S preke strane

Sukobljeni narodi su se utvrdili na svojim obalama reke i drže jedan prostorni front, odakle niko ne odstupa ni korak dalje, niti pušta drugog da mu se približi. Taj neuobičajeni urbanistički fenomen je jedna od zaostavština ratova devedesetih, koja je postala svakodnevica u tri podeljena grada na Balkanu: u Mostaru, Kosovskoj Mitrovici i Skoplju.

Ova tri grada se nalaze u tri različite države u kojima je bilo ratnih dejstava, u njemu žive različiti narodi, ali svi slede isti model ponašanja i razvoja. Svaki od ova tri grada je prostorno podeljen po etničkom principu, zatečen u stanju gde se dve sukobljene strane (puškama) nisu mogle dogovoriti čijoj strani će grad pripasti, da bi bio razdvojen rekom na dve polutke koje do danas funkcionišu kao dva potpuno nezavisna gradska sistema sa specifičnom prostornom i socio-demografskom situacijom.

Pojava etničke podele gradova nije strana u savremenoj istoriji Evrope. Pametnim političkim odlukama, administrativni centri Evrope su smešteni u Briselu, Luksemburgu, Strazburu, Mastrihtu, u gradovima oko kojih su se otimali germanski i francuski interesi. Nikozija je takođe udvojena nakon podele Kipra na grčki i turski deo. Nikozijom prolazi razdvajajuća Zelena linija, sada već uveliko propulzivna, a pomalo je zaboravljen primer sa granice Slovenije, gde je Gorica podeljena na italijanski i slovenački grad (videti okvir).

RAZVOJ DVOSTRUKOG CENTRA: Međutim, posebno je intrigantno što sva tri balkanska podeljena grada imaju nekoliko dominantnih sličnosti. Podeljeni delovi Mostara, Mitrovice i Skoplja nisu ratne instant ili navrat-nanos osnovane naseobine kao što je Srpsko Sarajevo, niti su to getoizirane urbane enklave kakve nalazimo u Orahovcu. Oni su do devedesetih bili razvijeni gradski centri sa prisutnim svim elementima funkcionisanja savremenog grada, uključujući političke i kulturne institucije, stanovanje, rad, rekreaciju i saobraćaj.

U sva tri grada su se podelili hrišćani (pravoslavni ili katolici) i muslimani. Svi gradovi su smešteni na dodiru planinskog i ravničarskog pejsaža. Kroz centre svih gradova protiču reke koje su međusobno približno iste širine i snage. Do 90-ih, ovi gradovi su se ravnomerno razvijali u svom prirodnom prostoru, ponosno stvarajući svoje centre na obalama reka, na njenim mostovima.

Glavni varoški most bio je čak i gradski korzo. Upravo su te reke danas granice koje dele dve sukobljene polovine grada. Te etničke granice su postale i fizičke, ekonomske, možda najvažnije, mentalne, mnogo jače nego stvarne administrativne granice neke dve države. Muslimani su zadržali svoj centar u tradicionalnom istorijskom delu u sva tri slučaja. Hrišćani su se opredelili za novije delove grada. Skoplje je mali izuzetak, jer je tokom XX veka formiran novi centar na južnoj obali Vardara. Stoga su Albanci zauzeli stari centar – čaršiju i severna predgrađa, a Makedonci novi korzo i nove delove koji se odatle zrakasto šire.

MOSTOVI PODELE: Danas je podela duboka kao da sukobi nisu uopšte okončani, a tragovi prošlosti su ponegde sasvim sveži. Najgore je prošao Mostar, koji izgleda kao da se rat juče završio. Kosovska Mitrovica je permanentno žarište sa detonacijama, protestima, paljenjem, mitinzima i bombama. Za razliku od prethodna dva grada, u Skoplju su se sukobi odvijali u neposrednom okruženju, ali u gradu tinja jedan tihi, višedecenijski ekonomski i demografski rat, koji je prouzrokovao diferenciranje gradskog prostora.

Evropa i SAD su u cilju stimulacije multikulturnog i multinacionalnog Balkana, obnovile glavne mostove koji su svakako bili simboli tih gradova pre rata. Mostarski most je čak bio jedan od simbola Jugoslavije par excellence, a danas, obnovljen od strane evropskih fondova, služi samo za fotografisanje turista koji dođu iz Dubrovnika ili Splita na jednodnevni izlet. Mnogo megakubika vode će proći ispod remek-dela turskog graditeljstva iz XVI veka dok se neko sa leve obale ne zaljubi u nekoga sa desne obale hladne Neretve. Stari kameni most u Skoplju nije na sreću rušen, ali i preko njega prelazi „samo onaj ko mora“. Most više ne nosi ime cara Dušana, oko toga su se svi složili.

Glavni most u Kosovskoj Mitrovici sagradili su Francuzi nakon 1999. godine u najsavremenijem hi–tech maniru, kao verovatno najmoderniju mostovsku konstrukciju u širokom luku. Na albanskoj strani glavni korzo, centar svih društvenih zbivanja, izlazi pravo na most. Na srpskoj strani se nalazi dobro poznat Trg Šumadija, takođe lakmus svih događaja koji se tiču kosovskih Srba. Most, nažalost, prelaze samo međunarodna vojska i poneki zalutali civil, možda strani turista. Ironija je da je Evropa obnovila most samo za svoje vojnike i borna kola, ali ne i za Mitrovčane.

VERTIKALNI SIMBOLI PODELE: Za mostove, dakle horizontalne simbole zadužena je Evropa. Vertikalni simboli su pak u nadležnosti domaćih klero-političkih struktura, koji su našli da je obeležavanje sopstvenog prostora najbolje putem versko-nacionalnih graditeljskih dominanti. I zato će svako ko ulazi u Mostar prvo primetiti markantan krst na vrhu brda na zapadnom delu grada, koji jasno kaže „mi smo ovde“. Mostarskim Hrvatima to nije bilo dovoljno nego su u samom centru podigli zvonik Katedrale neverovatne visine. Zvonik stilski nije toliko ružan, koliko je neproporcionalno vitak, tj. visina mu je prenaglašena u odnosu na druge dve dimenzije.

Ukoliko bi se rekonstruisala razorena pravoslavna crkva u Mostaru, koja se nalazila na platou visoko iznad grada i magistrale, ova građevina, inače niže, na obali reke, bila bi viša za koji metar od nekadašnjeg tornja srpske crkve. Očigledno je da je visina rimokatoličkog tornja određena po programskom zadatku združenih popova i vlasti.

Pravoslavni Makedonci, po istom ključu, teraju inat Albancima s druge strane pomoću strukturalnog čeličnog krsta, koji dominira celom Skopskom kotlinom sa brda Vodno, južno od grada. Krst je visok preko 70 metara i postavljen je tačno u osi simetrije skopskog starog mosta. U prostorno-oblikovnom smislu, postaviti građevinu u osu glavne saobraćajnice ili pristupnog puta predstavlja snažan duhovni, a tek posle urbanistički akcenat. Albanci uzvraćaju kvantitetom. Njihove džamije nisu toliko megalomanske, ali ih ima puno. Pejsaž se beli od vitkih, snežnobelih, neretko udvojenih minareta.

Ostaje da vidimo kako će u budućnosti Srbi i Albanci u Kosovskoj Mitrovici komunicirati građevinama simbolima. I ovde će se, kako stvari i dalje stoje, iz svojih božjih kuća tabati Hrist i Muhamed. Samo što su oni tu najmanje krivi.

Mitrovica

Kosovska Mitrovica je tamo gde joj ime kaže: polovina Mitrovčana Kosovo smatra svojom voljenom zemljom, a druga polovina voljenom državom. Nekadašnji veliki industrijski centar, čuven po kombinatu „Trepča“ i rudnom bogatstvu koje se vekovima eksploatisalo, prisutan je na naslovnim stranama posle etničkih sukoba Srba i Albanaca, od 1999. godine do danas, u talasima.

Do te tužne godine, jedino je u Mitrovici broj Srba i Albanaca bio gotovo jednak. U ostalim kosovskim gradovima, iako su Srbi držali političke i privredne konce, brojčano su bili manjina. Danas je severni deo Mitrovice jedina urbana kosovska sredina u kojoj žive Srbi. U ostalim gradovima Srba uopšte nema. Kosovska Mitrovica je logično postala poslednja urbana stanica za kosovske Srbe: zbog pomenutog brojčanog faktora i zato što je Mitrovica najbliža Srbiji.

Uvek je glavna veza kosovske visoravni sa centralnom Srbijom išla preko Mitrovice i dolinom Ibra. Tuda je odavno postavljen koridor sa železničkim i putnim pravcem. Srbi su se juna 1999. strateški utvrdili u severnom delu Kosovske Mitrovice, koji je do tada bio samo periferno naselje sa modernom stambenom arhitekturom, spavaonica sa lokalnim centralnim sadržajima, ne dozvoljavajući Albancima napredovanje ka severu.

Ovde su Srbi za kratko vreme formirali novi centar, preselili većinu pokrajinskih institucija iz Prištine, formirali opštinu, sagradili crkvu, trg i proširili pijacu. Albanci su ostali u starom istorijskom centru, tamo imaju svoje organe vlasti, svoj stari korzo, trg i pijacu. TV ekipe su pratile odlazak Srba do crkve i groblja u južnom, albanskom delu, naravno uz obezbeđenu pratnju, i prelazak albanskih stanovnika koji žive u soliterima u severnom, srpskom delu. To su retki zabeleženi pojedinačni prelasci reke. Jedino što svi dele je železnička stanica.

Mostar

Rat u Bosni i Hercegovini duboko je podelio grad Mostar. Hercegovački Hrvati su se homogenizovali u zapadnom delu ove krševite zemlje, a središte im je u Mostaru, na zapadnoj polovini. Hercegovački Bošnjaci su istočno od Neretve, a glavno mesto je opet Mostar, ali njegov istočni deo. Nekadašnji glavni grad Hercegovine je to i ostao, ali u izmenjenim prostorno-demografskim okolnostima.

Ovde je besneo građanski rat u pravom smislu te reči, jer je najveća žrtva rata upravo sam grad, njegovi stanovnici koji nisu želeli taj rat, koji nikad nikog nisu pitali. A tukli su se nemilosrdno, i to se oseća na svakom ćošku, trinaest godina posle Dejtona. Želeli su i jedni i drugi da Mostar bude samo njihov. Usput su najurili sve Srbe, uništili divnu veliku crkvu, oterali Aleksu i Eminu. Potom je došao novembar 1993, kada su neki ljudi granatirali Stari most u Mostaru, simbol celog sveta. Pošto su srušili most, prešli su na kule Taru i Ćelovinu, minarete, Kujundžiluk, Gimnaziju.

Na kraju je svako iskopao svoj rov, zabio se tu i ne mrda ni korak dalje, niti pušta ovog drugog. Uzaludni su pokušaji mirotvoraca da organizuju zajedničku vlast, da reše komunalne probleme. Muslimani su ostali na levoj obali, zadržavajući za sebe tradicionalni centar sa čaršijom. Hrvati su formirali potpuno novo središte daleko od Neretve, u okviru nekadašnjeg novog stambenog naselja otvorenog tipa, kakva su se sedamdesetih godina XX veka gradila širom velike domovine.

Šizofrenu atmosferu u gradu ilustruje jedan detalj: na fudbalskoj utakmici Partizana i mostarskog Zrinjskog u kupu UEFA prošle godine, ceo muslimanski deo je navijao za Partizan. Ovde nema paralela kad pola Bosne navija za Srbiju kada igraju Srbija i BiH. Važno je navijati protiv Hrvata.

Skoplje

Skoplje je prestonica, treći grad po broju stanovnika u SFRJ, peti ili šesti po ekonomskoj moći. Neobaveštenom posetiocu će se na prvi pogled javiti privid normalnosti i uobičajenosti. Međutim, teško ćete čuti makedonski jezik u staroj Čaršiji, koja je nekada vrvela od života, u jedinstvenom ambijentu koji je preživeo zemljotres 1963. i potonje bagere.

Čaršiju su i Albanci delom napustili, već su svoj trgovački centar izmestili ka severnijim predgrađima. Jedan od razloga bi mogao biti što su na „albanskoj“ polovini i dalje središta nekih od nacionalnih institucija Makedonaca – Narodni teatar, Radio i televizija, Muzej Makedonije, crkva Sv. Spasa sa grobom Goce Delčeva itd.

Atmosferu u gradu možete osetiti u vrelim letnjim večerima, kada celo makedonsko Skoplje izađe na obalu Vardara, na predivan široki kej pun veselih mladih posetilaca letnjih bašti restorana, izloga i neonskih reklama velikog šoping centra. Albanski kej s druge strane je potpuno prazan. Nema ni javne rasvete, obližnje zgrade su mračne. Mostovi su takođe sablasno prazni. Mladi Albanci se zabavljaju daleko od starog grada i obala reke.

Dve Gorice

Gorica je mnogo propatila posle Drugog svetskog rata. Posle niza godina pregovaranja, jugoslovenske i italijanske vlasti su dogovorile podelu ovog grada putem stvaranja nove gradske jedinice u Sloveniji, Nove Gorice, namenjene slovenačkim stanovnicima. Italijani su tada zadržali postojeće istorijske delove grada. Pedeset godina kasnije, jedan nov ugovor, prvo sa EU a potom i šengenski, skinuo je ovu fizičku granicu. Za skidanje mentalnih potreban je znatno duži period, ali tu su Goričani na sigurnom putu.