Deset krvavih minuta

Masovna ubistva koje je počinio „mirni komšija“ uvek šokiraju javnost. Poslednji takav zločin dogodio se u tuzlanskom naselju Gornja Lipnica 29. maja, kada je Tomislav Petrović ubio šestoro ljudi i ranio jednu osobu. Vest o masakru u Tuzli brzo je obišla sve zemlje bivše SFRJ. Prve reakcije su svuda bile iste, mislilo se da je reč o posttraumatskom sindromu, posledici skorašnjih ratova.

Slično su, dan posle zločina, komentarisali i stanovnici Tuzle. „Kažu postratni sindrom…“ „Nek’ zovu kako hoće, šestoro ljudi poginulo!“ Kada se pronela vest o zločinu, pitanje koje je svako u Tuzli imao u glavi, a niko nije smeo glasno da izgovori, bilo je – da li su ubica i žrtve iste nacionalnosti. „Kakva smo mi zemlja najbolje ti pokazuje to što u ovom užasu svi znamo da bi bilo još gore da nisu bili iz istog naroda, kao što jesu, ali šta ćeš, tako je kako je“, kaže jedan Tuzlak.

Mada je Petrović bio pripadnik Armije BiH u rezervnom sastavu policije 1992. i 1993. godine, prema informacijama koje ima tuzlanska policija, sudeći po onome što je na saslušanju izjavila Mara Petrović, supruga Tomislava Petrovića, okidač za zločin je verovatno bila patološka ljubomora. Tomislav je sumnjao da ga supruga vara pa je maltretiranje u porodici trajalo mesecima. Dan pre masakra Petrovićeva supruga Mara telefonom je pozvala svoju sestru Janju žaleći se da joj Tomislav preti da će je ubiti. Tražila je od nje da zove policiju, ali Janja to nije smela da uradi plašeći se Tomislava, za koga je znala da ima psihičke probleme.

U četvrtak ujutru, pola sata pre tragedije, među supružnicima je izbila svađa. Mara je u šest sati ujutru krenula na posao, a Tomislav je pošao s njom govoreći kako ima neka posla u Tuzli. Sa sobom je poneo i pištolj CZ kalibra 7,62 mm, za koji je imao dozvolu. Kada su ušli u parkirani autobus koji povezuje Gornju Lipnicu i Tuzlu, u njemu je bilo troje putnika. Tomislav je ostao kod vozača, a onda izvadio pištolj i pucao u njega, ranivši ga u podlakticu i u grudi. Potom je pucao i u ostale putnike u autobusu. Hicima u glavu na licu mesta je usmrtio Niku i Maru Petrović i Dragicu Markanović. Mara Petrović je uspela da pobegne iz autobusa, mada je Tomislav pokušao da je zaustavi, i sakrila se u kuću Marka Markanovića, kao i ranjeni vozač Mursel Čolić. Marko Markanović je pozvao jednog komšiju da prebaci Čolića u bolnicu.

Tomislav je krenuo za Marom, ali se posle nekoliko metara okrenuo i ušao u kuću Ive Markanovića, ratnog vojnog invalida, koga je ubio pošto je razvalio vrata kupatila u koje se nesrećni čovek sakrio. Posle toga je krenuo ka kući svojih rođaka Kaje i Mija Petrovića. Mijo je čuo pucnje i izašao na balkon, gde ga je Tomislav usmrtio sa nekoliko hitaca, a potom je ubio i njegovu ženu. Čitav masakr trajao je desetak minuta.

Petrović je svojim automobilom zatim krenuo ka donjem delu Lipnice. Nekoliko kilometara od mesta na kome se desio zločin, udario je u vozilo koje je prevozilo ranjenog Čolića i pucao na to vozilo, ali je vozač uspeo da ubrza i umakne mu. Potom stiže do naselja Srednja Lipnica i puca na parkirane automobile pokušavajući da ih zapali. Tada nailazi policijska patrola koja je po prijavi krenula u Trstje. Miralem Malkić, portparol u uredu policijskog komesara ureda Tuzlanskog kantona, za „Vreme“ kaže: „Njemu je u tom trenutku ponestalo municije, najverovatnije je u džepu imao još municije i pokušavao je da napuni pištolj. Policajci su tada brzo i energično reagirali i lišili ga slobode. Od ubistva do hapšenja proteklo je 25 minuta.“ Svi se slažu da bi žrtava verovatno bilo mnogo više da policija nije tako brzo stigla iz 15 kilometara udaljene Tuzle.

Damir Alić, tužilac Kantonalnog tužilaštva Tuzlanskog kantona, za „Vreme“ kaže da je sud doneo rešenje o jednomesečnom pritvoru za Petrovića, koji će izdržavati u psihijatrijskoj klinici u Tuzli, pod neprekidnim nadzorom. Tužilac je doneo naredbu o psihijatrijskom veštačenju posle koga će tim psihijatara i psihologa dati mišljenje o uračunljivosti u trenutku izvršenja krivičnog dela. Žena i dvoje dece Tomislava Petrovića su izmešteni na sigurnu lokaciju. Supruga i ćerka Tomislava Petrovića nisu želele da koriste zakonsku mogućnost da ne svedoče i biće glavni svedoci u postupku.

Za Lipnicu se skreće neposredno pre ulaska u sam grad, kod tuzlanske termoelektrane čiji džinovski dimnjaci izbacuju oblake dima u nebo. U Lipnici je rudnik uglja, a u centru naselja, u ulici Proleterskih brigada, stambene „rudarske zgrade“, iste u celoj bivšoj SFRJ, od Bora do Velenja. Dosta je novih kuća, kažu da su mnogi meštani na privremenom radu u Hrvatskoj, Nemačkoj, Švajcarskoj. Mada je dan bio sunčan, na poljima pored nekoliko kilometara dugog puta kojim se kroz Donju, Srednju i Gornju Lipnicu stiže do Trstja, zaseoka u kome se desio zločin, bilo je malo ljudi. Uglavnom su sedeli u grupama pred kućama i pričali o onome što se desilo. Jedan od njih kaže: „Svi su ovde zajedno živeli bez problema, Srbi, Hrvati, Muslimani, a vidite šta se desi. Ma sve su to posledice rata.“ U samom Trstju vlada mučna tišina, prekidana jecajima iz dvorišta žrtava. „Ni u ratu nije toliko ljudi izginulo“, kaže jedan od meštana u crnini.

Petrovićeve komšije i rođaci kažu da je on tokom rata u BiH boravio u Hrvatskoj, tako da uzrok njegovih psihičkih poremećaja nije „vijetnamski sindrom“. U komšiluku su svi znali da je sklon incidentima i da ima psihičke probleme. Pre rata je radio kao električar u rudniku uglja u Lipnici, a poslednjih godina živeo je u Hrvatskoj i povremeno dolazio u svoje selo. „Ma nije bio u ratu“, kaže jedan od suseda. „Nije se ni sa kim družio, nit je kome išao nit je ko išao njemu. Nije valjao čovek, eto to je.“

Miralem Malkić, portparol MUP-a, za „Vreme“ kaže: „Za sada su u opticaju višestruki motivi kao što su bolest, porodični ili imovinskopravni odnosi, istraga je u toku. Dobio je 2000. godine dozvolu za držanje i nošenje oružja, nema ga u kaznenoj evidenciji. Postoje informacije, još uvek neproverene, da je bio na lečenju pre mesec dana u Hrvatskoj, u bolnici Rebro. Tokom saslušanja u zgradi MUP-a on je pokušao da izvrši samoubistvo, ali su ga u tome sprečili službenici MUP-a.“

Ma šta da je bio razlog ovog zločina, nije bilo nikoga ko se nije setio skorašnjih slučajeva koji su mu prethodili. U julu 2007. u selu Jabukovac kod Negotina, Nikola Radosavljević je hicima usmrtio devet meštana i dvoje teško ranio. Krajem marta ove godine, penzionisani general Hrvatske vojske Ivan Korade ubio je u Zagorju četvoro ljudi, a jednog ranio. Pre nego što je izvršio samoubistvo, ubio je i jednog policajca. Malo je verovatno da je, u ovako kratkom vremenu, ovakav jezivi niz slučajnost. Pogotovo na ovako malom prostoru, gde je doskora masovno ubijanje bilo svakodnevica.

Sporni član zakona

Šesenam Ćosić, glavni kantonalni tužilac Tužilaštva Tuzlanskog kantona, za „Vreme“ kaže da postoji problem koji je tek posle ovog slučaja uznemirio i širu javnost. „U zakonu o krivičnom postupku Federacije BiH propisano je da sud, kada utvrdi da je lice učinilo krivično delo u stanju neuračunljivosti, to lice može zadržati još 30 dana u pritvoru, i tada predmet ustupa nadležnom organu socijalne zaštite, što znači centru za socijalni rad. Ti centri objektivno nisu osposobljeni za takvu ulogu, pa se praktično može desiti da lice koje je učinilo krivično delo u neuračunljivom stanju, opasno po okolinu, bude pušteno iz pritvora. Stranci su učestvovali u kreiranju zakona i zakona o krivičnom postupku, i moguće je da je neko iz zakona svoje zemlje prepisao ovu odredbu. To najverovatnije funkcioniše u Švedskoj, Holandiji, Finskoj, ili nekim drugim razvijenim zemljama, ali kod nas to nije slučaj. Mi smo od 2003, kada je zakon stupio na snagu, tražili izmenu ove odredbe, ali ona do danas nije promenjena.“