obe su vruće i seksi, mada su prozivoljne i upravo stoga zgodne za dalje unošenje zabuna u javnost. Naime, od početka suđenja krajem 2003. javnost se uporno zatrpava lažnim i povremeno sasvim apsurdnim teorijama zavere. Vrhunac je „megaintervju“ Legije Ulemeka u „Kuriru“ i „Kuriru lajt“ („Glas javnosti“): ta gomila besplatnih budalaština vukla se mesecima i proglašavana je „konačnom istinom“. Tu je Đuro Bilbija na kraju bio u pravu: ako taj „avion bez oznaka“ nije istina – onda ništa nije istina. Pošto „avion bez oznaka“ nikada nije mogao da leti po Evropi, a naročito ne posle septembra 2001. (osim kroz one podzemne pećine između Moskve i Petrograda) – ništa od Legijinih priča nije istina. Q.E.D.
Cela ta dosadna i tupa kampanja išla je – koordinirano i organizovano – po dve linije: svaliti krivicu na Đinđićeve najbliže saradnike (Čeda, Beba, Zoran Janjušević), a po doktrini sudski uglavljenog lažova Dejana Mihajlova; i po svaku cenu kompromitovati svedoke – saradnike koji su još na životu (Čume, Bagzi, Đura Mutavi). Pa su tako tabloidi i slične štampane stvari imale mesecima naslove tipa: „Čeda/Beba na robiju!“, „Čume i Bagzi na robiju!“, „Prpa!“ (ne Branka, nego strah), „Beba sledeći!“ (za robiju), „Nova istraga o Đinđiću“, „Strana zavera“, „Đinđića su ubile velike glave koje su bile oko njega“, „Bagzi ubio Gavru!“ itd. Onda se pojavio onaj hadžija iz Kuršumlije (Andrej Milić od „Garde cara Lazara“) da obeća: „Oslobodićemo Legiju“.
Poslednji trzaj te lažljive harange bila je odbrana Aleksandra Simovića u predmetu „Zemunski klan“: on je, između ostalog, izjavio da zna gde je zakopan neki Crnogorac koga je, navodno, ubio Čume, pa su opet svi vrisnuli „Čume na robiju“. Ispalo je da Simović to ne zna baš iz prve ruke, nego da je čuo, pa su tužioci i policija kopali po periferiji Beograda gde ih je Simović vodao, ali do ovoga trenutka (utorak, 6. novembar, uveče) nisu ništa iskopali. Umesto toga, sada se očekuje još jedna, nova, optužnica protiv Zemunaca koji su se ugruvali optužujući druge.
Suočenja Zemunaca sa svedocima – saradnicima nisu donela ništa novo, ali je bilo zanimljivo porediti izveštavanje raznih medija o istoj stvari. Po jednima, „Legija zakopao Bagzija/Čumeta/Đuru“; po drugima pak obrnuto. Pošto je sve to propalo – kao i sve ostalo do tada – dolazi do naglog smirenja kampanje. Odjednom se više ne piše o Legijinim „epohalnim“ megaotkrićima, nego o njegovoj lirskoj poeziji koju će Ceca, udovica Ražnatović, sa uživanjem pevati, ljubi ga kuma.
Čak je i sednica Vrhovnog suda Srbije, koji po treći put treba da odlučuje po žalbama tužilaštva i odbrane u predmetu „Ibarska magistrala“ propraćena upadljivo malokrvnim najavama „preokreta“ i „istine“. Sada je na Vrhovnom sudu da konačno već jednom, a na osnovu nepromenjenog činjeničnog stanja, završi tu stvar jednom za svagda.
Za to vreme, policija i tužioci kopaju li kopaju, prekopavajući nebo i zemlju pod rukovodstvom Aleksandra Simovića.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
