Pretnje, strah i nada

Kada se čuje da je na dan izbora u nekoj zemlji ubijeno 24 ljudi, a na stotine ranjeno, da su na četiri glasačka mesta podmetnute bombe, a na jednom ispaljena raketa, to zvuči kao katastrofa. Međutim, zvaničnici u Pakistanu, izražavajući žaljenje zbog žrtava, izjavili su da je takav bilans nasilja – u ponedeljak, 18. februara, na dan parlamentarnih i pokrajinskih izbora – „gotovo beznačajan“.

Takve izjave nisu ni cinične ni bezosećajne. Pre bi se moglo reći da su izraz olakšanja, jer su svi bili u paničnom strahu da će na dan izbora biti mnogo gore. Taj strah se, pre svega, osećao zbog događaja koji su Pakistan u prethodnim mesecima učinili vodećom temom svetskih medija: od krvavog obračuna policije i vojske sa islamskim militantima u Crvenoj džamiji u julu prošle godine, serije napada bombaša samoubica koji su usledili kao reakcija na taj događaj, atentata u kome je 27. decembra ubijena bivša premijerka Benazir Buto, do brojnih krvavih obračuna neposredno pre izbora, od kojih se najgori odigrao 16. februara, u mestu Paračinar na severozapadu zemlje. Tada je bombaš samoubica izvršio napad u toku mitinga nezavisnog izbornog kandidata koga je podržavala Narodna partija Pakistana (PPP), bivše premijerke Benazir Buto. Poginulo je 49, a ranjeno više od 100 ljudi. U predizbornoj nedelji, život su izgubile stotine širom zemlje.

IZBORNI ULOZI: Strah i pretnje bili su pratioci ovih izbora od samog početka. Izbori su prvobitno bili zakazani za 8. januar, ali su zbog ubistva Benazir Buto, nasilja i haosa koji su posle toga protresli zemlju odloženi za 18. februar. Tih šest nedelja, uz povremene sukobe demonstranata i policije, napade bombaša samoubica i obračune vojske sa militantima na severozapadnim granicama zemlje, obeležile su i pripreme suprotstavljenih strana za ono što bi se pre moglo definisati kao konačni obračun nego kao izborno sučeljavanje.

Ovakva situacija je najpre posledica toga što svako od predstavnika tri najjače partije zna da gubitak vlasti na izborima u Pakistanu često znači i gubitak života ili, u najboljem slučaju, progonstvo iz zemlje. Najveći ulog na ovim izborima imao je Pervez Mušaraf, mada su izbori za njega zvanično završeni još krajem prošle godine. On je tada na predsedničkim izborima dobio novi petogodišnji mandat, ali je ostala da lebdi pretnja opozivom, u slučaju da opozicija osvoji u parlamentu dvotrećinsku većinu. Opozicija Mušarafa optužuje za neustavno uvođenje vanrednog stanja, otpuštanje sudija, represiju prema pripadnicima opozicije. Mada je na dan glasanja pomirljivo izjavio da će čestitati svakoj političkoj partiji koja pobedi na izborima i da će sarađivati sa svakim ko bude izabran za predsednika vlade, ove reči nisu nikoga zavarale. Otkad je pod pritiskom napustio mesto vrhovnog komandanta i skinuo uniformu, Mušaraf je mnogo ranjiviji. Teško da će vojska bezrezervno stati na njegovu stranu sad kad više nije vrhovni komandant, naročito zato što je i popularnost vojske opala zbog neuspešnih okršaja sa talibanima, u kojima je u poslednjih osam meseci poginulo 2600 ljudi. Znajući šta za njega znači izborni poraz, opozicija je unapred horski iznosila sumnje da će Mušaraf pokušati da ih pokrade, najavljujući izlazak na ulice i velike proteste u slučaju i najmanje sumnje da je do izborne prevare došlo. Opozicija se žalila i da je vlada namerno potpirivala atmosferu straha, tražeći od lidera opozicije da ne organizuju velike mitinge da ne bi postali meta atentata.

Na Mušarafov račun idu i druge optužbe njegovih protivnika: Asif Ali Zardari je posle atentata na njegovu suprugu tvrdio da iza ubistva stoji Mušarafova vlast, a Navaz Šarif je govorio da, u slučaju njegove pobede, Mušaraf neće biti samo smenjen već da mu ništa neće biti oprošteno.

UBEDLJIV PORAZ: Iako rezultati još nisu zvanično objavljeni, očigledno je da je Mušaraf na izborima, koji su tumačeni i kao referendum o njegovoj vladavini, doživeo težak poraz (vidi okvir). Zardarijeva i Šarifova partija će, uz pomoć manjih partija i nezavisnih kandidata, verovatno imati dvotrećinsku većinu dovoljnu za njegov opoziv. Ipak, pitanje njegove dalje sudbine ostaje otvoreno.

Mušaraf je glavni garant Sjedinjenih Američkih Država da će Pakistan ostati saveznik u borbi protiv Al kaide i talibana. Američkim planom je bilo predviđeno da poljuljani i kompromitovani Mušaraf vlast podeli sa Benazir Buto, jer je i Buto mnogo puta izrazila podršku „ratu protiv terorizma“, ali njena smrt je mnogo toga promenila.

Ispitivanja kažu da čak 62 odsto stanovnika Pakistana veruje da iza atentata na Buto stoji sam Mušaraf, to isto je posle atentata tvrdio i Zardari. Posle tako teških optužbi, Zardariju neće biti lako da objasni eventualnu saradnju sa Mušarafom, mada se u politici mnogo toga opravdava „višim“ interesima. Slična iskušenja čekaju i Šarifa, čija je retorika prema Mušarafu pre izbora bila još oštrija nego Zardarijeva.

Međutim, ni koalicija Šarifove i Zardarijeve partije nije prirodan spoj. Šarif je ranije bio ogorčeni protivnik Benazir Buto, kada je prvi put izabrana za premijera čak je izjavljivao da je blasfemija da u jednoj muslimanskoj zemlji na vlasti bude žena. Zardarijev PPP je, bar deklarativno, u ovom trenutku orijentisan prozapadno, dok je Šarif političar sa religioznim pedigreom čiji je oslonac Saudijska Arabija. On je obećao svojim sledbenicima reforme koje podrazumevaju ne samo okončanje vojne vlasti nego i pooštravanje verskih pravila i vraćanje islamskoj tradiciji.

U trenutku pisanja ovog teksta (utorak uveče) opozicija slavi na ulicama pakistanskih gradova, mada zvanični rezultati još nisu saopšteni. U svakom slučaju, ko god bio pobednik, razloga za slavlje nema previše. Kako god se završila postizborna kombinatorika, rezultat će verovatno biti labava koalicija raznorodnih partija koje će voditi i međusobnu borbu za prevlast u zemlji i tešku bitku sa vojskom, oličenom u ovom trenutku u Mušarafu. Teško da će bilo ko u toj borbi biti voljan da se zaista suoči sa problemima koji pritiskaju društvo ove zemlje, pre svega sa jačanjem militantnog islama, ali i sa mnogobrojnim ekonomskim nevoljama. Na poslednjim izborima su mnogi glasači kao osnovne probleme izneli nesigurnost, ali i inflaciju, nedostatak energenata, poskupljenje hrane, a u rešavanju takvih problema velike reči ne pomažu mnogo.