Ponovna čitanja gadosti

Vrlo je teško pronaći pravu meru kada morate da „podvučete crtu“ i rezimirate događaje koji su se odvijali godinama, i koji se, na izvestan način, nastavljaju i dalje. Vrhunac medijske i političke kampanje protiv Zorana Đinđića i njegove vlade bio je, nesumnjivo, u periodu od sredine 2001. do marta 2003. To, nažalost, nije bio kraj. Posle formiranja nove vlade (2004) mediji i njihovi politički sponzori koji su pre toga vodili kampanju protiv Zorana Đinđića, pokušavali su na svaki način da objedine sve ranije sumnje i optužbe u jedinstvenu negativnu sliku. Ta je slika trebalo da posluži novoj aktuelnoj vlasti kao neka vrsta alibija za sve ono što je ona radila – posebno u oblasti ekonomije i privatizacije, ali i u obrazovanju, socijalnoj politici i pravosuđu.

Pet godina posle surovog ubistva Zorana Đinđića politički i medijski akteri ponovo aktuelizuju motive izdaje i patriotizma kao oprobano političko sredstvo. Sa aktuelizovanjem problema statusa Kosova težište političke borbe više nije u sferi uspostavljanja ekonomskih monopola, već se osvežava stara populistička matrica u kojoj su „patriotski“ mediji i političari u neprekidnoj ofanzivi dok se demokratska, pristojna i tiha građanska većina brani i pravda pozivajući se na zdrav razum i činjenice.

Legija, Zvezdan Jovanović i drugovi, pripadnici Crvenih beretki ili samo kriminalci, iz Centralnog zatvora izjavljuju kako ih sudbina Kosova veoma potresa. Dnevne novine koje iz dana u dan prate njihova osećanja, razmišljanja i navike, naveliko pišu o njima kao o pravom rešenju za kosovski problem. Kao u nekom petparačkom romanu, „sedmorica veličanstvenih“ nudi svoje patriotske usluge da bi rešili ono što se ne može rešiti na normalan, politički način. Mitovi o snažnim vođama i iskonskoj narodnoj volji koji preko noći mogu da vrate točak istorije, ponovo gospodare Srbijom.

A onda je, sasvim iznenada, progovorio dopisnik ruske državne televizije Konstantin Semin. U njegovom izveštaju, povodom mitinga „Kosovo je Srbija“, između ostalog se kaže i sledeće: „Danas su se žitelji Beograda verovatno setili drugih mitinga. Setili su se kako se talasala masa koja je svrgla starca Miloševića. Bili su to, između ostalog, ti isti fudbalski fanatici. Setili su se kako je zemlja, otupela od liberalnih obećanja, plačući ispraćala na onaj svet marionetu Zorana Đinđića – čoveka koji je uništio legendarnu srpsku armiju i specijalne službe, prodao Hagu heroje srpskog otpora zarad apstraktne ekonomske pomoći i koji je za to dobio zasluženi metak.“ Kao da je ovo bila esencija onoga što su o Đinđiću mislili, a još više osećali, njegovi politički i drugi protivnici. Ono što je ovaj neobjašnjivo skandalozni izveštaj činilo još otužnijim bio je trenutak kada je usamljena ruska podrška srpskom opiranju kosovske nezavisnosti išla zajedno sa privatizacijom najbogatijeg srpskog državnog preduzeća. Valjda je obožavanje lika i dela Vladimira Putina širom srpskih zemalja bio onaj tajni znak kad će se o Đinđiću moći sve reći. Izgleda da su mošti cara Lazara na neki metaforičan način oživele u Vladimiru Putinu.

Slika onoga što je prethodilo ubistvu Zorana Đinđića – ne samo medijska nego i politička – počinje da se slaže.

Pre četiri i po godine prikupili smo i napravili prvu digitalnu arhivu novinskih tekstova o Zoranu Đinđiću – obuhvativši period od januara 2001. do 12. marta 2003. Rad na ovoj arhivi i analizi podataka izazvao je mnogo komentara u štampi i medijima. Većinom su to bili kritički intonirani komentari koji su izražavali određenu strepnju i sumnju da je reč o projektu koji će biti iskorišćen za progon novinara i medija koji su bili kritički nastrojeni prema Zoranu Đinđiću. Kada je arhiva napravljena i uz nju bila napisana kratka analiza nastala na osnovu kvantifikacije pozitivnih, neutralnih i negativno intoniranih tekstova, njihovih tema, žanrova i samih medija, prestala je svaka rasprava. Kvantifikativnom analizom je utvrđeno da je od 3259 prikupljenih novinskih članaka negativno intoniranih bilo svega 350 (10,74 odsto). Najveći broj je bio neutralan – 2823 teksta (86,62 odsto), a najmanje je bilo pozitivnih tekstova – manje od tri odsto. Pri svemu tome, naravno, to nije bila analiza svih objavljenih tekstova o Zoranu Đinđiću. U arhivu su ušli samo tekstovi iz najznačajnijih i najtiražnijih novina, a ne oni iz „Identiteta“, „Svedoka“, „Dana“, „Srpske reči“ i „Ekspresa“. Da su ušli i tekstovi iz ovih novina, izvesno je da bi se povećao skor negativnih tekstova. U suštini, međutim, ovde se ne radi o odnosu brojeva. U zaključku analize napisao sam tada da je nedostatak prave medijske podrške bio ključni problem u odnosu Zorana Đinđića i srpske javnosti a ne morfologija i kvantitet napada.

Danas više nisam siguran u to. Poslednjih godinu dana pažljivo sam iščitavao sve ono što je negativno napisano ili izrečeno ne samo o Zoranu Đinđiću nego i o Vladi na čijem je čelu bio, i zaključio sam da je reč o kampanji koja je bila organizovana i vođena sa jasnim motivom političke i ljudske diskreditacije, koja nije bila spontani izraz otpora i kritike već zajedničkog interesa jedne grupe ljudi. Ne tvrdim, naravno, da je svaki negativni tekst o Zoranu Đinđiću bio planiran i orkestriran od nekakvog podzemnog štaba, nikada nisam bio pristalica teorija zavere, već da je bilo sasvim dovoljno da se iz nekoliko centara državne i političke moći i medija, s vremena na vreme, plasiraju afere u kojima je Đinđić bio direktno ili indirektno umešan. Najklasičniji primer je tzv. duvanska afera, koja je plasirana u hrvatskom „Nacionalu“ a koju su složno preuzeli izabrani crnogorski i srpski mediji. Pre toga, međutim, 20. aprila 2001. u „Panorami“ izlazi tekst pod naslovom „Trgovac cigaretama svoj avion pozajmio Đinđiću“. Iako Zoran Đinđić nikada nije imao nikakve veze sa švercom, posebno švercom cigareta – to polje je u Srbiji oduvek bilo pod kontrolom tajne policije – ipak je sistematski stvarana slika o tome da nema nepoštenog a unosnog posla u koji nije bio umešan Zoran Đinđić.

Zoran Đinđić je, nesumnjivo, pored Vuka Draškovića, političar na kojem su najviše i najstrasnije radile razne službe – od onih propagandnih do onih koje su se bavile likvidacijama. Od samog početka Zoran Đinđić je bio proglašen za: nemačkog čoveka, špijuna i plaćenika. Posle 5. oktobra 2000. nije se više moglo, bar otvoreno, igrati na kartu izdajničkog i plaćeničkog karaktera premijera, već se išlo na priču o njegovoj koruptivnosti, vezama sa kriminalcima i mafijom. Tako je Zoran Đinđić postao dežurni lopov i paravan iza kojeg će se mnogi okoristiti – i oni u opoziciji i oni na vlasti.

Ono što danas, dok ponovo čitam neke od napada na Zorana Đinđića, zaprepašćuje nisu razmere laži i optužbi koliko lična, ljudska netrpeljivost pojedinaca. Ima među njima i novinara, i političara i takozvanih političkih analitičara. Način na koji je Bogdan Tirnanić pisao o Đinđiću predstavlja tako neverovatan primer besmislene malicioznosti da vas to natera da se zapitate da li je ovaj autor ikada napisao nešto smisleno. O strasnim izlivima mržnje Danice Drašković da i ne govorimo. Zorana Đinđića su mrzeli iz raznih razloga, ali izgleda najviše zbog toga jer nije pripadao nikome. Ta drukčijost Zorana Đinđića učinila ga je odbojnim za narodnjake jer je preškolovan, a za elitu previše kolokvijalan i direktan u svojim namerama. I Tirnanić i Vukadinović, dva komentatora sa potpuno različitom metodologijom, osećaju snažnu odbojnost prema modernizaciji koju zastupa Đinđić jer ona menja nacionalni mentalitet i karakter – to je neka vrsta zajedničkog kulturološkog prezira prema tzv. japi kulturi. Aleksandar Tijanić pod svojim imenom nije previše pisao o Zoranu Đinđiću – svega četiri komentara objavljena u „Nacionalu“. Pri svemu tome, Tijanić je naglašeno isticao sopstvenu ugroženost zbog toga. Koliko je Tijanić stvarno bio ugrožen još nismo uspeli da saznamo, iako se moglo očekivati da će nova vlada to jednostavno utvrditi. Najvažnije svedočanstvo odnosa Aleksandra Tijanića prema Zoranu Đinđiću svakako je intervju koji je Tijanić dao listu „Identitet“ a objavljen šest nedelja pre ubistva. U tom intervjuu centralna tema je to da je Đinđić zlo koje uništava Srbiju. Takođe, Tijanić lamentira nad izgubljenim medijskim ratom svoga političkog mentora Vojislava Koštunice! Ima u ovom intervjuu i jeftinih antikapitalističkih parola, i poređenja Đinđića i Miloševića, i priča o vezama sa mafijom, svega onoga što se kao glasine proturaju čaršijom.

Ništa od ovoga nije, naravno, ubilo Zorana Đinđića. Ali svakako jeste odrađivalo kolektivni zadatak satanizacije ne samo premijera nego i njegove vlade i ideja koje je ona nosila. Taj kolektivni zadatak grupe, koji su neki nazvali „antihaški lobi“, obuhvatao je mnogo šire interese od otpora saradnji sa Haškim tribunalom. Osim političkih ambicija i želje za moći tu su svakako i određeni ekonomski interesi. Ima u svemu ovome i izneverenih bivših prijatelja, ljudi razočaranih što su „preskočeni“ u napredovanju, gole zavisti, neznanja, ali i straha od sutrašnjice. Na kraju, kao što je to uočio ruski dopisnik iz Beograda, bilo je u svemu i veoma mnogo želje za ličnom osvetom – zbog onog „starca“ koji je jedne junske noći poslat u Ševeningen.