Kada pogledate Karadžićeve fotografije, shvatićete da je Čavoški znao više od drugih: među jurodivim licima u publici na promociji knjige Radovana Karadžića, verovatno je sedeo i sam Dragan Dabić
Kada je preko televizijskih ekrana proletela slika Radovana Karadžića, postalo je jasno da šale njegove bratije sa promocija knjiga ovog haškog begunca nisu bile sasvim lišene smisla. Na predstavljanju Odabranih dela, predsednik Međunarodnog odbora za istinu Kosta Čavoški nije propustio priliku da zagolica pažnju javnosti opaskama kako je sam Radovan Karadžić pomagao da se napravi izbor intervjua i govora. Čavoški je i ranije u sličnim prigodama imao običaj da kaže kako je Karadžić bio obavešten o promociji. Govorio je da nije isključeno da će se i on sam pojaviti na predstavljanju novog dela. Da je možda čak tu negde, među publikom, nakon čega bi se posetioci zbunjeno osvrtali po sali, dok se Čavoški smejuljio. Kada pogledate Karadžićeve fotografije, shvatićete da je Čavoški znao više od drugih: među jurodivim licima u publici, verovatno je sedeo i sam Dragan Dabić.
PALJANSKI KLAN: No čak i da u pošalicama paljanskog klana nema istine, Karadžićevi zaštitnici nikada nisu tajili da održavaju veze sa svojim štićenikom. Oni su sa otvorenim cinizmom govorili o golubovima koji donose pisma, kamenju u gorama ispod koga se skrivaju Radovanove poruke i nepoznatim dostavljačima Karadžićevih rukopisa koji pod okriljem noći kucaju na prozore njegovih jataka. Nakon upozorenja tužioca za ratne zločine Vladimira Vukčevića da će biti procesuirani svi koji na bilo koji način, „posredno ili neposredno, usmeno ili pismeno, preko elektronske pošte ili goluba pismonoše, komuniciraju sa haškim beguncima“, kuriri i golubovi počeli su naglo da zaobilaze beogradske stanove Karadžićevih štovalaca, čak se i ono stenje koje se ranije lako prepoznavalo po Karadžićevom dodiru odjednom stopilo sa svojim prirodnim okolišem. Zbog toga Kosta Čavoški nije hteo da otkrije kako mu je brat Radovan davao uputstva o tome šta bi trebalo izabrati za štampu iz obimnog materijala Intervjua i govora, koji su se pojavili kao poslednji tom Odabranih dela, ali je očigledno da su te sugestije stizale od samog dr Dabića, koji je ordinirao po Beogradu.
IMA ČUDA: Dok su se u Bosni i Hercegovini jedino organizovale tajne promocije novih Karadžićevih knjiga, ovaj haški begunac je poslednjih godina mirno koračao sa ove strane Drine. Ne tako sigurno kao kada se u Beogradu uspaljeno mahalo oružjem i etničkim mapama u suton raspada nekadašnje Jugoslavije, ali dovoljno samouvereno da su se njegovi novi radovi, drama Sitovacija i pesme za decu Ima čuda – nema čuda, koje je ilustrovao Momo Kapor, mogle naći u gotovo svim knjižarama glavnog grada. Kao da je optužnica koja ga tereti za genocid neki slučajni nesporazum koji će biti razrešen svakog trenutka, Karadžić je u dokolici nastavio da piše političke eseje, sećanja i šaljive komade, rugajući se u lice međunarodnoj zajednici, policijskim poterama i liderima bosanskih Srba. Grubom ironijom sudbine, čovek koji je osumnjičen za najteža krivična dela, uključujući genocid, zločine protiv čovečnosti i povredu zakona i običaja rata, spremao je nova književna dela. Dok je taj poetsko-prozni opus polako narastao, Međunarodni odbor za istinu, pridodavao je naslove o Karadžićevim političkim aktivnostima. Objavljene su Ratne naredbe, Ratna pisma, Akti milosrđa i Intervjui i govori. Za razliku od proznog, odmetničkog ciklusa Radovana Karadžića, opus političkih dela ovog haškog begunca rastao je bez većeg truda samog autora.
Nakon kvazi-šaljivog komada Sitovacija, Karadžić je u Čudesnoj hronici noći uronio u bosanske teme, smeštajući radnju svog romanesknog prvenca u Sarajevo sa početka osamdesetih godina prošlog veka. Ime njegovog alter ega Jakoba očito je predstavljalo direktnu aluziju na starozavetnog Jakob(v)a koji dosledno sledi svog Boga, dok je Crnković bio parafraza samog Karadžićevog prezimena, ali možda i pozdrav iz duboke ilegale Milanu Crnkoviću, predsedniku Udruženja građana Zajedno do istine, koje se zalagao za izdvajanje Republike Srpske iz Bosne i Hercegovine, što je ostao Karadžićev nedosanjani san. Izgleda da se Radovan poslednjih godina okrenuo Bibliji, pripovedajući o zatvorskom ambijentu u kome su se našli Jakov i njegova supruga špansko-jevrejsko-srpskog porekla Žana u suton raspada Jugoslavije, pre nego što je pokuljao sav trulež, na kome će isplivati i sam Karadžić. Miroslav Toholj je ovaj rukopis dobio na dve diskete. Da je Karadžić imao vremena za pisanje romana od četiri stotine strana, moglo se i pretpostaviti, ali je tek tada postalo očigledno da on nije čučao u nekoj blatnjavoj rupi kao što bi to mogli očekivati njegovi progonioci, već mirno sedeo i radio on line, uz sve pogodnosti kompjuterske ere.
PRIZNANJA: Revija za kulturu, umetnost i društvena pitanja „Zbilja“ dodelila je ubrzo potom Radovanu Karadžiću nagradu za životno delo s obrazloženjem da je on „utuženik haške konkviste i najtraženiji begunac pred inkvizitorima novog svetskog poretka“. Sama Čudesna hronika noći dobila je književna priznanja koja nose imena Jovana Dučića, Branka Ćopića i Mihaila Šolohova, dok su Odabrana dela Radovana Karadžića ponela jedinu državnu nagradu za dizajn, koja je izdavaču svečano uručena na Novosadskom sajmu knjiga, što ukazuje na to da je ova vrsta izdavačkog pregalaštva dobijala društvenu satisfakciju. To i nije bilo nešto neuobičajeno, jer je u Srbiji postojala jedino spremnost da se sudi onima koji su neposredno izvršili ratne zločine, držali oružje i pucali, kao bilo kojim drugim ubicama. Ništa više od toga. Isporučivanje Haškom tribunalu onih koji su naredili ili dopustili da se streljaju zarobljenici, i na svakojake načine zlostavlja i ubija civilno stanovništvo – uz raspirivanje podzemnih strasti kako je dokaz patriotizma ubijanje pripadnika drugih naroda – doživljavalo se kao puka prinuda koju je nemoguće izbeći, jer je to pre svega stvar druge vrste odgovornosti, koja nije tako očigledna kao zločini koje su počinili neposredni izvršioci.
No, način njegovog skrivanja otkriva da je Karadžić bio mnogo maštovitiji nego što je to uspeo da pokaže u svojim književnim delima. Ekscentričan izgled i javni nastupi bili su, paradokslano, najbolje utočište za onog koji je morao da se kloni tuđe pažnje. To je Radovan Karadžić više nego dobro osećao, što njegov život čini daleko interesantnijim od spisateljskog opusa, bez obzira na to što se on, u godinama promenjenog identiteta, nije odvojio od svoje izvorne struke, tako da, poučen ovim primerom, možda i njegov ratni komandant prodaje zimi petarde na „zelenjaku“.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
