Prvostepena presuda zločinačkoj organizaciji "Zemunski klan" izrečena je prošle nedelje. Kazne su očekivane, ali po drugi put u novijoj sudskoj praksi presuđeno je da krivci vrate imovinsku korist, ovoga puta oštećenima u otmicama. Kao i svaka novost u krivičnom pravu, ovaj deo presude nužno će voditi različitim tumačenjima – dok se sudska praksa vremenom ne staloži
Sudija Milimir Lukić čitao je usmeno obrazloženje prvostepene presude sat i po, ali to Milorada Ulemeka Legiju, njegovu rodbinu i još neke nije zanimalo. Čuli su najvažnije: kolike su kazne i da su u obavezi da žrtvama otmica isplate skoro 12 miliona evra. Milija Babović (Verano motors) dobio je 10,5 miliona, Bojana Bajrušević 750.000, a Suvad Musić 350.000 evra. Porodice ostalih oštećenih, ali i Ljubiša Buha, oštećen napadom na Difens roud i oštećeni u bombaškom napadu na sedište DSS-a, upućeni su na građanske parnice za naknadu štete; ako dobiju te parnice, ukupna suma odštete koju krivci treba da plate mogla bi biti višestruko veća. Reč je o velikoj materijalnoj i još većoj nematerijalnoj šteti. Konačne sume uključiće i kamate, pa je ovde reč samo o početnim iznosima. Ipak je reč o 18 ubistava, tri otmice i dva teroristička napada; osuđeno je 26 lica i to je bio jedan od najdužih i najvećih procesa u istoriji našeg pravosuđa.
Da podsetimo: firma Milije Babovića platila je otkup iz svojih sredstava; Bojana Bajrušević platila je otkup za svog brata Vuka; porodica Musić za Suvada Musića. Slučaj otmice Miroslava Miškovića (otkup: 7,5 miliona maraka) vodio se posebno pred Četvrtim opštinskim sudom i obustavljen je smrću Dušana Spasojevića i Mileta Lukovića; Mišković može da podnese tužbu protiv ostalih optuženih, ali možda može i još nešto – na šta ćemo doći. Jedan od problema sa otmicama u našem krivičnom zakonodavstvu bio je i to što je to bilo „opštinsko“ krivično delo sa niskim zaprećenim kaznama, pa time podložno relativno brzom zastarevanju.
PARE I PRAVOSUĐE: Već godinama se po našim krivično-pravnim krugovima vuče i razmatra problem oduzimanja materijalne koristi stečene izvršenjem krivičnog dela. Zanimljivo je da su pretpostavke za takvu meru postojale i ranije; u nekim slučajevima mere oduzimanja bile su izricane, ali bez jasnog pravila, više kao izuzetak; prvi ozbiljan slučaj bio je onaj doktor Zarubica koji je pravio amfetamin. Zahvaljujući takvom neredu, svoje pare sklonjene u inostranstvo sačuvali su pok. Mirko Marjanović i dr Milovan Bojić: naše pravosuđe propustilo je svoje šanse i rokove, pokazavši veoma zanimljiv manjak motivacije da državi vrati opljačkane narodne pare. Sve je to tada mirisalo na političke nagodbe, sabotažu i besprincipijelne koalicije sa raznima; samo još jedna ilustracija ukorenjenosti političke korupcije u sistem.
Ali, vratimo se na pravne mogućnosti za zaplenu imovine stečene vršenjem krivičnih dela. Po odredbama Glave VII (čl. 84-87) Osnovnog krivičnog zakona, oduzimanje imovinske koristi stečene izvršenjem krivičnog dela posebna je mera čiji je cilj da niko ne zadrži bogatstvo stečeno zločinom. Ta je mera obavezna, a korist će se oduzeti i od lica na koja je preneta bez naknade. Konvencija Ujedinjenih nacija protiv transnacionalnog organizovanog kriminala („Službeni list SRJ“; br. 6, od 27. juna 2001) obavezuje našu zemlju na „konfiskaciju dobiti stečene izvršenjem krivičnih dela obuhvaćenih ovom konvencijom, ili imovine čija vrednost odgovara vrednosti te dobiti“ (čl. 12); ako je dobit transformisana (oprana) u neku drugu imovinu, ta imovina biće konfiskovana. Osnovni krivični zakon (čl. 84) kaže da „niko ne može zadržati imovinsku korist pribavljenu krivičnim delom“. Dakle, moglo se – da se htelo.
Neko će staviti primedbu da su pomenute pravne norme „uopštene“; da nema „pratećih propisa za njihovo sprovođenje“ itd., pa stoga zločinci mogu da zadrže svoj krvavi novac. To ne opravdava pravosuđe i zakonodavca: njihov posao bio je da uoče društvenu opasnost i da je neutrališu. Ta opasnost je ogromna, kao što je to tek nedavno shvaćeno kod nas – ako je shvaćeno, to jest. Naime, moć organizovanog kriminala nije u pištolju; ona je u novcu. Zbog čega su se Duća, Kum i Legija latili pištolja? Zbog novca; sigurno ne zbog ugleda u Strahinjića bana i Njegoševoj. Sve dok raspolažu svojim heroinskim i krvavim parama, sklonjenim na sigurno, opranim u mahinacijama „kontroverznog biznisa“, plasiranih preko lanca posrednika u pseudolegalne poslove – kriminalci su moćni, pa sve i kad sede u najsigurnijim ćelijama novog bloka u Zabeli, osuđeni na 40 godina. Uvek ima ko da prenese naredbe, uputstva, ponude i pretnje; uvek ima dužnika, poslovnih veza i ortaka na slobodi. Sve dok može nekažnjeno da raspolaže svojim novcem na slobodi, zločinac je moćan. Ako je u stanju da ima mobilni telefon u zatvoru, jer ima novca da potplati stražu; ako je u stanju da nedeljama šalje odgovore na 400 pitanja za novine – u stanju je i sve drugo. Zašto? Pa zbog para.
ITALIJANSKA ISKUSTVA: Tek 20. januara 2004, dakle pre četiri godine, Specijalno tužilaštvo za borbu protiv organizovanog kriminala podnelo je Ministarstvu pravde, tj. njegovoj Radnoj grupi za izradu Zakona o zapleni sredstava stečenih krivičnim delom, „Inicijativu za promenu zakonskih propisa koji se odnose na oduzimanje nezakonito stečene imovine organizovanih kriminalnih grupa“ (tako piše). Šta je dotle radila Radna grupa – ne znamo. Inicijativa se inače oslanja pretežno na italijansko iskustvo u tim stvarima, najbogatije od svih i na italijansko zakonodavno koje se pokazalo kao najefikasnije. Kako za „Vreme“ kaže Tomo Zorić, portparol Republičkog tužioca, Radna grupa će predložiti nacrt Zakona koji će pratiti italijanska iskustva: dakle, neće se oduzimati samo ona imovina za koju je pravosnažnom presudom dokazano da potiče iz konkretnog krivičnog dela za koje je suđeno, već i sva ostala za koja se ne može dokazati legalno poreklo i za koja nisu plaćeni porezi. To se odnosi i na imovinu u posedu rodbine, bliskih i povezanih lica, pod istim uslovima. Bruno Vekarić (sada portparol Tužilaštva za ratne zločine), od početka član Radne grupe, kaže za „Vreme“ da se usvajanje zakona očekuje u proleće, aprila ili maja – ako bog da. To će, kaže on, otvoriti zanimljive perspektive i oštećenima, ali i državi koja će moći da potražuje svaki dinar neplaćenog poreza i da radi toga ispita odnos između legalne zarade i imovine.
Tu je sad zanimljivo vratiti se na slučaj otmice Miroslava Miškovića iz 2001. godine: njegova firma isplatila je 7,5 miliona maraka Dući Spasojeviću, Kumu Lukoviću i saučesnicima (još su živi). Pola je otišlo, kažu svedoci, Ulemeku Legiji. Kakve su šanse Miškovića da se naplati? Bruno Vekarić kaže da – koliko on razume – po budućem zakonu Mišković ima pravo da traži od naslednica odštetu. Dodaćemo: i od Ulemeka, ako se ispostavi da je uzeo pola; dodaćemo još: i od onih za koje Ulemek tvrdi da im je od tih para kupovao stanove. E, sad: udovice Spasojević i Luković podnele su 31. maja 2004. tužbu protiv države Srbije zbog rušenja kuće u Šilerovoj 38-40, a za iznos od 600 miliona dinara (oko 8,5 miliona evra). Kad se to preračuna u stvarnu nabavnu cenu, ispadne ovako: 171 kilogram čistog heroina br. 4 (93%) ili 427,350 kilograma „sečenog“ heroina za uličnu prodaju. To država treba da nadoknadi Dućinici i Kumovici. A njih dve bi onda lako mogle da nadoknade Miroslavu Miškoviću ciglih 4,2 miliona evra, pa su kvit. Šalu na stranu, u pravosudnim krugovima šanse veselih udovica procenjuju se kao minimalne, ali bi Miškovićeve šanse mogle da budu velike.
Sada treba sačekati da zakon bude usvojen, pa da se uspostavi neka sudska praksa. Dotle bi bilo pametno da se policija i Specijalno tužilaštvo pozabave poslovima koje Ulemek vodi iz Centralnog zatvora preko „bliskih lica“. Ima indicija da su heroinske pare i pare iz pomenutih otmica već angažovane preko lanca posrednika na špekulacije sa građevinskim zemljištem na trasama budućih autoputeva: lokacije za pumpe itd. Saznamo lokaciju, smesta kupimo zemlju od vlasnika, pa je onda preprodamo po barem duploj ceni; sve legalno, zar ne?
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
