Kažu da su pre dolaska socijalizma cenjena zanimanja bila pop, učitelj, lekar. Revolucija je sveštenike, trgovce, rentijere, bankare i ostale neproizvodne struke automatski svrstala u buržoaziju koja je stekla kapital bez rada. Inženjeri su nekako tolerisani kao deo proizvodnje, mada u početku nisu prikazivani u baš lepom svetlu. Kada Pavle Korčagin, junak knjige Kako se kalio čelik, sreće svoju prvu ljubav nasred neke pruge na kojoj je zbog odrona stao voz, njen muž, „ugojen i obučen u skupo odelo“, počinje da se buni: „Drugovi, ne mogu ja da kopam, ja sam inženjer.“
Kod nas je šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, kada se industrijalizacija zahuktala, ovo zanimanje stalo uz bok onim najcenjenijim, čak i isprednjačilo. „Rani mraz“ je pevao o bivšim ljubavima: „Ima muža inženjera, pred kojim je karijera, i mesto u društvu visokom“, a „Trubaduri“ prebacivali očevima koji su za ćerke tražili bolje prilike od sviraca: „‘Tili ste momka na svom mistu, ’tili ste zeta inžinjera“. Uz večiti manjak inženjera na birou rada, koji je garantovao uspešnu poslovnu karijeru, nije čudo što je najveći broj srednjoškolaca kojima je matematika dobro išla opsedao tehničke fakultete. Mislilo se (doduše, ne bez razloga) da se od ljubavi prema pisanju ne može lagodno živeti.
Početak je bio obećavajući. Kada sam prvi put kročio u studentski dom, video sam momka koji je pijano urlao kroz prozor svoje sobe, praćen raskalašnim smehom devojaka iz ženskog bloka: „Gde ste, ribe, evo inženjeraaa!“ Pitao sam starijeg zemljaka koji me je uvodio u studentski život šta se dešava, a on je sa strahopoštovanjem rekao: „Upisao je četvrtu godinu na Mašincu!“ Sa divljenjem sam pogledao to mitsko biće, zamišljajući sebe na njegovom mestu u dalekoj, maglovitoj budućnosti.
Brzo se ispostavilo da je put do diplome popločan glogovim trnjem. Profesor matematike je na prvom času rekao da će svake godine odustajati nas polovina, što od početnih hiljadu upisanih na kraju dovodi do mizernih 70-80 diplomiranih. Frustrirani večiti asistent hvalio se da je zbog njega i Miki Jevremović napustio fakultet, a da se tek mi nemamo čemu nadati jer ne znamo ni da pevamo. U ona vremena nije bilo ni smanjivanja uslova za upis sledeće godine, ni pobuna zbog slabe prolaznosti, ni odlaganja ispita. Studiranje tehnike se baziralo na religijskim osnovama: muči se i trpi, nagrada će stići posle patnje. To su dokazivali skauti koji su po fakultetu lovili talente i oglasne table prepune ponuda za stipendije onima koji potpišu vernost firmi posle završetka studiranja.
Zlatno doba se preko noći završilo. U martu 1991, na odbrani diplomskog rada prvog kolege iz društva koji je tako daleko stigao, neko je dobacio: „Blago tebi, ti ćeš jedini od nas biti predratni inženjer.“ Bivši ponos socijalizma, industrijski giganti, urušili su se jedan za drugim. Vojne pozive sledila su pisma firmi koje su molile svoje stipendiste da potpišu papir kojim oslobađaju firmu obaveze da ih zaposli, u zamenu nudeći opraštanje svih dugova.
Diplomiranje sam dočekao radeći na tomboli na autobuskoj stanici. Prve čestitke su stigle od šefa smene, magistra rudarstva: „E baš nam je mašinac falio! Imamo pravnika, ekonomistu, profesora nemačkog, građevinca, ali nijednog mašinca!“ Diploma mi je i u očima vernih mušterija promenila status. Umesto „student, daj traku“, govorili su „inženjer, daj traku“. Kada je na tomboli postalo teško držati u ruci svežnjeve novčanica sa bezbroj nula, zaputio sam se u Grčku. Uz čišćenje ulica, branje maslina, punjenje mešalice na gradilištu, razmenjivao sam iskustva sa inženjerima iz Rusije, Gruzije, Albanije, Rumunije…
Posao u struci sam počeo da tražim kada je ona već toliko devalvirala da se kao urbana legenda prepričavao đački tekst na temu zanimanja roditelja: Potičem iz siromašne inženjerske porodice. Prvi intervju na koji sam otišao bio je organizovan po svetskim principima: provera stručnih sposobnosti, test opšte kulture, psiho-test. Kandidatima se obratio i jedan od direktora: „Vi znate da mi najviše radimo po terenima, ali nije to tako loše. Evo, na primer, za neoženjene momke je super da odu u Banja Luku. Tamo je i pre rata bilo mnogo više devojaka nego mladića, a sada je mnogo momaka izginulo u ratu, pa je slobodnih devojaka još više.“ Psiho-test očigledno nije bio predviđen za direktorske pozicije. Pizma prema tehnokratskom soju se povećala za Slobinih godina, kada je taj sloj opet postao sumnjiv jer je masovno emigrirao u neprijateljske zemlje. U jednoj velikoj poljoprivrednoj firmi, u nedostatku sezonske radne snage, direktor je poslao sve zaposlene na okopavanje kukuruza uz reči: „Naučiću ja vas inženjere kako se radi.“
Nije čudo što je malo kolega iz generacije koji nisu napustili zemlju ostalo na braniku profesije. Neki su, doduše, daleko dogurali, čak do ministarskih fotelja, ali se strukom nisu bavili. Jedan je poznati disk-džokej, drugi vlasnik kafane, treći šef carinske ispostave. Kolega koji ima tezgu na Kelenića pijaci kaže da od prodaje povrća živi mnogo bolje nego dok je radio u propaloj firmi.
Za razliku od lekara koji su status održali, popova kojima ide sve bolje, i drugih zanimanja koja su u međuvremenu postala popularna, struke vezane za neposrednu proizvodnju kao da izumiru, što je logično – na jednu fabričicu otvori se bezbroj megamarketa, banaka, apoteka… Ako iko u budućnosti bude i slušao nekadašnje trubadure, teško da će ih razumeti. Pre nekoliko meseci, uz pesmu Ibrice Jusića, ćerka me pitala: „A zašto je taj čovek hteo baš zeta inženjera?“ Uzalud vam trud, svirači…
Komentari:
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve