Nađena je glava, pa onda i ostatak, ali to je od manjeg značaja. Od većeg je značaja to što i dalje ginu partneri, ortaci i kumovi bezbednosno zanimljivih lica. Na kriminalnoj sceni u toku je sleganje terena: polako izlazi na videlo ko je kome ko, a ko će otpasti čim se postigne politički dogovor
To što je glava Smaila Tarića iz Malog Zvornika, odranije veoma dobro poznatog organima gonjenja, pronađena posle ponovljenih telefonskih poziva izvesnim redakcijama, svedoči o drskosti i aroganciji počinilaca, ali ne i o eskalaciji organizovanog kriminala u Srbiji. Uostalom, nije isključeno da su počinioci i uhapšeni zbog arogantne upotrebe telefona – dakle reč je o amaterima, kao što vidimo. Činjenica da je neko osetio potrebu da javnosti putem odsečene glave pošalje poruku svedoči više o slaboumnoj aroganciji počinilaca nego o stanju kriminaliteta u društvu. Višak nasilja i pornografski pristup prema javnosti – jedva dočekan od izvesnih novina – posledica je opšteg sloma sistema vrednosti, ali to je druga i duža tužna priča. Nasilje oslobođeno od svakog unutrašnjeg ograničenja postalo je normalno, prihvatljivo i povremeno poželjno još negde krajem 1990. godine i javnost se polako navikavala – dok nije oguglala, što je normalna ljudska reakcija; jako nam je žao, ali je tako.
LOKALNI POSLOVI: Čovek lakše poživotinji nego što se uljudi. Smail Tarić radio je ovo i ono, ali to je bila sitna amaterska priča: švercovao čovek viškove oružja iz Republike Srpske i radio još koješta. Da su nadležna policija, tužilaštvo i sud reagovali kako treba u tužnom slučaju Smaila Tarića, on bi i dan-danas sedeo u zatvoru i nanosio bi se lude glave. Ovako se svaki put nekako našao na slobodi – dok ga nisu našli efikasniji organi od pravosudnih, što se moglo predvideti samo da je imao ko, nego nije.
Slučaj glave Smaila Tarića, međutim, spada u događaje sa samog širokog dna piramide kriminala u Srbiji. Piramida se definiše profitom iz kriminalnih poslova. Smail Tarić bio je sitna riba u tom smislu, bez obzira na to što ga je snašlo. Nije imao ni vile, ni jahte, ni debele džipove, ni silikonske sojke-pinkuše. Bio je zvornički besposličar, „siroče“, kako ga je „Kurir“ dostojno oplakao, sitni švercer „tetejaca“ iz bogatih ratnih viškova Republike Srpske, kad sve sravnimo. Šverc oružja je, uostalom, odavno prestao da bude relevantan segment organizovanog kriminala, od trenutka kada je 1991. država otvorila vrata svojih skladišta i kad su se oružje i eksplozivne naprave prosuli okolo bez ikakve evidencije zaduživanja. On je, dakle, mala lokalna žrtva malih lokalnih poslova čija je finansijska težina zanemarljiva u poređenju sa knjigovodstvenim podacima iz oblasti pravog organizovanog kriminala. Odsečena glava tu je samo pornografski detalj za pornografsku štampu i tu se stvarni značaj tog slučaja teškog ubistva iscrpljuje.
Ostali događaji iz „letnje šeme“ mnogo su zanimljiviji i delikatniji.
ŽIVOTNI STILOVI: Glavni događaj je ubistvo iz „sačekuše“ Uglješe „Uga“ Aranitovića, ličnosti takođe veoma, čak suviše, dobro poznate organima; kako unutrašnjih poslova tako i pravosuđa. Uga su umetnici sačekali u Lominoj ulici, u samom centru Beograda, uredno ga izrešetali iz automatske puške (pošto su prethodno pustili izvesnu žensku osobu da se udalji od vozila, što je za svaku pohvalu), a onda vozilo iz koga su pucali spalili na udaljenoj lokaciji; poznata taktika? Nema mnogo taktičkih načina da se takvo ubistvo uredno izvede i to je jasno. Pitanje je sada – zašto? Tu dolazimo na najosetljiviji deo priče, na onaj vrh piramide zločina, one iste piramide na čijem dnu je bio Smail Tarić, ne znajući ko mu glavu nosi – ili znajući. Ugo Aranitović ide uz Sretena „Jocu Amsterdama“ Jocića, ličnost evropskih, ako ne i širih razmera; idu i neki drugi za koje se takođe čuje da su ostali bez glave. Biti blizak Joci postalo je nekako nehigijenski. Uostalom, nije to ništa novo: ona dva nedostojna policajca koji su pucali na Goksija Bombaša na zvezdarskom „Olimpu“ polovinom devedesetih osuđeni su jer ih je za to platio upravo Joca Amsterdam, tada nedostupan organima. Vremena su se promenila, pa se Joca pojavio u Beogradu, platio nekakvu kauciju i sada se promeće okolo i održava zanimljiv životni stil čekajući na suđenje (tada je njegov predmet bio izdvojen, a sada se osuđeni i svedoci nešto premišljaju i revidiraju). Bilo je dvoje mrtvih i jedna žena koja je ostala doživotni invalid! Niko ga ne pita odakle mu pare za kauciju, životni stil, vozila i pratnju. Valjda se čeka na usvajanje ovog novog zakona o kriminalnim prihodima – ako se ikada usvoji, to jest. Nije tu Joca Amsterdam izuzetak; štaviše, njegov slučaj deo je pravila, a to je pravilo privilegija visokih kriminalnih slojeva, onih sa vrha piramide profita: što više para imaš, to više obzira imamo prema tebi. Ne samo para: Andrija Drašković po ko zna koji put odgovara za ono ubistvo Zvonka Plećića u „Vuku“, sa sve više puta izmenjenim nalazima veštaka, ali ga niko ne pita za izvesne okolnosti vezane za ubistvo ovlašćenog radnika Službe državne bezbednosti Željka „Arkana“ Ražnatovića 15. januara 2000, okolnosti uredno utvrđene i ne baš prijatne, jer ukazuju ka ulozi Državne bezbednosti u tom ubistvu. Još manje ga pitaju za poreklo novca kojim održava svoj životni stil, telohranitelje, vozni park i ostalo. Ima još nekoliko takvih međunarodnih umetnika koji slobodno hodaju po Beogradu, voze se u upadljivim vozilima, žive u još upadljivijim rezidencijama i polako infiltriraju svoje heroinske, kokainske i druge novce u legalne tokove („pranje novca“). Nema, međutim, nikoga da ih upita odakle im pare i jesu li na njih platili neki porez, kao i na imovinu tako stečenu.
E, to je ta razlika između Smaila Tarića koji je ostao bez glave i velikih umetnika kojima su glave još na ramenima – uprkos naporima njihovih bivših i sadašnjih ortaka, partnera, kumova i prijatelja. Sličnost stupa na snagu tek kad glava padne: da je Ugo Aranitović bio tamo gde mu je mesto, u zatvoru, bio bi živ i dan-danas, kao što bi bili i Smail Tarić i još mnogo njih.
(ČETIRI GODINE SUĐENJA: Milan Obradović)
U utorak, 26. avgusta 2008, Prvo opštinsko tužilaštvo u Beogradu odustalo je od krivičnog progona protiv Milana Obradovića, bivšeg načelnika GSUP-a Beograd i tadašnjeg general-majora policije. Obradović je bio optužen za iznuđivanje iskaza od onog Dragana Ilića Limara, skladištara Makine ekipe, a u predmetu ubistva generala policije Boška Buhe. Prebijanje Limara uredno je priznao Legija Ulemek, sve pokušavajući da u tu priču uvuče Čedu Jovanovića i Milana Obradovića. Nije mu uspelo, jer se odmah znalo da je to laž, ali to nije sprečilo nadobudnu novu vladu DSS-a iz 2004. u njenom revanšizmu. Prvo su probali da Milana Obradovića optuže da je odgovoran za spaljivanje Bajrakli džamije, marta 2004, ali se on od toga uspešno odbranio, jer je imao sačuvane snimke službenih komunikacija iz kojih se jasno videlo da mu je više puta tražena pomoć bila uskraćena iz vrha Jočićevog i Miloševićevog MUP-a. E, onda su se setili Limara. Milan Obradović dopao je pritvora i tamo proveo dva meseca ni kriv ni dužan, bez ikakvih osnova za sumnju. To se sve znalo i tada, ali nije pomagalo, jer je u modi bio pogrom svih kadrova policije i BIA koji su se i malo istakli tokom akcija „Svedok“ i „Sablja“. To je bilo onda kada je i Vladana Batića pokušalo da pritvori ni zbog čega, pa se jedva izvukao zahvaljujući integritetu i hrabrosti Trećeg opštinskog tužilaštva i tužioca Gordane Čolić. Veliki broj policajaca i radnika bezbednosti tada je bio smenjen, najuren ili premešten na ponižavajuća mesta iz istog razloga: smatrani su za „Đinđićeve ljude“. Nikome nije dokazana krivica.
Predmet Milana Obradovića (ali i još nekih ljudi) vukao se do danas (ostalima se još vuče), jer je postojala opasnost da se – jednom oslobođeni lažnih optužbi – pojave u budućim kadrovskim kombinacijama. Za to vreme, „legalistička“ vlada Vojislava Koštunice čašćavala je debelim naknadama svoje saveznike koji su s punim pravom bili pritvarani u „Sablji“, pa su tako jedan Aco Tomić, jedan Rade Bulatović i još gori od njih dobili milione dinara poreskih obveznika. Sada je trenutak da Milan Obradović tuži državu Srbiju za naknadu što je nevin sedeo u pritvoru i bio proganjan bez razloga, a sa umišljajem, od čega je pretrpeo posledice. Lakše će biti poreskim obveznicima da plate nevinom, nego krivima.
Da je Ugo Aranitović bio tamo gde mu je mesto, u zatvoru, bio bi živ i dan-danas, kao što bi bili i Smail Tarić i još mnogo njih.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
