Slika pakla

U Hagu je 9. jula počelo suđenje Milanu Lukiću i njegovom rođaku Sredoju Lukiću za ratne zločine počinjene nad Bošnjacima u Višegradu i okolini od 1992. do 1994. godine. I u bosanskom ratu, prepunom nezamislivih nedela, zlodela za koja su optuženi Lukići deluju kao nešto što je preuzeto iz najmorbidnijih filmova strave i užasa. „Od Višegrada bila je gora jedino Srebrenica“, rekao je tužilac Dermot Grum na otvaranju suđenja, i najavio da će dokazati da su Lukići počinili „stotine zločina“, s „okrutnošću bez presedana“. Grum je kazao da su ruke optuženih Lukića „krvave“, jer su, s drugim pripadnicima paravojne formacije zvane Beli orlovi, Četnički osvetnici ili Obrenovačka grupa, bili vinovnici najtežih zlodela počinjenih tokom sukoba u bivšoj Jugoslaviji.

Pozivajući se na „verodostojne i pouzdane iskaze svedoka“, tužilac je izdvojio okrutno ubistvo 140 bošnjačkih žena i dece koji su „živi spaljeni“ 14. i 27. juna 1992. godine u dve kuće u Pionirskoj ulici i naselju Bikavac u Višegradu. O navedenim zločinima u optužnici piše: „Sredinom juna 1992. Milan Lukić, Sredoje Lukić, Mitar Vasiljević i drugi prisilili su otprilike 65 žena, dece i starijih muškaraca bosanskih Muslimana, od kojih je većina bila iz sela Koritnik, da uđu u jednu sobu u kući Adema Omeragića u Pionirskoj ulici u Višegradu, u naselju Nova Mahala. Dok je Sredoje Lukić čekao napolju, Milan Lukić i jedan drugi muškarac naredili su svim ljudima da uđu u sobu i prisilili ih da im predaju sav svoj novac i nakit. Dok se to odvijalo, svi ljudi, uključujući i žene i decu, bili su pretreseni do gola. Milan Lukić, Sredoje Lukić i Mitar Vasiljević zaključali su i zabarikadirali ove ljude u kuću kako bi sprečili njihov beg. Kasnije, dok su Sredoje Lukić i Mitar Vasiljević stajali iza njega, Milan Lukić je otvorio vrata, na pod stavio zapaljivu napravu i zapalio fitilj. Celu kuću je za nekoliko sekundi zahvatio plamen i ona je nastavila da gori sledećih sat vremena. Neki ljudi pokušali su da iskoče kroz prozor, ali Milan Lukić i Sredoje Lukić stajali su napolju i pucali na njih dok je Mitar Vasiljević osvetljavao žrtve. Povici i vrisak ljudi u kući mogli su se čuti još otprilike dva sata nakon što je započeo požar.“

„Najstarija žrtva imala je 75 godina, a najmlađa nije dočekala treći dan… Ta beba, stara dva dana, bila je jedna od 51 žrtve koje su bile iz porodice Kurspahić“, izjavio je tužilac, napominjući da su dve žene i njihova dva sina preživeli tako što su iskočili kroz prozor.

Isti zločin su Lukići ponovili 27. juna 1992. godine, spalivši oko 70 bošnjačkih civila u jednoj kući u višegradskom naselju Bikavac. Pošto je detaljno opisao kako je jedna žena preživela tako što je iskočila iz zapaljene kuće i bila prinuđena da ispusti ruku svoje devetogodišnje sestre i ostavi je u plamenu, tužilac je najavio da će ona „doći i ispričati vama i svetu kako je to biti živ spaljen. Ona će pogledati Milana Lukića, koga je znala celog svog života i reći da je on to učinio.“

U uvodnoj reči je tužilac opisao i više ubistava koje je Milan Lukić počinio u Višegradu i okolini. Počeo je od streljanja sedmorice Bošnjaka na obali Drine 7. juna 1992, o čemu će, kako je najavio, svedočiti dvojica preživelih. Navedeno je i da je Milan Lukić 10. juna 1992. godine, iz fabrike nameštaja Varda u Višegradu, nasilno odveo sedam bošnjačkih civila i ubio ih na obali reke, kao i da je u jednom naselju u Višegradu ubio Hajru Korić.

Tužilac je naveo i da su Lukići sa svojom paravojskom u Višegradu sproveli jednu od najbrutalnijih kampanja etničkog čišćenja. „Više od 13.000 Bošnjaka prisilno je uklonjeno ili ubijeno u Višegradu u proleće i leto 1992. godine“, precizirao je Grum, rekavši i da su ti zločini bili deo šireg zločinačkog poduhvata čiji je cilj bio uklanjanje Bošnjaka sa velikih teritorija BiH, koje bi bile uključene u „novu srpsku državu“.

Pored zločina za koje se terete pred tribunalom u Hagu, Lukići su poznati i po drugim zlodelima. Milan Lukić je 1992. doveden u vezu sa otmicom i ubistvom sedamnaest Muslimana, građana Srbije, koje je njegova jedinica odvela iz autobusa kod mesta Sjeverin, na granici sa Bosnom. U februaru 1993. jedinica Milana Lukića je iz voza koji je saobraćao na relaciji Beograd–Bar, u stanici Štrpci, otela i kasnije ubila devetnaest putnika, osamnaest Muslimana i jednog Hrvata. Presudom Višeg suda u Bijelom Polju, od 9. septembra 2002. godine, jedan od učesnika tog zločina Nebojša Ranisavljević osuđen je na 15 godina zatvora.

Udruženje žena žrtava rata organizovalo je 5. oktobra 2005. godine skup ispred zgrade Ujedinjenih nacija u Sarajevu, u znak protivljenja zbog toga što haškom optužnicom protiv Milana Lukića nije obuhvaćen i zločin silovanja. Učesnice protesta tvrde da je baš on, u vreme dok je predvodio svoju paravojnu jedinicu, silovao veliki broj Bošnjakinja, a da je u hotelu Vilina vlas u Višegradu, u kojoj se nalazila komanda Lukićeve jedinice, bio logor za silovanje u kome je bio zatočen veliki broj žena. Detalji izloženi u izveštajima UN-a, organizacije Amnesti internešenel i medijima nisu ušli u optužnicu, jer je Tribunal u Hagu objavio da u vreme kada su vodili istragu nije bilo „direktnih svedoka ili svedočenja“.

O Milanu i Sredoju Lukiću „Vreme“ je već više puta detaljno pisalo. Lukić je u toku rata tri puta hapšen u Beogradu, po raznim osnovama, i svaki put je ekspresno „izručivan“ u Republiku Srpsku, a nakon što je treći put uhapšen, Radovan Karadžić ga je odlikovao. Otvorio je kafić u Višegradu, a često su ga viđali i u Beogradu i Obrenovcu, gde je imao rodbinu. Još tada se pričalo da ima moćne rođake u vrhu MUP-a i Državne bezbednosti. Posle podizanja optužnice u Haškom tribunalu 1998. godine, Lukići su bili prinuđeni da se sklone iz Višegrada, ali su ih i dalje povremeno viđali u Srbiji. U septembru 2003, Okružni sud u Beogradu osudio je u odsustvu Milana Lukića i grupu Osvetnika na dvadeset godina zatvora zbog otmice u Sjeverinu. Presudu je poništio Vrhovni sud, a Milan i Sredoje Lukić su, uprkos poternici, često viđani u Obrenovcu, a povremeno i u Višegradu. U maju 2004. policija Republike Srpske izvršila je raciju na porodičnu kuću Lukićevih u okolini Višegrada. Milan i Sredoje nisu pronađeni, ali je ubijen njihov brat Novica, navodno zato što je pružao otpor.

Milan Lukić je uhapšen 2005. u Buenos Ajresu. Imao je lažni pasoš na ime Gorana Đukanovića i veliku količina gotovog novca. Sredoje Lukić se Tribunalu dobrovoljno predao 14. septembra iste godine, a početkom te godine u Hag je „dobrovoljno“ sproveden i njihov rođak Sreten Lukić, bivši šef javne bezbednosti Srbije, po optužnici za zločine na Kosovu. Ko je i kada izdao Milanu Lukiću lažni pasoš, još nije saopšteno.

U uvodnoj reči odbrane branilac Milana Lukića, američki advokat Džejson Alarid, ukazao je na to da je Milan Lukić često ime i prezime u BiH, da su u pitanju „glasine“ i „pogrešna identifikacija“ kao i da je Mitar Vasiljević, koji je svedočeći u svoju odbranu teretio Milana Lukića za ubistva na Drini i u Pionirskoj ulici „imao motiv da laže kako bi smanjio svoju krivicu za te zločine“ (Vasiljević je uhapšen 2000. godine i osuđen na 15 godina zatvora). U prvom pojavljivanju pred sudijom obojica Lukića su izjavila da nisu krivi i najavili da će se braniti alibijem, odnosno tvrdnjom da su u vreme kada su počinjeni zločini bili negde drugde.

Oslobađajuća presuda za Orića

(Slika – KONTROVERZNA PRESUDA TRIBUNALA: N. Orić)

Burne reakcije je početkom jula izazvala još jedna odluka Haškog tribunala, koji je Nasera Orića, ratnog zapovednika muslimanskih snaga u Srebrenici, pravosnažno oslobodio krivice za zločine nad Srbima u tom gradu počinjene u periodu od 1992. do 1993. godine. Apelaciono veće Tribunala je tako preinačilo prvostepenu presudu, izrečenu u leto 2006, kojom je Orić osuđen na dve godine zatvora.

Oriću je tada suđeno po optužnici koja ga je teretila za smrt zarobljenih Srba u srebreničkoj policijskoj stanici, okrutno postupanje prema pritvorenicima i bezobzirno uništavanje 12 srpskih sela od leta 1992. do kraja 1993. godine, kada je bio zapovednik muslimanskih snaga u Srebrenici. Najdrastičniji slučaj bio je napad na srpsko selo Kravice na Božić 1993, kada je ubijeno više desetina osoba i preko sto ranjeno. Sudsko veće je 2006. ocenilo da je Orić kriv za propust da, kao nadređeni, „ispuni dužnost i preduzme razumne mere da ne dođe do okrutnog postupanja prema srpskim zatvorenicima od 27. decembra 1992. godine do 20. marta 1993. godine“. Orić je oslobođen optužbi za nekažnjavanje potčinjenih jer „nad njima nije imao efektivnu kontrolu“, kao i za napade na srpska sela, odnosno za „bezobzirno razaranje gradova i sela koje nije opravdano vojnom potrebom“. U presudi je navedeno da Orić nije imao efektivnu kontrolu nad svim naoružanim grupama, kao ni nad civilima koji su pratili borce. Pošto je u pritvoru proveo tri godine i dva meseca, sudsko veće odlučilo je da odmah bude pušten na slobodu.

Na tadašnju presudu žalbu su uložili i odbrana i Tužilaštvo. Usvojivši Orićevu žalbu i odbacivši žalbu Tužilaštva, apelaciono veće je početkom jula zaključilo da su prvostepene sudije pogrešile kada su Orića proglasili krivim, a prethodno nisu utvrdili ko je tačno počinio zločine, da li su počinioci bili potčinjeni Oriću i da li je on znao za zločine. Saopštavajući presudu, predsedavajući sudija Volfgang Šomburg je rekao da je utvrđeno da su teški zločini nad Srbima u Srebrenici nesumnjivo počinjeni, ali da nije bilo dokaza na osnovu kojih bi se Orić mogao osuditi.

Kao i posle prve presude pre dve godine, i posle oslobađajuće presude reakcije su bile žestoke i, dalo se pretpostaviti, potpuno suprotne, zavisno od strane koja ih je izricala. Orića je oba puta na sarajevskom aerodromu ovacijama dočekalo nekoliko stotina bivših saboraca i Bošnjaka iz Srebrenice. Različita udruženja preživelih Srebreničana smatraju da je sramno što se Orić uopšte i našao na optuženičkoj klupi.

Na srpskoj strani je presuda izazvala ogorčenje. „Odluka Apelacionog veća Haškog tribunala da oslobodi Nasera Orića neće doprineti pomirenju u regionu, već samo može da podupre one snage koje insistiraju na terminu selektivne pravde“, izjavio je portparol srpskog tužilaštva za ratne zločine Bruno Vekarić. Ističući da je nesumnjivo utvrđeno da su nad Srbima u Srebrenici počinjeni strahoviti zločini, Vekarić je izjavio i da bi neko trebalo da bude odgovoran za te zločine. Isto mišljenje izneli su i svi zvaničnici srpske vlade, kao i Nacionalni savet za saradnju s Haškim tribunalom, na čijem je čelu Rasim Ljajić. On je ocenio da je pravosnažna oslobađajuća presuda Naseru Oriću još jedan ozbiljan udarac za međunarodnu pravdu, optužujući Tribunal u Hagu za primenu dvostrukih aršina prilikom utvrđivanja komandne odgovornosti optuženih, podsećajući da je i Ramuš Haradinaj nedavno oslobođen optužbe za zločine nad Srbima na Kosovu. Ljajić je izjavio i da posle tih oslobađajućih presuda „ne postoji čovek u Srbiji koji ne misli da je taj sud politička, a ne pravna institucija“, ali da „uprkos svim problemima i dalje moramo da sarađujemo sa tim sudom, jer je to interes Srbije“.

Forumi i blogovi, kao glas „običnih“ ljudi, bili su još žešći u ocenama, pokazujući koliko je bilo kakvo pomirenje daleko od Balkana. Svaka strana pominjala je svoje žrtve, minimizirajući stradanja onih drugih, obavezno navodeći da je svaki „naš“ zločin bio, u stvari, osveta za prethodne zločine druge strane, pa se samim tim može i pravdati.